Прочитај ми чланак
Потребна нам је национална држава, потребан нам је покрет који ће политички изнети овај став, и сви који се око овог сложе, преузимају обавезу.
У интервјуу који је дао за РТС у емисије „Сведок“ г. Николић нас је обавестио да он: „Машта да отпочну преговори са ЕУ“. Када чак и машта некога ко је председник државе добацује само до отпочињања преговора са ЕУ, шта су онда његове стварне могућности вођења државе?
Да би оваква изјава имала било каквог смисла, Европска унија морала би бити рај на земљи, и то нарочито за грађане оних држава које тек треба да јој приступе, да не кажем који су на крајњој тачци последњег вагона, а преговарачи из Брисела би минимално морали бити апостоли, ако не баш анђели или неки облик провиђења.
Да ствар буде гора, г. Николић је у тој емисији (ко не верује може то да провери на сајту РТС) изнео читав низ других једнако проблематичних тврдњи. Овим текстом покушаћу да покажем зашто су оне извесно проблематичне, а по мом мишљењу једноставно погрешне.
Време не ради за нас
Мисли се на решавање проблема Косова и Метохије. Ово је заједничка омиљена теза не само г. Николића него и г. Дачића, г. Вучића и других чланова владајуће групације (истоветну тезу заступали су и заступају ДС и ЛДП).
Сасвим супротно: када говоримо о међународним односима, време веома ради за Србију.
Све најутицајније државе, које су признале сецесију Косова и Метохије – САД, Немачка, Велика Британија и Француска пре свих – за пет до десет година биће много слабије на међународној сцени него што су то данас, а све државе које нису признале сецесију – Русија, Кина, Индија, Бразил пре свих – биће много утицајније у међународним односима.
Ова промена односа снага, која извесно следи, последица је: економског слабљења наших непријатеља и истовременог економског јачања наших савезника, војног исцрпљивања наших непријатеља на Блиском и Средњем истоку и истовременог убрзаног војног јачања наших савезника и унутрашње друштвене разградње наших непријатеља и истовременог јачања унутрашње друштвене кохезије наших савезника.
Теза да време не ради за нас је тачна, само у случају да ми не радимо ништа на јачању Србије у том периоду, односно да наставимо истим самоубилачким путем економског пропадања, разградње државних институција, урушавања здравства, образовања итд.
У супротном, свако зна да не преговара о „коначним“ решењима када је најслабији (а Србија је данас на најнижој тачци), са „посредником“ који је без остатка на страни сецесионистичких Албанаца и у времену када је противник још увек изразито надмоћан.
Уласком у ЕУ Србија ће бити уређена као Немачка
Када сам то чуо, морао сам да се насмејем, иако ме је истовремено преплавила туга и забринутост због тога што председник моје државе изговара овакву реченицу.
Србија да буде Немачка, Хрватска да буде Шведска а Македонија да буде Данска. То ми је прошло кроз главу и зато сам се смејао.
Растужио сам се зато што г. Николић не разуме да је Немачка различита од свих управо зато што се ослонила у свом развоју на полуге националне државе, користећи своју памет и спроводећи своје реформе – потпуно независно од ЕУ.
Када би правила ЕУ решавала сва битна питања уређења и одрживог развоја једне земље, онда никавих суштинских разлика у ЕУ не би ни било.
Забрињавајуће је да г.Николић не види овако једноставну чињеницу.
Видим само позитивно за Србију
Овај оптимизам, уз напомену да смо дошли до ивице амбиса, али не увиђајући да смо до те ивице стигли управо приближавајући се ЕУ, г. Николић заснива на страним инвестицијама.
Председник би морао да зна да се Србија не може одрживо развијати на страним инвестицијама. Да скратим причу, чак и у Кини ове инвестиције чине око 15 одсто, а Пољска и Мађарска се и налазе у структурним проблемима пада или стагнације животног стандрада грађана у дужем временском периоду управо зато што су (између осталог – наравно) погрешно веровале да стране инвестиције све решавају.
Већи проблем је у томе што у савременом свету нема места било каквом оптимизму. Ми смо данас на само неколико сати од избора председника САД. Ако победи г. Ромни, онда је извесно да ће г. Нетањаху у Израелу, где су намерно расписани парламентарни избори непосредно након избора у САД, на тим изборима обезбедити још јачу позицију у парламенту. Са Ромнијем и Нетањахуом истовремено рат против Ирана је готово известан до краја 2013. године.
Рат против Ирана срушиће целокупан међународни поредак који познајемо после Другог светског рата (који је наравно већ битно уздрман од 1999, Либије, Сирије итд).
Зашто? Зато што је Иран држава са 80 милиона становника, веома снажном и технолошки одлично опремељеном армијом. Зато што је на све могуће начине повезана са Русијом и веома економски повезана са Кином, и то на нивоу који Кина сматра стратешки важним. Зато што знатан број Турака живи у Ирану. Зато што Иран контролише кључну светску транзитну морску руту за транспорт нафте. Зато што ће тај рат хомогенизовати муслимане у целом свету, а нарочито у региону. А пре свега зато што Русија 2012. године није Русија из 1999, баш као ни Кина.
И са г. Обамом, опасност од рата је велика, али није извесна. Оно што је извесно, то је да се о светлој будућности не може говорити ни под каквим реалним претпоставкама. Да је г. Николић рекао да машта да до рата против Ирана не дође, па да га и разумем.
Да убедимо велике силе
Код нас је веома широко распрострањена заблуда, коју дели и г. Николић како је могуће „убедити велике силе“.
Хоће се рећи да се у међународним односима не примењује сила, него дипломатска вештина. Аргументација која следи ставља у „заграде“ очигледну чињеницу да се пре свега примењује сила (војна и економска).
Ево, да за потребе ове расправе претпоставимо да ту врхунску дипломатију примењује покојни Иво Андрић. Некако је жив и разговора са госпођом Клинтон, Ештон или Меркел, свеједно.
Андрић износи све аргументе Србије на свој доказано ненадмашан начин. Све је апсолутно логично, божански складно и интелектуално убојито.
И шта онда?
Онда ће, као, госпођа Меркел, да каже: „Господине Андрићу, сада када сте ми све то тако лепо објаснили, сад видим, тако пластично као да то руком могу дотаћи, да не треба да отмемо Косово и Метохију Србији, ни Војводину; да, Немачка не треба да запоседне обе обале Дунава у Србији, да преузме електропривреду, да, заиста су вам потребни и здравство и образовање и развој и смањење сиромаштва.
Од данас, политка Немачке ће се потпуно променити, а сигурна сам да ће тај пример следити и наши остали савезници и да ће одустати од Прешева, Бујановца, Медвеђе и Рашке. Надам се да не морам посебно да Вас уверавам, да ће Румунија нетом одустати од Влашког, а Мађарска од питања Мађара у Србији. Хрвате, разуме се, не морам ни да питам. Још једном, много Вам хвала на времену које сте одвојили да ми разјасните праву истину о Србији“.
Да бисте некога у нешто убедили, прво морате постићи да вас тај неко заиста слуша. То што стоји поред вас, са осмехом из трећеразредне рекламне продукције, управо сведочи да вас не слуша, него да грозничаво покушава да се сети у ком је граду и да ли је заборавио да вам пред свима каже да је Косово независно и да је то готова ствар.
То није лепо, али је тако. Да би вас неко уопште слушао у савременом свету, Србија мора да има снажну војску. Пошто Албанци на својој страни имају НАТО, онда је једина рационална међународна политика Србије да одреди, као свој приоритетан циљ да Русија буде својим наоружањем и војном технологијом на страни Срба.
Укратко, немојте да маштате, него радите да Србија има најсавременије противваздушне системе одбране, обавезни војни рок за све мушкарце до 30 година (краћи, модернији, али да сваки мушкарац зна да користи оружје), образовање које заиста подржава патриотизам, медије отворене за расправу и економију која све то омогућава.
После тога долази на ред дипломатија. Стварно ту постоји занатска вештина преговарања, и ја то потпуно уважавам. Али онда нам Андрић није потребан. Онда вас саговрник пажљиво слуша.
Мала дигресија. Уклапа се у ово разматрање. Господин Дачић је рекао на Првој ТВ: „Ваљда више нико није за рат“. Па наравно да није, када немамо довољно јаку војску.
Политичари доведу до тога да нам је војска знатно слабија него 1999. године, што свако рационално биће доводи то закључка да нисмо спремни да војно бранимо Косово и Метохију, а онда се то узима као потврда њихове политике да „нико није за рат“. Питање гласи: „Да ли смо за то да Србија има снажну војску?“ Па, кад постигнемо да је имамо (а за то су потребне године): „Да ли смо спремни да, ако нема друге, Србију бранимо и оружјем“?
Сама исказана спремност да се земља брани, ако треба и ратом, постигла би много веће ефекте на дипломатском плану у корист Србије, од свих „преговарачких тимова“ заједно.
Горак укус
Неки ставови г. Николића оставили су горак укус. Тако нам је г. Николић објаснио да је циљ убедити ЕУ да за отпочињање преговора Србији не поставља као услов признање сецесије Космета, него тек онда када дође на ред питање пријема Србије у чланство у ЕУ. То и објашњење да је Тачи прихватљив саговорник довољно говоре сами за себе и не захтевају било какво додатно објашњење.
О питањима о којима треба говорити, г. Николић је потпуно пропустио да наведе принудно расељене Србе и друге грађане са Косова и Метохије. А то би, опет очигледно, морало да представља централно и прво питање о којем се и у овим условима може и мора разговарати. Па, тек када међународна заједница (шта год то било) реши Србима и, наравно, свима осталима основно право да се врате на своја вековна огњишта, осигура им безбедност и услове за нормалан живот, тек тада се може уопште размишљати о неком другом питању.
Већ на самом почетку интервјуа г. Николић нас је обавестио да је веома добро што је госпођа Хилари изразила спремност да посредује како би инвеститори из САД дошли у Србију, као и – пазите сад – да посредује код наших сународника у САД да дају прилоге за наше манастире! Тиме је г. Николић – вероватно ипак нехотично – рекао да су његови односи са нашим људима у САД лошији од односа који има једна од кључних особа за бомбардовање Србије 1999. године.
Уместо закључка
Пошто знамо да је г. Николић ипак више национално орјентисан од г. Вучића (од г. Дачића четири дана у недељи исто, а три дана више и од њега), онда морамо озбиљно прионути на рад, а он почиње јасним утемељеним ставом – нама је потребна национална држава. Не ЕУ. Потребан нам је покрет који ће политички изнети овај став. Сви који се око овога сложе, преузимају обавезу да наставе рад на остварењу овог циља.
(Нови стандард)
