Прочитај ми чланакТешка питања траже јасне одговоре - интервју са Бошком Обрадовићем.
Да кренемо редом. Да ли сте Ви лудак који јуриша на РТС да би срушио Србију?
Или сам, можда, бранитељ Устава Србије који руши Александар Вучић, „председник са посебним потребамаˮ, међу којима је и она да непрестано пљује по свима који другачије мисле – у ствари, по свима који мисле? Или сам можда човек који је ушао у РТС да тражи слободу медија и јавни дијалог, преузимајући тиме одговорност искључиво на себе?
Многи Вам замерају агресивност. Кажу – Двери нису тако почињале.
Прво: нисам ја Двери, него председник тог покрета, који је изабран у редовној и нормалној процедури. Друго, Двери су увек излазиле на улицу да се ненасилно боре за своје циљеве – сетите се 2008. и протеста против признања Косова као тобожње државе, па породичних шетњи, па устанка против покрадених избора 2012, па протеста против Бриселског споразума, па побуне за одбрану слободно изражене бирачке воље 2016. Та прича о мојој агресивности само је маска за уништење Србије које спроводи Вучићев режим. То је као кад лопов упадне, ноћу, у нечији стан, па кад домаћин почне да виче: „Упомоћ, лопов!“, овај га учи учтивости и каже: „Тише, пробудићеш комшије!“
НА УДАРУ МЕДИЈСКОГ БЛАЋЕЊА
Како подносите најстрашније медијско блаћење за које је режим спреман? Од Вас праве монструма!
Пошто, бар за сада, живим у миру са својом савешћу, медијско блаћење ме не погађа. Али помислите како је мојој породици и пријатељима. Али, „проћи ће и њиховоˮ.
Ипак, мржња коју изазивају може имати тешке последице.
Не сумњам. Од ударања штанглом у главу (случај Борка Стефановића), преко спаљивања куће оног ко им, као новинар – истинољубац, смета (случај Гроцка) до, рецимо, намерно изазване саобраћајне несреће за обрачун са „непослушним лидером опозиције“ један је корак. Ипак, као што сам, парафразирајући Ивана Иљина, рекао приликом прославе двадесет година Двери: ако су Двери, и ја као њихов органски део, потребне Богу и Србији, опстаћемо.
О ПАТРИОТАМА КОЈИ НИСУ ЗА ПРОТЕСТЕ
Шта мислите, зашто је један део српске патриотске интелигенције гадљив према протестима?
Има разне интелигенције. Мени је, рецимо, жао подбулих раноранилаца који скоро сваког јутра иду на режимске телевизије и пропагирају да је све у реду, и то за 500 Вучићевих евра месечно.
Али, наравно, нису сви такви. Имам разумавања за све који су опрезни да не буду преварени, као после 5. октобра 2000, па зато са скепсом посматрају ове нове протесте на улици. Легитимно је писати и анализирати нашу политичку ситуацију, али да ли је то довољан облик отпора Вучићевој диктатури? И ја сам, ето, некад писао, бавио се нашом књижевном и културном историјом, па сам сад на улици, јер се бринем какву ћемо земљу оставити нашој деци. Али, као и увек, то је лични избор. Иако поштујем сваког истински родољубивог интелектуалца, мислим да Вучићу не сметају аналитички текстови, него народ на улицама који брани Устав и законе земље Србије.
Уосталом, низ интелектуалаца то добро разуме. Тако је др Слободан Самарџић недавно веома убедљиво објаснио право народа да се буни против режима који је у Србији укинуо демократију, као и право тог истог народа да од РТС-а тражи објективно информисање ( https://stanjestvari.com/2019/ 03/20/slobodan-samardzic- pravo-na-pobunu/). А угледни правни историчар, Марко Павловић, показао је да је Вучићева прича о разговору са грађанима а не са опозиционим лидерима, противуставна, као и све што долази од председника Србије, и израз завођења личног режима који укида представничку демократијуhttps://stanjestvari.com/2019/ 03/20/marko-pavlovic-vec- vidjeni-aleksandar/). То је доказ да истински српски интелектуалци не ћуте. Такође, многи од њих учествују на протестима јер схватају да ови протести, између осталог, спречавају или макар одлажу планирану издају Косова и Метохије од стране актуелне власти.
FOTO: N.S.
О „РУШИЛАЧКОЈ“ ОПОЗИЦИЈИ
Да ли је опозиција рушилачка, како тврди Вучић са својим сарадницима?
Не заборавимо, господо: још од чувеног „Bill of rights“, у Великој Британији Влада се именује као „Влада Њеног Величанства“, а опозиција као „Опозиција Њеног Величанства“. Вучић и његови хоће да од опозиције направе ловину која нема право да постоји, сасвим у складу са Пиночеовим методама. Зато је можда Вучић и хтео да прави велике стадионе – да би имао где да смешта политичке противнике са којима се треба обрачунати. Што се Двери тиче, ми смо заиста против насиља, јер смо покрет породичних вредности, а основне вредности породице су љубав и жртва. Додуше, с обзиром на „уличне околности“, тренутно се Двери не виде сасвим јасно због дима на бојном пољу. Али наша суштина је то – љубав и жртва, а не насиље.
О ОПТУЖБАМА ЗА ФАШИЗАМ
Стално Вас оптужују за фашизам. Зашто?
Зато што се Вучић и његови држе лоповске максиме: „Држ`те лопова!“ Фашизам и нацизам су немогући без савеза са крупним капиталом. За оне који су заборавили, ево неколико чињеница. Морате ми опростити што ћу их излагати нешто дуже но што је уобичајено. Хенри Форд, угледни индустријалац и један од кључних америчких богаташа, веома је утицао на нацистички покрет својом књигом „Међународни Јеврејин“. Године 1923. Хитлер је изјавио да Форда доживљава као „вођу фашистичког покрета који расте у Америци“. Хенри Форд је, због свега тога, усрдно почео да финансира нацисте. Син Рихарда Вагнера, Зигфрид, и његова жена учествовали су у пребацивању Фордовог новца Хитлеру. Године 1938, Хитлер је одликовао Хенрија Форда Великим крстом немачког орла највишег реда. Био је то први Американац који је добио највеће одликовање што га је могуће дати неком ко није Немац.
А Британци?
Алфред Розенберг се, почетком тридесетих година XX века, у Енглеској састајао са Џофријем Досоном, издавачем и најутицајнијим човеком „Тајмса“. Розенберг и Досон су сматрали да Британци и Немци треба да сарађују. Чланци у „Тајмсу“ нису дуго чекали да пријатељство потврде; рецимо, 3. фебруара 1933, ова угледна енглеска новина писала је: „Нико не сумња у искреност хер Хитлера. Већ то што га скоро 12 милиона Немаца слепо следи говори много о његовом личном магнетизму.“ Розенберг је ступио и у везу са Монтагју Норманом, који је 21 годину био на челу Енглеске банке – најдуже у њеној дотадашњој историји. Овај моћни човек био је „нагонски пронемачки настројен“ (Ендрју Бојл). Норман је кумовао са кључним човеком Хитлерових финансија, челником Рајхсбанке, Хјалмаром Шахтом. Чим је Хитлер дошао на власт, 1933, Норман је нацистичком режиму почео да даје зајмове.
Лондонска Шредер банка такође је помагала Хитлера.
Розенберг се срео и са лордом Бивербруком, власником „Daily Express“, „Sunday Express“ и „Evennv Standard“, трудећи се да га придобије за нацистичке ставове.
У то време, Британија је сматрала да би „нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало“ (Џејмс и Сузан Пул).
Сер Хенри Детердинг, моћник из нафташког лобија, састао се у мају 1933. са Розенбергом у Лондону. Био је на челу Royal Dutch – Shell компаније, и имао удео у многим нафтним подухватима – од Румуније до Ирака и Ирана. Детердингови економски интереси у Русији били су, доласком бољшевика, угрожени, па је и он био спреман да финансира нацисте, који су му обећали помоћ у враћању монопола на нафтна поља у, од Немаца окупираној, Русији. Друга нафташева жена била је нацисткиња, а он је и 1936. године помагао Хитлеров режим. Британски држављанин холандске крви био је прави пример аријевца заинтересованог за победу „аријевске идеологије“.
Не треба заборавити ни велике финансијере са Вол Стрита, зар не?
Вол Стрит је двадесетих година XX века, са добром зарадом за себе, подстакао стварање банкарског комитета чији је челник био амерички банкар Чарлс Дју. Да би Немачка платила ратну одштету, били су расписани међународни зајмови. Немачка је од 1924. до 1931. платила 36 милијарди марака одштете, а добила је зајмове у вредности од 33 милијарде марака. Вол Стрит је уложио паре у „IG Farben“ (хемијска индустрија) и „Ферајгните Шталверке“ (индустрија челика), које су биле главни произвођачи Хитлерових ратних потрепштина. Ентони Сатон, у свом класичном делу „Вол Стрит и успон Хитлера“ каже да је немачка ратна индустрија настала „на основу америчких зајмова и, у извесном смислу, америчке технологије“.
Незаборавни „Standard Oil“ дао је Немачкој технологију за добијање синтетичке нафте из угља.
Пол Варбург, из „Америкен И. Г.“, са својим компањонима, дао је за „IG Farben“ 400 хиљада долара; „Џенерал Илектрик“ је приложио 60 хиљада долара, итд.
Аверел Хариман, из „Гаранти Траст компаније“, учествовао је и у пребацивању новца младом нацистичком режиму, преко Хитлерових финансијера Хендрика Јозефа Коувенховена и Јохана Гренингера.
Ту је и Ернест Сеџвик Ханфштенгл (звани Пуци), Американац немачког порекла, који се на Харварду дружио са будућим председником САД, Френклином Д. Рузвелтом. Он је компоновао СС маршеве и финансирао „Фелкише Беобахтер“. Кад је, 1941, пао у немилост немачког режима, вратио се на северноамерички континент. Канађани су га заробили, али је Рузвелт интервенисао да га пусте.
Амерички амбасадор у Немачкој, Виљем Дод, записивао је у своје дневнике много занимљивих појединости тог доба. Ентони Сатон каже: „Ми из дневника Виљема Дода знамо да је у току 1933. године, низ банкара и индустријалаца са Вол Стрита прошло кроз амбасаду САД у Берлину, изражавајући своје дивљење Адолфу Хитлеру – нестрпљиво да пронађе начине за вођење пословних активности са новим тоталитарним режимом. Ајви Ли, Рокфелеров агент за односе са јавношћу, се, према Доду, „истовремено показао као капиталиста и као бранилац фашизма“. И за време Другог светског рата, Фордова компанија је била у пословним везама са нацистичким поретком; Рокфелерова „Чејс банка“ у Паризу сарађивала је с Немцима, а клан Рокфелера је имао везе са „IG Farben“ до 1942. године.
Сви ови подаци су пажљиво уклоњени од очију јавности, да се на суђењу у Нирнбергу не би знало шта се стварно збивало. Нацисти су у Нирнбергу представљени као марсовци, а не као плод западног капитализма и његових метастаза.
Али, причајте Ви шта хоћете: Бојана Маљевић Вас назива фашистом, па неће у протест са Вама.
Мислим да уважена глумица свет још увек гледа очима свог лика, Ане, из прве серије „Отворених врата“, дакле – адолесцентски. То је, наравно, симпатично, али није засновано на чињеницама. Као што рекосмо, нема нацифашизма без крупног капитала и страних компанија. А ко продаје Србију у ропство крупном страном капиталу мултинационалних компанија? Ко продаје све странцима, од аеродрома до река, рудника и земљишта? Бошко Обрадовић или Александар Вучић? Ако се томе дода култ вође, поништавање демократије и уставности у име лажно приказаних националних интереса, ако знамо за напредњачке фаланге које премлаћују неистомишљенике – онда ћете јасно видети где се, у Вучићево доба, настанио протофашизам. Двери су, од самог почетка, у непрестаној борби против нацизма и фашизма, јер Срби су народ који је највише пострадао од тих злочиначких идеологија, и народ који је у Другом светском рату имао два антифашистичка покрета. Ми, дакле, нисмо фашисти – ми смо антифашисти.
ДА ЛИ ЈЕ ОВО РЕВОЛУЦИЈА?
Вратимо се протестима. Ипак, неки се плаше да ће протести прерасти у „обојену револуцију“, што ће у земљу донети хаос?
То је немогуће, јер одбрана Устава није револуција. Биће могуће да ствари крену у лошем правцу само ако Вучић, са својим јуришним одредима, почне да прогони, хапси, па и уклања, оне који се буне и траже право и правду. Патриотизам оних који протестују је правни патриотизам, уставобранитељско родољубље. Ми смо на позицијама правне свести, која је још у доба Душановог законика знала да треба судити по закону, а не по страху од владара. Вучићева власт, која се буса у бујна патриотска прса, је карикатурални неотитоизам, у складу са Брозовом препоруком да судије не треба да се држе закона као пијан плата. Од Косова и Метохије до РТС-а – сва питања у Србији су правна питања. Зато Вучић ни не дозвољава да се она решавају у оквиру закона.
Опет о замеркама на Ваш рачун: колико сте се променили? Да ли сте културни патриотизам заменили уличарским?
Шта год да урадите, биће оних којима се то не свиђа, и који своју енергију родољубља троше у коментарима на Интернету. Не пада ми на памет да се јавно спалим као Јан Палах, али, чак и да то учиним у знак протеста против диктатуре, неки би рекли: „Зашто се запалио упаљачем, а не шибицом“? Уосталом, ко зна боље, широко му поље. Али, наравно, увек сам свестан својих слабости и спреман да саслушам и усвојим сваку добронамерну критику.
Ипак, многи Вам замерају Савез за Србију. Кажу да сте недоследни, да сте својевремено критиковали Ђиласа, а сад сте с њим у коалицији.
Наравно да сам критиковао Ђиласа кад је био за критику. Кад је био део система који су Двери желеле да измене и учине бољим. Критикујем га и сада, као и он мене. Али, Савез за Србију је савез опозиционих странака које, без обзира на разлике (нису мале, да се разумемо!) жели да Србију врати из претполитичког у политичко стање, под власт Устава и закона. И ту су сви који се слажу са тридесет тачака нашег споразума добродошли, при чему, као што знате, ми будућу прелазну владу орочавамо на годину дана, док се не припреме први слободни избори, и тада свако пред бираче излази са својим програмом.
У реду је, али људи питају зашто сте са њима? И да ли се плашите да Вас не искористе као овна за пробијање тврђаве, а онда Вас се одрекну као ДОС Коштунице?
Савез за Србију је повезан начелима борбе за демократски уређено друштво и поштовање Устава Србије. Што се тиче опасности од тога да будем искоришћен и одбачен, она се не може искључити. Међутим, уверен сам да сада свако озбиљан у Србији зна да се, ако хоћемо нормалну државу, шибицарске преваре из доба Милошевића, ДОС-а и Вучића више не смеју дешавати, да не бисмо стално имали кризе од којих се, после свега, Србија више неће моћи да опорави. Надам се да су сви свесни да се мора створити систем у коме ће нови Вучић постати немогућ. Ово није само борба за смену власти већ читавог корумпираног система.
ГЕОПОЛИТИЧКИ АРГУМЕНТИ
А шта ћемо са геополитиком? Шта ако НАТО империја буде искористила протесте да Србију коначно увуче у своје редове? У логици постоји грешка која се зове non sequitur, „скок“ мисли на закључак који није оправдан премисом: из тога да је наш геополитички положај тежак, не следи да Вучић може да крши Устав. Смешно је „геополитичарење“ у доба кад Србију, не толико због сиромаштва колико због безакоња и правне несигурности, сваке године напусти 50-60 хиљада најбољих међу нама. Каква је геополитика могућа кад остајемо без онога што се код Грка звало геа – земља? Србија нестаје, а геополитичари геополитизирају. Удобна, али недовољно брањива позиција. Бар ја тако мислим.
Још једно непријатно питање за крај: шта мислите о критикама Ваших донедавних сабораца, попут Срђана Нога?
Пљунуо бих на себе када би ружно говорио о својим бившим сарадницима и саборцима. Мислим да су и они постали свесни да их режим злоупотребљава за нападе на Двери. Нису им случајно отворени сви медији који су им били строго затворени док су били у Дверима. Свако има право на стварање своје политичке организације и самосталну политичку каријеру. Можда ћемо и сарађивати у будућности. Нема потребе за сукобима. Имамо заједничког непријатеља. То је тема протеста у 100 градова и општина Србије. Сконцентришимо се на рушење власти. Кога занимају наши међусобни сукоби у опозицији?
А зашто Вас нема у „Политици“?
То треба питати њих. Лично, мислим да је у питању оно што је уочио Борислав Пекић: »Политика се, видите, код нас сматра националном институцијом. Зашто, нисам паметан. Уверење да је Политика увек била непристрасна претежно је психолошке нарави и спада у масовне халуцинације. Било је доста случајева кад је и од Борбе била безочнија, ригиднија, немилосрднија. Садистички је, 1945. и 1946, учествовала у дављењу легитимне српске демократске опозиције, брутално угушене пошто је самозатајно одиграла самоубилачку улогу давања међународног легитимитета једној крвавој тиранији“ (Борислав Пекић, Златно доба дијалога, Службени гласник 2012, стр. 433).
ПОРУКА ЗА КРАЈ, КОЈИ ЈЕ ПОЧЕТАК
Шта је Ваша порука на крају?
Оно што сам говорио свих ових дана. Противуставно вршећи функцију председника Републике, укидајући елементарне политичке слободе и урушавајући парламентаризам и независно правосуђе, Александар Вучић је себе довео у ситуацију да данас буде с оне стране Устава и закона. Из Вучићевом руком урушених институција и заробљених медија политички живот и јавна дебата су морали да изађу на улице и тргове српских градова. Пошто одбрана уставноправног поретка, од Косова и Метохије у саставу Србије до поштовања индивидуалних политичких слобода, нема алтернативу, јер ми другу државу осим Србије немамо, Двери и СЗС неће устукнути у овој борби. За дестабилизацију Србије и региона, за угрожавање националних интереса српског народа, пре свега на Косову и Метохији, не могу бити криви Двери, СЗС, нити грађани који се боре за одбрану Устава, већ онај који брутално гази Устав Републике Србије. С друге стране, не постоје национални, геополитички ни било који други разлози којима се може оправдати диктатура, јер како су говорили Пашићеви радикали – без унутрашње слободе нема ни националне независности.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
