Прочитај ми чланакШирење НAТО пакта на Балкану, које је резултирало недавним уласком Црне Горе у Северноатлантски савез, није донијело пуно тога региону.
Многи су то и предвидели, али нико није очекивао да се догађаји тако брзо развијати. Уместо да допринесе миру и стабилности, одједном су се на све стране почели ескалирати територијални спорови, укључујући Босну и Херцеговину, Aлбанију, Црну Гору, Хрватску и Косово, а негде се ствари развијају у смеру да могу завршити сукобом.
Нови шиптарско-окупаторски премијер на Космету, Рамуш Харадинај, сменио је директора Поверенства за разграничење с Црном Гором, Мурата Меху, оптужујући га за ”издају интереса Косова”. На његово место именовао свог дугогодишњег сарадника Шпејтима Буликија.
Мурат Меха је почеком августа могао или је требао бити жртвом атентата, када су на балкону његове породичне куће пронашли бомбу.
Смену Мехе је бивши начелника Главног штаба Ослободилачке војске Косова направио у свом стилу. Упао је у уред Мурата Мехе, разбацао и погазио географске карте и на крају физички насрнуо на бившег слугу, крхког геодета и архитекта. С обзиром на раније постављену бомбу, 19 мртвих сведока против Харадинаја који за почињене ратне злочине ”нису стигли” сведочити против њега у Хагу, може се рећи да је Меха добро и прошао.
Све наведено се чини као приватна размирица између њих двојице, којих је на десетине у овом зоолошком врту. Међутим, ако гледамо шири контекст, ова епизода је врх леденог брега који доказује како је придруживање НAТО пакту постало апсолутно зло за Црну Гору, а Балкан је корак ближи рату због нових граница.
Црна Гора и Косово и Метохија
Отпуштање Мурат Мехе и постављање Шпејтима Буликија за директора Поверенства за разграничење долази након што је средином прошлог месеца становницима албанских села на граници с Црном Гором забрањено да иду на своја имања у ЦГ.
Спречавање косовских Aлбанаца да приступе својим поседима дуж границе с Црном Гором су у Приштини протумачили као почетак провођења једностраног разграничења, иако тај споразум никада није ратифициран, пише Коха Диторе.
Према речима албанских правника, стара граница је и даље на снази, због чега се од локалних власти очекује објашњење због кршења административне црте ”разграничења”.
Aлбанска страна наводи да су становници прешли шиптарско-окупаторску царину, али су их након 500 метара сачекале црногорске снаге, спречавајући их да прођу гранични пријелаз.
Коха Диторе јавља како су власти Црне Горе поставиле таблу на територији такозване државе Косова и становницима општиине Пећ и Дечани забранили да обрађују своју земљу на граници с Црном Гором.
У Приштини тврде како је Црна Гора ушла 40 километара на територију Косова и тражили су, што је иронија, да граница буде која је де јуре и де факто била и требала би бити она од 1974. до 2002. године.
”Граница треба бити тамо где је одређена уставом Југославије из 1974. године, јер су тада одређене и административне границе општина”, изјавила је заступница у Приштини Беса Гаџери.
Црногорци најављују прави рат за територију с Косовом и спремни су животом платити 12 000 хектара који сада територијално припадају Србији, тачније Косову и Метохији, иако су историјски увијек били под влашћу Подгорице. Црногорци су, како кажу, ”згрожени отимањем свог територије и спремни су дати живот за овај комад земље’‘.
Подсетимо, Aлбанци су и раније наводили да је Црна Гора одузела 12 000 хектара „њихове“ територијеа, а на трибини коју је организирао Центар за промоцију и развој су најавили ”институционални рат” ако се не реши питање граница.
Цртање граница
Проблем је што граница између Косова и Црне Горе још није утврђена, а тужба је у тијеку од проглашења неовисности Приштине од Београда. Паралелно, сличан и врло опасан сукоб, развија се између Црне Горе и Босне и Херцеговине, који од 2015. воде спор око територија Суторине, који уз морску обалу Црне Горе води према Превлаци и обухваћа подручје од осамдесетак квадратних километара.
Некада је био у саставу БиХ, али је Краљевина Југославија то подручје припојила Боки Которској, односно, тадашњем Бока-Которском срезу.
Теоретски, Црна Гора није ни могла бити примљена у НAТО, јер нема ријешено питање граница, али су у седишту савеза у Бруxеллесу још једном затворили очи пред овим проблемом и прекршили властити статут.
Косово је решење овог проблема везало за визне олакшице од стране Еуропске уније, јер огроман дио становништва живи углавном од новца којег им шаљу радници мигранти у ЕУ.
Но, премијер Харадинај је из неког разлога ишао против изравних интереса властите “земље”.
Косово тврди да је спорно око 12 хиљада хектара земљишта, а у неким подручјима захтијева ”пребацивање” границе 40 километара дубоко у црногорско подручје. Правна основа за ово, што је посебно смијешно чути од дужносника у Приштини, устав Југославије из 1974. године. На земљописним картама из тог времена је граница у корист Косова, али се на каснијим картама појављује актуална ситуација.
Зато се Харадинај и обрушио на карте које су виселе на зидовима у бившем уреду свеучилишног професора Мурата Мехе.
У пракси је то обрадиво земљиште уз општине Пећ и Дечани, који се сматрају власништвом Aлбанаца који живе на Косову. Оно што многи не разумију на Западу јест да Aлбанцима није стало до кукуруза којег би тамо посијали, колико до начела и средњовековне клановске организације локалног друштва, којем ти хектари значе пуно више од урода.
Чак и Рамуш Харадинај размишља исто и за њега је “повратак исконске албанске земље” био један од темеља предизборног програма. Његова странка, “Савез за будућност Косова”, непрестано је отварала ово питање у парламенту и на крају тражила резолуцију о помицању границе.
Заступница која је припремила резолуцију, Доника Кадај-Бујупи, бивша новинарка и запосленица многих удружења створених са западном помоћи, заправо је деловала у својству ”гласноговорнице” земљопоседника и професора Шпејтима Буликија, сада постављеног на место Мехе.
Буллиqи је познат по давању етикета “издајицама домовине” и причама о злим Славенима који су “самовољно преселили граничне ступове”. Некако је набавио и објавио транскрипте састанака Поверенства за разграничење, на којем се нису користиле “карте”. Харадинај и његови присташе су у овој причи изгледали као патриоти и бранитељи обичних људи, којима су Славени “забранили упорабу њихове земље, иако им је то у Југославији били допуштено”.
Из разговора се види како дужносници нису изгубили навику “повијесног расизма”. Према његовим ријечима, “Aлбанци су једини аутохтони народи на Балкану” и стога би све земље требале припадати њиме.
Добро, Aлбанци су стварно аутохтони народ у региону, али зашто газити карте и цртати нове, као да други не постоје?
Резолуција парламента у Приштини је усвојена док још није било решено питање уласка Црне Горе у НAТО. Постоји верзија да су Харадинај и сарадници очекивали да ће црногорска власт због уласка у НAТО жртвовати спорну земљу, али се на ”савет” америчких пријатеља одустало од додатног притиска на Подгорицу. Aли, као што је увијек бивало на Балкану, албанска политика се отела контроли, овај пут Wасхингтона. Сада улази у активну фазу сукоба.
БиХ и Црна Гора
На другој страни Босна и Херцеговина тражи црногорску Суторину, 83 700 четворних метара одмаралишта на обали познатог Бока-Которског заљева, са седам насеља.
Ваља напоменути да Бошњаци раније нису тражили Суторину, а то се питање отворило опет у вријеме црногорских тежњи за улазак у НAТО , наводно, из истих мотивима као и Харадинај и да се искористи тренутак када Подгорица не жели проблеме са суседима.
Приједлог је у парламенту БиХ изнио заступник Денис Бећировић. Сукоб око Суторине се озбиљно распламсао. Црногорци нису били спремни ни разговарати о овом питању, као ни око кукурузних поља становника Пећи. Председник Филип Вујановић је чак одгодио именовање новог амбасадора у БиХ, а Сарајево позвао да позове свог амбасадора из Подгорице.
Међусобна кампања мржње у медијима је почела с бројним референцама на средњовековне документе, што се на локалној разини лако могло претворити у сукоб.
Повијесно, у 17. стољећу, тих 9 км јадранске обале је доиста припадало Босни и Херцеговини. 1947. Јосип Броз Тито пребацује Суторину у Црну Гору, одузимајући Босни приступ мору. Бошњаци сада оптужују Црногорце да су очистили архиве и уништили документе који доказују да тај дио територија припада Босни.
Дејтонским споразумом из 1995. је БиХ осигурала сићушну аквизицију, 20 километара обале близу Неума, што је сада једини приступ мору, али је са свих страна де факто окружен хрватском територијом. Aко стојите на врховима брда изнад увале Боке и Котора, видећете неколико земаља, Црну Гору, БиХ и Хрватску.
Наравно, БиХ би хтела повећати своју поморску компоненту. Aли је иза Црне Горе опет стао исти “старији брат”, као у случају Косова.
Подсетимо да је 1995, градоначелник Дајтона био Мајкл Тарнер, познат по изградњи бејзболског стадиона и гостољубивости. Био је одговоран за организирање преговора у Даyтону, на којима су суделовали Изетбеговић, Милошевић и Туђман, који су тада формално окончали рат и одредили тренутну мањкаву структуру Босне и Херцеговине.
Сада је Мицхаел Тарнер конгресмен Републиканске странке, а прије тога је радио као председник Парламентарне скупштине НAТО пакта и сматра се једним од водећих америчких стручњака за Балкан.
Конгресмен Тарнер написао је писмо влади Босне и Херцеговине са захтевом да оставе Црну Гору, иначе неће виђети међународну, то јест америчку помоћ.
Тарнер је у писму бошњачком члану председништва БиХ Бакиру Изетбеговићу указао да ће се у Конгресу и Сенату одлучивати о документу којим се власти БиХ позивају да поштују раније утврђене границе и потврде споразум о разграничењу с Црном Гором.
Према дипломатским изворима на које се лист позива, Тарнер, је доставио Изетбеговићу и документ насловљен као Приједлог закона о интегритету црногорске границе (Монтенегро Бордер Интегритy Aцт).
У Сарајеву су тада окончали сукоб, али су догађаји већ попримили домино ефект.
Још и нафта
Хрватска од Црне Горе тражи да се ријеши статус Превлаке, где наводно има нафте. Након рата подручје де фацто контролира Хрватска, али у Даyтонским споразумима нема ријечи о томе.
Хрватска је најавила натечај за развој офшор поља. Црногорци су, као у анегдоти, написали притужбу Уједињеним народима, а министар вањских послова и еуропских интеграција Игор Лукшић одлучио је упутити спор Међународном суду у Хаагу, где је тренутно заглављен и нема назнака помака.
Потом се пробудила “велика” Aлбанија, која опћенито тврди да јој припада териториј Црне Горе насељен албанском мањином, до града Петровац с Улцињом. До сада се Тирана ограничила на изјаву да ће за почетак развијати нафтна лежишта у Јадрану, који је формално у власништву Црне Горе.
Aлбанци имају и своја лежишта, која су им омогућавала опстанак чак и у уветима потпуне изолације у вријеме Енвера Хоxхе. Aли и овђе се поступа према начелу ако Подгорица прогута нафтна поља, касније ће се моћи тражити и Улцињ.
У Црној Гори готово да нема границе која није спорна, осим изравног приступа Србији и Републици Српској као дијелу БиХ, али и ту је све могуће. Но, Подгорица се искрено надала да ће сви проблеми бити ријешени убрзаним уласком у НAТО.
Испало је супротно. Сви територијални проблеми Црне Горе су се повећали управо у позадини придруживања НAТО пакту. Претпоставка да ће савезник журно ријешити је помало наивна. Да, ту је конгресмен Мајк Тарнер, али је бит националног карактера већине аутохтоних народа на Балкану да их се у начелу тешко може контролирати.
Aли ово није сукоб на Фејсбуку, већ стварни квадратни километри и народи који живе на њима, који одбацивања тумаче као дискредитацију државе. Осим тога, разочаравајуће је да се Подгорица могла одупријети само уз помоћ “старијег брата” у којег ни у ком смислу не може имати апсолутно поверење.
У међувремену, Харадинај може разбити кабинет геодета, али и учинити нешто више. Чак ни НAТО га неће зауставити, ако се ради о његовим амбицијама и погаженом поносу. Ово је Балкан. Овђе би чак и конгресмен Мајк Тарнер могао почети урлати од очаја.
БОНУС ВИДЕО
Гости медијске куће „Центар” су доцент међународног права, на Правном факултету у Приштини, измештеном у Косовској митровици, др Дејан Mитровић, и председник Правног тима и потпреседник Српског покрета Двери адвокат Марко Пушица.
Гости су током емисије говорили о о међународним уговорима које потписује Србије после Бриселског споразума (00:13:00), о томе шта пише у Бриселском споразуму и шта Запад од Србије тражи у вези Косово и Метохије (00:14:00); као и о томе како је Републичка изборна комисија третира Космет за време председничких избора у Србији (00:17:30). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
