Pročitaj mi članakAleksandar Vučić jedino dobro zna da medijski vara građane i trguje nacionalnim interesima, a u tome mu pomaže lakomislenost domaćih oponenata, bar selektivna podrška zapadnih mentora, i neshvatljiva pasivnost Rusije. Sve to je i ovaj put, kada se našao na rubu provalije, ispoljeno. Dok on njih (opoziciju i Rusiju) direktno ili indirektno ocrnjuje, oni njemu - gle paradoksa -posredno pomažu u vođenju propagande (s druge strane razumljivo je što neki na Zapadu to rade jer im služi).
Вучић влада уз помоћ дегутантне пропаганде. Друго што чини, од застрашивања до поткупљивања, без тога не би дало резултат.
Али разлог што на унутрашњополитичком плану постиже успехе, није само повезан са његовом преварантском вештином. Није он ни у тој сфери генијалац (што се види када изађе из арене коју потпуно контролише). За Алеков успех криви су и многи, не само позерски већ и прави његови опоненти (али и они који то још нису, али их већ сада поткопава). Ствар је у томе што из својих рачуна (или тачније плиткоумног сагледавања истих) често прихватају да селективно учествују у његовим играма и тиме му асиметрично дају потпору. На једној, другој или трећој страни, он нађе индиректну подршку за прљаве ствари које чини. Сада ћемо се ограничити на пропагандни аспект те приче.
Под политичком пропагандом подразумевају се различите стратегије и технике које имају за циљ да се оствари утицај на мишљење и понашање грађана. Намера је да неке идеје, појединци и организације, буду представљени у што повољнијем светлу, а да се оно (од личности до идеологија) што се доживљава као препрека реализацији сопствених опредељења, оцрни. Ако не нужно неистине, онда бар стварање по своје циљеве повољног контекста, и самим тим полуистине, нераздвојне су од пропаганде. Она подсећа на филмску монтажу, од које зависи шта ће од сировог материјала на крају испасти. Много тога снимљеног -што одражава сегменте реалности или не (укључујући и специјалне ефекте) -по жељи оних који воде филмску екипу, селективно се спаја и комбинују са дијалозима, музиком, итд. Од делова истог материјала, уз креативну комбинаторику, може да се направи хорор филм, комедија или срцепарајућа драма.
Да се вратимо у координатама реченог на терен наше политике. Вучић је на Косову недавно доживео суноврат. Не ради се сада о томе што он издаје националне интересе, већ да је неспособан и када, као би то лично искористио, хоће да уради нешто што треба да делује да иде њима у прилог. Како год било, оно што се десило код места Бањска, болно је усталасало јавност, па и поколебало део присталица пониженог аутократе. Од једног који је то донедавно био, чуо сам следеће: „Штета што Курти није Србин, а Вучић Албанац, и што он не влада у Приштини, а онај њихов код нас“. Буквално је то изговорио, док су многи други који су за Вучића гласали 3. априла 2022, после најновијег косовског дебакла, помислили да је у домену озбиљних војно-политичких игара неозбиљни кловн. Ипак, он је уз помоћ својих машина за пропагандно шивење, брзо закрпио поцепане гаће. Ево пар примера како је то постигао.
Србе, гурнуте у понор од стране Вучића (кога су опет у већу замку од оне коју је заједно са својим страним менторима спремао за нас, навукли Американци, да би убрзали пут ка капитулацији којим нас води), поразили су Куртијеви специјалци 24. септембра. Који дан касније, 28. септембра, председник Казахстана Касим Жомарт Токајев, састао се са канцеларом Олафом Шолцем. У тешким глобалним околностима, велика и природним ресурсима богата (али слабо насељена) азијска земља, настоји да одржи добре односе са Западом. Она је руски савезник и уз то развија блиске везе са Кином, али, што је разумно с обзиром да је опасно укљештена између те две велесиле, настоји да очува функционалну копчу са Западом. То, уз геополитички, има и економски значај. Стога је Астана (нова престоница Казахстана) веома осетљива на претње ЕУ и САД да ће сносити озбиљне последице ако Руској Федерацији буде помагала да избегава западне санкције, што су многи казахстанкски бизнисмени, вероватно уз жуто ако не и зелено светло државних структура, неко време чинили.
То је наљутило Брисел, Берлин, Вашингтон, који увиђају да њихов економски удар на Москву не даје жељене резултате. С обзиром да већи део света није прихватио да уведе антируске санкције, западни центри моћи схватају да не могу да постигну жељени резултат, али ипак верују да су у стању да Русији нанесу много већу штету ако бар њихове санкције не буду заобилажене. Зато се са РФ тесно повезани Казахстан – за који су свесни да као ретко која држава из ванзападне сфере држи до добрих односа са тамошњим водећим актерима – нашао под посебним притиском. Он је на то одговорио компромисним решењем. Заузео је позицију да Москви неће помагати да заобилази туђе санкције, али да јој неће уводити било каква сопствена ограничења, односно да ће између казахстанске привредне и других друштвених области и свега тога у Русији, бити настављена пуна сарадња.
Астана је и раније начелно имала такав став, али на Западу су очито проценили да између теорије и праксе постоји раскорак. Сада је Токајев, током боравка у Немачкој,обећао да ће његова влада предузети све неопходне мере како би стварно спречила казахстанкско саучествовање у руском избегавању западних санкција. Ништа више од тога (иако је и то Русе наљутило); нема ни говора о увођењу казахстанских санкција. Међутим, у Србији су ствари представљене потпуно искривљено. Бројни режимски медији истог дана када се одиграо састанак председника немачке владе и шефа средњоазијске државе, дириговано су интерпретирали изјаве последњег као да његова земља уводи Русије санкције. На све стране могли смо да читамо или слушамо поруке: „Најближи савезник Москве, за разлику од Србије, забија јој нож у леђа“; „Други, већи и богатији од нас, нису доследни као ми“; „Москва има мало пријатеља какав је Београд“. Поента свега је била да се представи, како је у једним новинама дословно написано, да „само Вучић одолева притисцима да се окрене против Русије, упркос пакленим притисцима које трпи“.
Није него! Оно што Казахстан сада чини, скоро после две године од почетка нове фазе украјинског сукоба и са тим повезаном серијом антируских санкција, официјелна Србија је одавно урадила. Уз активно учешће западних „специјалиста“, код нас је имплементиран низ мера које су пажљиво разрађене у Берлину и Вашингтону, како Русија преко „трећих земаља“ не би избегавала њихове санкције. Чињеница је да их Вучић није увео Москви јер је огромна већина грађана против тога (укључујући и његове бираче), те би га отворено антируско деловање скупо коштало. Али он од фебруара 2022. економски не помаже Кремљу. Ипак, сада је примарно битно нешто друго: како су два наизглед неспојива догађаја – бањску катастрофу и сусрет два страна државника који се на њу уопште не односи – Вучићеви пропагандисти „филмски“ спојили. То су урадили како би председника Србије лажно представе као суперхероја и тако што пре компензовали његов пораз.
Уз многе друге ствари – од убрзаног покретања изборне процедуре, до лагања да нам неко са Запада прети бомбардовањем или укидањем виза – које су биле у функцији преусмеравања пажње јавности и емотивне парализе њене какве-такве критичности, суштински је за спашавање имиџа осрамоћеног Алека било важно да се он на неком пољу представи као битан, способан и одлучан. За то је веома користан ефекат контраста, макар и све било измишљено;важно је само да материјал успешно може да се монтира. И тако је безочно слагано да је са њом војно-политичким и економским савезничким спонама повезани Казахстан, увео санкције Русији, а од ње удаљена и са свих стране НАТО и ЕУ чланицама опкољена Србија, захваљујући „јуначком“ Александру Вучићу, то није учинила. Та огавна конструкција добила је орловска крила, што је за целу причу веома битно, захваљујући немалом броју прозападно настројених медија, аналитичара и политичара.
Они су лако из страних извора могли да виде да режимска (гео)политичка монтажа не одговара стварности, али су је прихватили и понављали. Очито су желели да због свог антируског набоја и полтронске потребе да угоде Западу, становницима Србије пошаљу неистиниту поруку: „Док сте ви у дубинама ‚мрачне’русофилије, од Москве сви други беже“. Но, да поновим, то ем није тачно, ем од такве приче партијски прозпадни опоненти Вучића немају корист. Због тога за њих нико нови неће гласати, а не верујем ни да прагматична америчка амбасада много вреднује оно што су учинили њима блиски медији. Шта услед тога добија? Ништа. Једини профитер је Вучић, коме је олакшано да се искобеља из рупе у коју је после Бањске упао. А за то му повољан пропагандни ветар, нажалост, такође дувао и са источне стране, што се одразило на слабљење незадовољства дела Русији склоних грађана.
Одмах после свог пораза, Алек се састао са амбасадором Боцаном-Харченком. Кукао му је због Куртијевог понашања, док се московски изасланик сажаљиво осмехивао и изражавао начелну подршку Србији. Таман посла да је Вучић затражио да недавни догађај, као и генерално питање непоштовања Резолуције 1244. од стране западних покровитеља приштинског сецесионизма, Москва изнесе пред Савет безбедности УН. Русија другачије не може да нам помогне пошто нема војне снаге на Косову, нити је била посредник између Београда и Приштине (режим је за то изабрао јавно ЕУ, а тајно Американце). Али немали део патриотске јавности, без дубљег сагледавања ствари,поздравио је позерско обраћање Кремљу. Скоро уз сузе због пораза, чуло се: „Док Запад помаже албанским сецесионистима, Русија је уз нас“. Или: „Када Москва заврши „специјалну операцију“, бићемо у много бољој ситуацији, и онда ће долијати злочинац Курти“.
Није све тако просто. Прво, како ће се развијати велике геополитичке игре и какве ће то имати краткорочне и средњорочне последице по нас, тешко је рећи. Нашим срцима годи да Русија победи, али мало ће нам то користити ако пре него што се нови светски односи пројектују на наш регион, Вучић изда све српске интересе. Просуто млеко не може да се врати у шерпу. Друго, нама треба да што више људи схвати да је овдашњи самодржац крив што уместо да брани српске интересе,њих озбиљно угрожава. Курти ради свој посао, проблем је што Вучић не обавља оно што му је задужење. И неће нам у вези са тим користити то што је руски амбасадор за нашу публику осудио Курија (а изоставио да објективно оцени оно што Вучић ради).
Тако су режимски пропагандни митраљези добили нову муницију да косе оне који са националног становишта осуђују недела лажног цара. Он једино добро зна да медијски вара грађане и тргује националним интересима, а у томе му помаже лакомисленост домаћих опонената, бар селективна подршка западних ментора, и несхватљива пасивност Русије. Све то је и овај пут, када се нашао на рубу провалије, испољено. Док он њих (опозицију и Русију) директно или индиректно оцрњује, они њему – гле парадокса -посредно помажу у вођењу пропаганде (с друге стране разумљиво је што неки на Западу то раде јер им служи). Ако се прво брзо не промени, дочекаћемо да од прозападне опозиције отворено преузме програм и Србију уведе у НАТО (а текућа косовска крвава игра, у којој се учесници међусобно варају, под врховним америчким покровитељством, ипакје у тој функцији), одрекне се Косова и Српске, а Русији дубоко забије нож у леђа. И наравно још годинама аутократски настави да влада остатком Србије.
