Pročitaj mi članakVučić je priveo kraju posao zbog koga je dobio podršku Vašingtona i vodećih EU centara da prvo, kao deo veće naprednjačke ekipe preuzme vlast, a onda je samodržački skoncentriše u svojim rukama. Oni kojima služi sve rade u nekoliko koraka i imaju plan za totalno okončanje kosovske otmice, sa njim ili - ako je pri kraju izdajničkog puta istrošen njegov potencijal za taj mračni posao - bez njega!
НАТО је окупирао Косово 1999. Затим је систематски радио на томе да, са што мање отпора Београда, тзв. међународна контрола над Косовом суштински постане албанска, док би број Срба био што више умањен а њихов положај маргинализован.
Када је тај посао умногоме обављен, Приштини је дат сигнал да једнострано прогласи независност 2008, а у Србији је покренута акција уклањања са државног врха оних који су били вољни да се томе, каквим-таквим делима, а не само испразним речима, супротставе.
Устоличена је некритички прозападна власт (Коалиција за европску Србију). Она је платила цех за преузимање државних фотеља тако што је пристала да УМНИК – од 1999. врховна цивилна власт у нашој јужној покрајини – буде замењена ЕУЛЕКС-ом. У првом случају, колико год да је Запад много могао тога да уради на терену по својој вољи, ипак се над међународном управом у којој је доминирао, уздизао Савет безбедности где Русија и Кина имају право вета. То је било ограничавајући фактор да Запад не пређе црвену линију.
Београд је то променио. Пристао је да примат добије мисија ЕУ (ЕУЛЕКС), на коју није могао да утиче. Она је урадила оно што УМНИК није могао, омогућивши косовским привременим институцијама да се потпуно трансформишу у тзв. државне. Изузетак је било само северно Косово, где је УМНИК задржао пређашњу улогу, а Срби контролу над тереном. Можда би претходна власт допустила и да се то промени, али за то није имала капацитет. Локални Срби су се томе опирали а јака „национална“ опозиција их је у томе снажно подржавала, поготово 2011, када је Приштина силом пробала да заузме четири севернокосовске општине.
Тамошња Цивилна заштита (маскиране наше војно-полицијске структуре) и народ, уз подршку грађана остатка Србије (власт се понашала „неутрално“ тј. није подржавала отпор али га није ни саботирала), одбранили су северни део Косова. У томе је значајну улогу имао и СНС. Али, показало се, не да би истински дао допринос заштити националних интереса, већ како би подигао улог за ценкање за долазак на власт са западним факторима који су битно утицали на нашу унутрашњу политику од 1999. Они су проценили да окончање отмице Косова нема без сарадње са лажним патриотима, који имају могућност да одраде оно што нису у стању отворено прозападни политичари. Нису погрешили!
Вучић је постепено препустио Приштини север Косова, док се и даље куне да га „јуначки“ брани. До данас су Албанци обавили све оно о чему су сањали 2011, када су остали „кратких рукава“. Али и то није све што они и Запад хоће, а српски режим прихвата. Уз унутрашњу изградњу лажне косовске државности – а кључни део тога је успостављање власти Приштине на целој територији Косова – Алек Државоразорни асистирао је и њеном спољашњем прихватању тамо где је то најважније. Тако смо стигли до Француско-немачког плана, који је наш постмодерни диктатор усмено, не само у изјавама за медије већ и на радним састанцима са представницима ЕУ, прихватио крајем фебруара 2023.
Тај план у 2. члану предвиђа признање Косова од стране Србије. У њему стоји да ће се наши односи заснивати на Повељи УН која дефинише релације међу независним земљама. Посебно је истакнут њен део о поштовању међусобног суверенитета и територијалног интегритета. На то се надовезује и члан 4, где је предвиђено давање сагласности Србије да Косово уђе у све међународне организације (самим тим и у УН).
Но, Вучић тај план који је прихватио није и потписао. То би био доказ да је починио велеиздају. Не само што наш Устав начелно обавезује функционере да бране Косово, већ и његов члан 114. председнику намеће обавезу да штити територијални интегритете земље, укључујући и њену јужну покрајину која је, по Резолуцији 1244, под привременом контролом УН. Аца „Србин“ ради све супротно томе, али избегава да то „овери“.
Менторима албанских сепаратиста било би драго када би режим и то учинио, али схватају да му је, од када је ушао у фазу слабљења (можда и зато што прозападна опозиција њему сада, и то из истих побуда као и он њеном делу који је владао 2011, појачано прави проблеме), још теже да то уради него раније. Обављајући прљаве послове који су нас довели до тачке где се сада налазимо, и наплаћујући то толерисањем претварања Србије у европску Колумбију, јако се истрошио.
Зато су Американци спремни да Вучићу за коју годину доделе орден „ислуженог квислинга“ и привилегије које са тим иду у политичкој пензији. До тада, пре очекиваног последњег косовског ударца, планирано је да се код нас и у свету консолидује оно што произлази из његове начелне сагласности са формалним признањем Косова.
Она је већ послужила као основ за промену става Шпаније и других чланица ЕУ које нису прихватале пасоше и нека друга приштинска документа. Ако смо ми то прихватили, што не би они? Зар има смисла очекивати да буду већи Срби од Срба? Друго али ништа мање важно, да би се Француско-немачки план претворио у целовити ЕУ приступ, Београд је морао да пошаље сигнал да се са тим слаже.
Када је Вучић то учинио, наступајући као лобиста косовских сепаратиста, пошло се даље. Сада је у току уграђивање принципа плана о коме смо говорили у Преговарачко поглавље 35, без чијег затварања нема уласка Србије у ЕУ. Неко ће рећи то и није битно, и тако нас неће примити у ту унију. Није тако. Примиће нас бар у нешто што ће пропагандно бити представљено као њена специфична зона (ЕУ минус).
Уцењена власт нема храбрости да ревидира тзв. европски курс. Наставиће да преговара и ако се позерски не сложи са новим условима (макар они били донекле, али свакако не радикално, ублажени деловањем, пре свега, Мађарске и Кипра). А ако Брисел и не отшкрине капије за нове чланице, биће створена, условно речено, „Отворена Источна Европа“, која ће окупити земље са посебним везама са ЕУ (укључујући и остатке Украјине). Штавише, све је реалније да због страха да у појачаној конкуренцији са Русијом и Кином не изгуби примат на тзв. Западном Балкану, Унија убрзо откочи процес интеграција неких држава – пре свега Црне Горе и крње Србије – који га чине (али не заборавимо ЕУ није више онај блок који је био пун пара и спреман да их подели са сиромашним рођацима).
Ту смо поново код огромног значаја за НАТО силе онога што је Вучићев режим учинио тиме што је трасирао пут да многи елементи Француског-немачког плана постану обавезујући ако хоћемо у ЕУ. Тиме је, да поновим, обавио свој задатак, па прагматични Западњаци сада могу да нађу нове гробаре Србије међу онима у опозицији који су подржали план или глуме да му се противе као што је Вучић 2011. „бранио“ север Косова. А колико год да он и даље чврсто држи власт, много тога иде у лошем смеру за њега.
На срећу Аце „Србина“ опозиција није у стању да погодне околности ефикасно искористи. Без обзира на то, није баш далеко неки дан, рецимо 2027, када ће онај ко сада ведри и облачи Србијом, са својом мрачном свитом, отићи са њеног чела а вероватно и из ње. За то ће се постарати они који су га и довели на власт.
То добро зна наша прозападна и лажно патриотска опозиција. Вучић је дао север Косова и припремио терен за његово признање. Пошто по свему судећи неће моћи да оде даље од тога а да не изазове буру, Запад ће, када редефинише Поглавље 35, смањити притисак око Косова. Више ће се бавити тзв. демократизацијом Србије, али ипак тако да преко ноћи не угрози Вучића већ да га само натера на компромисе са опозицијом којој је намењено обављање преосталог косовског посла.
То се већ види из недавно усвојене Резолуције Европског парламента, којом се акценат ставља на поништавање избора у Београду а релативизује се, вероватно и већа, крађа на парламентарним изборима. То је порука Вучићу: испуни оно што си обећао Хилу. То подразумева да онима за које је предвиђено да после 2027. дођу на чело државе, да ресурсе да ојачају. Заузврат ће му западни диригенти омогућити да заврши профитабилне пројекте ЕКСПО и Београд на води 2, те да после њих мирно оде са власти.
Лажљив, какав је, тада ће моћи да каже: нисам прихватио признаје Косова, без обзира што су ме „злобници“ оптуживали да ћу то учинити. Они који су пројектовани да дођу на чело Србије после њега, перући руке као Понтије Пилат, рећи ће да је Вучић довео до тога да је пуна нормализација односа са Косовом (тј. фактично признаје) неизбежна ако желимо „бољу будућност“. Јер, то је услов за улазак Србије у ЕУ или за формирање њој придружене „ЕУ минус“ зоне.
Тако би Поглавље 35 било затворено, без експлицитног потписивања плана који се раније називао Француско-немачким, али са истим ефектом. Политичке елите би се оптуживале за национални пораз. У општој галами многим грађанима ни после окончања издаје Косова не би било јасно шта се десило ни ко је за националну трагедију крив. Онда наступа муњевито увлачење сакате Србија у НАТО (не заборавимо ни једна источноевропска земља без тога није постала део ЕУ).
Да се све речено не би и десило, док још за то постоји известан простор, важно је конструктивно деловати. Допринос томе може да буде покретање друштвено-политичке акције у прилог доношења Закона о велеиздаји. Оно што пише у нашем Уставу кроз њега треба да буде конкретизовано на начин да се недвосмислено зна ко, зашто и како одговара због посредног и непосредног деловања у прилог нарушавања територијалног интегритета Србије.
Такав предлог закона сада може да понуди, по свему судећи, једино Нови ДСС са својом коалицијом. То ће уједно бити и тест да ли су стварно „своји“ или су и они део БИА или НАТО опозиције. Ако смеју, важно је да то учине што пре, како би се предлог закона нашао пред јавношћу и законодавцима пре редефинисања преговарачког Поглавља 35.
У околностима када евроатлантски стратези не желе да гурну Србију од себе – али полазећи од тога да смо збуњени и уплашени, поступају према нама као да смо осуђени да им се подредимо – већ и предлог онога што би онемогућило ЕУ интеграције ако оне подразумевају одрицање од Косова, може да допринесе одустајању од таквог редефинисања косовских услова на начин да за нас буду тотално неприхватљиви.
Зато је важно јасно дефинисати шта значи велеиздаја у контексту косовских преговара. Па нека власт, њени „патриотски“ сателити и прозападна опозиција, кажу да им је неприхватљиво оно што произлази из Устава Србије. То онда истинским патриотским факторима даје додатни простор за буђење Србије.
Уз то, и оно што би требало да буде Закон о велеиздаји, а није усвојено, фокусира пажњу јавности на све што је издаја, са последицама које ће то пре или касније имати. Крајње је време да издајом почнемо да се бавимо правно утемељено, а не паушално!
Вучић потписао у Тирани: Оштра осуда Русије, подршка уласку Украјине у НАТОhttps://t.co/zAXKkzJ67H
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 28, 2024
