Све док Србија спроводи Бриселски споразум и гради либерални (страним инвеститорима тржишноотворени) капитализам, Вашингтон неће бити љубоморан због њених присних односа са Русијом.

Да ли се може бити неутралан и остати најбољи пријатељ Русије западно од Доњецка?

Амерички одговор ће вас изненадити: може! Барем у мери у којој неутралне земље могу да учествују у војним операцијама НАТО, рецимо у Либији и Авганистану. Све док Србија спроводи Бриселски споразум (консолидује Косово) и спроводи реформе (гради капитализам), Вашингтон неће бити претерано љубоморан због присних односа Србије и Русије. Коначно, Русија више није Совјетски Савез, него капиталистичка земља с којом, истина, Вашингтон тренутно има проблема, али чак и они могу помоћи да Европљане који су се у својој кризи превише загледали у Москву врате у евроатлантско јато. Колико ће успети, видеће се за месец дана када у Велсу почне следећи самит НАТО.

Ни неутралност није више оно што је била. Шведска и Финска, на пример, за себе кажу да више нису неутралне него земље које нису сврстане. Генерале у Бриселу нервирају неутрални партнери који неће да уђу у НАТО (и напуне његове празне касе), али хоће да се њихов глас слуша у Атлантском савету.

Чак и последњи бастион неутралности у Европи – Швајцарска – прави разлику између статуса неутралности у међудржавним ратовима и политике неутралности у унутрашњим ратовима, где следи своје интересе. Пошто оних првих више готово и нема (и украјинска криза у основи је грађански рат), Швајцарска је себи оставила одрешене руке у савременим кризама.

О АУТОРУ

Др Предраг Симић је редовни професор Међународних односа и спољне политике, шеф Одељења за међународне студије, Факултет политичких наука Универзитета у Београду; и редовни професор Међународних односа и спољне политике, Факултет политичких наука Универзитета Црне Горе, Подгорица.

На пример, ни Берн није увео Русији санкције, али је прописао да се све неуобичајене активности пословних људи и депонената у швајцарским банкама из кризом захваћеног региона морају пријавити влади. Американце ипак нервира „претерана неутралност“ Швајцарске у украјинској кризи. Преведено на свакодневни језик, то значи да су Швајцарци као председавајући ОЕБС-у овом послу приступили „бирократски“ неутрално и избегавајући ризичне политичке потезе.

Упркос негодовању Американаца, наставили су да се консултују с Москвом и, на крају, изашли са заједничким предлогом политичког решења кризе. Ни Берн вероватно нема илузија да ће тај предлог уродити плодом у време када је Украјина постала полигон за политичко надгорњавање Вашингтона и Москве, али на швајцарско председавање ОЕБС-у у време кризе многи гледају с одобравањем.

Како стоје ствари са земљом која ће крајем године преузети председавање овој организацији – са Србијом? Није ми далеко помисао да је то председавање постало ноћна мора српске дипломатије, да га јој више нико не може одузети и да би читава Србија данас мирније спавала да јој Вук Јеремић својевремено није ставио тај врућ кромпир у руке. Српско-швајцарско копредседавање у ОЕБС-у део је споразума који је српском кандидату отворио пут до места председника Генералне скупштине УН.

Наиме, Американци су у то време тражили да Швајцарска кандидује своју бившу министарку спољних послова за ово место, али је решење постигнуто џентлменским споразумом којим је Швајцарска добила председавање ОЕБС-у 2014. године, а Мишел Калми-Реј постала саветник председника Генералне скупштине УН. Део овог споразума је и то да се Србија током свог председавања неће бавити питањима западног Балкана, која ће остати у надлежности изасланика ОЕБС-а за овај регион. Упркос томе, очекивања од српског председавања су и даље велика и у Москви и у Вашингтону. Обично „добро обавештени извори“ тврде да су се због њих телефони српског министра спољних послова и представника у ОЕБС-у у последње време прилично угрејали.

У начелу, Србија има искуство с овом организацијом из времена Југославије која је на Хелсиншкој конференцији КЕБС-а (претече ОЕБС-а) деловала у оквиру групе неутралних и несврстаних земаља које су прискакале у помоћ када би преговори блокова запали у ћорсокак. За заслуге у Хелсинкију Југославија је награђена (камо среће да није) организацијом конференције континуитета КЕБС-а 1977–1978 у Београду.

У то време у Секретаријату за иностране послове у Београду настала је читава дипломатска школа која је следила идеје славног Љубивоја Аћимовића, једног од најугледнијих стручњака за КЕБС у свету. Те дипломате су у међувремену отишле или су уклоњене из дипломатије. Неки су завршили у амбасадама у Африци. Неки су чак трагично отишли. Швајцарци, чудан народ који не воли ништа да мења, своје председавање ОЕБС-у поверили су управо ученицима дипломата који су у Хелсинкију водили НН групу попут Тима Гулдимана или Жерара Штудмана.

Председавање ОЕБС-у за Србију може постати ноћна мора, али и шанса да стабилизује свој прилично рањив положај у Европи. Главни изазов ће бити да сумњичавим Европљанима докаже да је способна да следи неутралну политику, компетентно води највећу европску организацију и једног дана преузме одговорности члана ЕУ. У том погледу, Швајцарска јој оставља добар пример и можда не би било излишно ако би се око српског председавања окупила међународна група саветника или једноставно пријатеља председавајућег који би јој помогли да овај посао обави на најбољи начин. Занимљиво је, ипак, приметити да и традиционално хладни Швајцарци кажу да ће отворити шампањац када штафетну палицу крајем године предају Србији.

(Политика)

Oznake: Predrag Simić, SAD, sankcije Rusiji, spoljna politika Srbije, ukrajinska kriza