Прочитај ми чланакГенерални секретар председника Републике за ''Новости'': Свакога дана нас је 107 мање, а Албанаца на КиМ 41 више. Од 2003. број основаца мањи за чак 123.000.
Сваког дана се у Србији сруши један авион са свим путницима и члановима посаде. Шта ради Влада када се то стварно догоди? Уводе се ванредне мере, дигне се читава држава на ноге. Наша земља свакодневно губи онолико становника колико стаје у тај авион, и таква ситуација траје годинама уназад а да нико ништа није предузео.
Овим речима Никола Селаковић, генерални секретар председника Александра Вучића, сликовито објашњава алармантност проблема наталитета у Србији.
– То је једноставна математичка прича. Свакога дана нас је 107 мање, Албанаца на КиМ 41 више, а оних у Албанији у плусу је 23. Ово су подаци који не знам коме не могу јасно да одсликају стање у коме се налазимо. А није увек било тако. На свакодневном нивоу, нас је за један авион мање, а Албанаца је за скоро један аутобус више. То се не дешава због НАТО, ЕУ, Америке или неког дела међународне заједнице који нам није наклоњен. Постоје ствари на које можемо да утичемо само ми сами, а ми ни ту нисмо утицали.
* Шта треба учинити?
– Морамо као народ да се много више уозбиљимо и да спознамо сами себе. Успешно спровођење популационе политике подразумева активност свих ресора и не разликује се од питања побољшања положаја Србије на Дуинг бизнис листи, борбе против сиве економије или смањења јавног дуга. Непријатељ какав је бела куга не напада се из једног угла. Ово није борба у којој је важно учествовати, већ је важно само победити.
* Како орочити мере, да се не догоди да се с променом власти не промене и оне?
– Заиста се питам да ли је неко на српској политичкој сцени спреман да укине овакве мере. Држава мора да буде највећи гарант. Ако је некога мотивисала или подстакла на родитељство, она то мора и да настави. Сигурно је да док је ова политичка структура на власти, оне ће се примењивати. Размотрићемо да ли постоји могућност заштите мера кроз посебну процедуру промене закона.
ПРВИ ЦИЉ ДА БРОЈ ДЕЦЕ НЕ ОПАДА
Када могу да се очекују први ефекти државних мера?
– Први ефекат је да нам број живорођене деце не опада, а следећи је да повећамо број деце. Сада 10 жена роди 14 беба. Од 1959. имамо смањење становништва, и једини изузетак је почетак седамдесетих година. Наша демографска рецесија траје пуних 67 лета. Када економска рецесија траје годину дана, читава држава се мобилише. Године 1950. рођено је 163.297 беба на 5,9 милиона становника, док је у 2017. години било свега 65.202 новорођрних. Дакле, милион људи мање родило је онда 100.000 људи више.
* Део јавности је, чини се, популационе мере дочекао „на нож“.
– Нажалост, то је тако. Мере се односе на сваку мајку у Србији, без обзира на расу, језик, националну или конфесионалну припадност. То су мајке Србије и оне рађају децу Србије. То што у појединим крајевима има више беба говори о здравијем погледу на свет. Ако градирам питање Косова и Метохије и ово, за мене је ово важније. Срби морају бити народ који настаје, а не нестаје, зато је питање постојања нас као људи основно питање, али да не буде погрешно схваћено: шта ће нам земља ако на њој нема ко да живи?
* Чињеница је да више жртава имамо данас у три месеца мира него што смо их имали у Првом балканском рату.
– Тако је, причамо о изгубљеним ратовима, а много више губимо у миру. Били смо на страни победника и у Другом светском рату, али смо после тог рата изгубили много више људи. Само треба променити угао гледања.
* Годишње губимо око 30.000 људи у репродуктивној фази, одлазе у иностранство, из мањих у веће градове… Како спречити те трендове?
– Од 2014. године, широм Србије, а највише на линији Коридора 10, имамо отворених више од 60 фабрика, углавном страних инвеститора. Сва срећа, гради се и Коридор 11, па ће се инвестирати у западну Србију и Поморавље, који су извор нове радне снаге, а где до сада, због непостојања путне инфраструктуре, није било могућности за већа улагања. У великим градовима, попут Ваљева, Чачка и Краљева, стварају се услови за наставак инвестиција. У Чачку ће бити око 1.000 нових радних места. Отварањем „Континенталовог“ центра у Новом Саду запослићемо стотине нових инжењера информатике и електротехнике. Покушавамо да задржимо и највиши образовани слој становништва који деценијама уназад одлази.
* Нису баш сви послодавци наклоњени родитељству. Како решити проблем чувања деце док су родитељи на послу?
– У Србији постоје градови где нема довољно радне снаге, као што су Смедерево, Стара Пазова, Инђија и Рума. Има тога све више и на југу земље. Највише се ради на отварању нових предузећа у Нишу, али инвеститори долазе и у Крупањ, Лебане, Житорађу, Белу Паланку, тамо где 50 година нико није отворио ништа ново. Формирају нове индустријске зоне, где ћемо системом субвенција отварати обданишта, што ће родитељима бити велико олакшање.
* Да ли држава има начин да анимира и локалне самоуправе у спровођењу ових мера?
– Овај сигнал председника Републике је више него јасан сигнал свакој локалној самоуправи да уз ово што ради држава морају и оне да се активирају. Не бих рекао да све зависи од једног човека, не постоји ништа што је бесплатно, сваку бесплатну ужину или комплет уџбеника неко мора да плати. Ако је тај који плаћа оптшина, онда то зависи од стања у каси. Већ сада има добрих примера – једна Нова Варош, која је доживела озбиљну депопулацију, за свако рођено дете даје 100.000 динара, па још плус оно што даје држава, то је озбиљан подстицај.
ВЕЋИ ПРИРАШТАЈ СРБА НА КОСМЕТУ
Чињеница је да се у српским срединама на КиМ рађа све више деце…
– Тамо је већи природни прираштај него у остатку Србије, али је основна база становништва мала, па је њихов прираштај у поређењу са албанским мизеран и не може да се пореди. Просечан Србин и Српкиња у овом делу Србије су десетак година млађи од становника у централној Србији и Војводини. Али треба да додамо да имамо делове Србије у којима је добрих пола века на делу смањење броја становника, као што је источна Србија.
* Које су још општине увиделе проблем и почеле да га решавају?
– Направићемо заједно с конференцијом градова и општина и Министарством државне управе и локалне самоуправе Фамилy фриендлy општине, да видимо које су најпожељније за родитељство. Постоји низ оних које већ имају озбиљне мере. У Великом Градишту председник општине на сваких неколико месеци прими све мајке које су у претходна два или три месеца добиле наследнике. Ако су градоначелници спремни да приме инвеститоре, зашто не би и мајке. То мора да буде пракса свих нас који смо у јавној власти. У Чачку постоји одлична акција организације „Три плус“, која мајкама с троје и више деце даје картицу с којим могу да остваре попусте на више од 50 места. То се шири и на друге општине, што је добро, јер ништа нећемо постићи ако се овим проблемом не бави читаво друштво.
* Бројке показују да новац, ипак, није увек услов за више деце.
– Србија има истоветне показатеље као што има земља која је Србима на листи најпожељнијих за живот, а то је Немачка. Ми имамо фертилитет 1,4, као и они, БДП је код нас 5.900 долара, а у Немачкој 44.180 долара, просечна плата им је 3.700 евра, па опет нема шта не раде да побољшају стање наталитета. Реч је о животном стилу, о начину живота. Колико нас је спремно да се одрекне одласка на море или бољег аутомобила зарад још једног детета? Веома мало. Слично је у Јапану, Хонгконгу, Сингапуру, Аустрији…
* Где Србија губи битку?
– Од 2003. до 2016. године број деце у основним школама је мањи за 123.000. То је 6.000 празних учионица. Статистика говори да имамо 51,8 процената породица са једним дететом, 40 са двоје, а 6,7 одсто са троје деце. Циљ нам је да породице с троје малишана подигнемо на 10 одсто, а то је много тешко. Ако утичемо на само 10 одсто мајки које су родиле двоје деце и подстакнемо их да роде треће, а настави се тенденција садашњег рађања троје деце, то је успех. И то није немогуће. Нови Сад је пример за то, тамо већ сада 11 одсто породица има толико наследника.
* Осамдесетих година важио је стандард „двоје деце по породици“. Тај модел нас је, чини се, и довео довде.
– Српско друштво је тих година доживело културолошке и социолошке промене. Људи су се масовно насељавали у градове и стварали своје породице. Сви су желели да буду што ближе граду и центру дешавања. Из кућа су се селили у станове, што је утицало на формирање мањих породица. О томе говори и садашњи пример да је на централној београдској општини Врачар 2016. године на 67.000 становника рођено 685 деце, док је у Бусијама број становника утростручен.
КУДА ИДЕ СРБИЈА: Држава отима децу сиромашним породицама и продаје странцима https://t.co/kI7wjRwYK9
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 25, 2018
Они сада имају 600 школараца, односно петина тамошње популације је до 15 година. Радимо на томе да држава подстакне банкарски сектор, да стимулишемо људе који решавају стамбено питање да саграде кућу, а не да купују станове. Кућа ствара домаћина. Зато треба подстаћи њихову изградњу у унутрашњости земље, јер ако 100 младих брачних парова ставите у 100 кућа, имаћете дупло више деце него у становима.
