Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе)
Анализирајући излагање председника Либерално демократске партије, Чедомира Јовановића на седници Главног одбора странке од 19. маја чак и пристрасни посматрач би скоро могао да осети извесну дозу саосећања.
Ето странке и лидера који су се годинама залагали управо за ствари које сада нека друга власт спроводи, док они све то посматрају споља, практично као статисти. И то не било која власт, већ власт састављена од дојучерашњих најљућих идеолошких противника (у оној мери у којој се у Србији о страначким идеологијама које превазилазе оквире грчевите борбе за власт и моћ уопште и може говорити). Нешто налик на горчину, па чак и револт је провејавало кроз излагање. И, као што је скоро увек случај, међу изливима емоција могао се наћи и по који излив истине.
Као што је и нормално за опозиционог страначког политичара – осим лидера Демократске странке, Драгана Ђиласа, који нипошто не жели да омета власт док крши Устав и одриче се дела територије земље – Јовановић би желео изборе што пре: “Хоћемо изборе. Одмах по изјашњавању Европске уније о почетку преговора”. Наравно, то није зато што се Јовановић противи тзв. Бриселском споразуму од 19. априла, за који је рекао да “не сме бити још једна неискоришћена шанса нашег друштва”.
Уосталом, тај такозвани споразум и јесте у складу са политиком коју Јовановић годинама заступа, у корист ако не формалног а оно фактичког признања “Косова” као независне државе. Но, Јовановића, као што се могло и претпоставити, боли нешто друго: то што су тај такозвани споразум склопили они који су некада заступали сасвим другачију политику: “На власт су дошли преваром и лагањем. Годину дана земљу воде тако што само секу репове политике које су оставили за собом у претходних 20 година”.
То је та, скоро би се могло рећи трагедија Либерално демократске партије и њеног председника. Обавили су сав прљав посао око легитимисања до јуче незамисливог, а сада неко други бере плодове, и то на основу “преваре и лагања”. То је неправда, и тако више не сме да буде: “Овај Главни одбор мора бити тај који је увод у скупштину странке и стварање једног другачијег ЛДП-а.
ЛДП-а који жели да води Србију, а не ЛДП-а који ће бити претходница спремна да уђе у свако минско поље и да да све оно што се мора дати како би се прокрчио пут на којем ће стати они који иза нас долазе после нашег првог корака”. У преводу: неће више ЛДП да дозволи да он заступа непопуларну политику, а да онда неко ко јавно говори супротно а тајно мисли исто што и ЛДП – политички профитира и влада земљом, док ЛДП седи у опозиционом запећку.
“Наша странка је била савест Србије. Наша странка је била ледоломац”. Али –за кога? За оне који сада “наше речи невешто интерпретирају” и “који су у међувремену почели да говоре као ми”. Вучић и Николић – војводе од Карлобага и Вировитице, добровољци за испаљивањеракета ка Риму и Бечу – сада говоре као Јовановић (који је узгред, када је био сасвим млад, понекад умео да говори слично као и они, некад). Ваистину – ужас…
Дакле, као што је речено на почетку, човек би скоро могао да осети извесну врсту саосећања са Јовановићем и његовом странком. Скоро. А шта нас спречава да заиста осећамо саосећање? Недоследност. Исправан је потпуно Јовановићев револт над чињеницом да су се Напредњаци и Социјалисти домогли власти тако што су причали једну причу а затим, када су освојили власт, почели да спроводе у дело нешто сасвим супротно.
Од обећања дисконтиуитета са косметском политиком Тадићевог режима, дошло се, за само неколико месеци – до Тадићеве политике на стероидима, до политике за коју би, како је лепо недавно приметио Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, Тадић висио на Теразијама. Оно што, међутим, није исправно је следеће: то што Јовановић подржава политику која је у могућности да се спроводи само зато што је власт претходно освојена, како је и сам приметио – “преваром и лагањем”.
Да је у потпуности принципијелан, Јовановић би и сам био против тзв. Бриселског споразума из простог разлога што је огромна већина бирачког тела у Србији управо “преварена и слагана”, што ово што се сада спроводи није политика за коју су гласачи већински гласали.
Напротив, за политику ЛДП-а – ту исту која је тој странци скоро одмах после избора брутално украдена, гласало је 6,53одсто од оних који су изашли на изборе (а излазност је износила 57,80%), тј. 255.546гласача (или 3,77% укупног гласачког тела).
А сада, о ироније – сви медији брује о мудрости и далековидости те исте политике, добијају се признања и похвале у свим релевантним, па и оним крајње нерелевантним западним престоницама, а ЛДП-а и Јовановића – нигде. Мора да боли. Али, ипак не толико да би се извукле крајње консеквенце из онога што је Јовановић такође изговорио на поменутој седници главног одбора странке:
“За лаж се сноси одговорност – од пелена па до тренутка док престанеш да дишеш мораш бити поштен човек ако желиш да предводиш друге. Ако сте лагали, онда морате за то да одговарате. А ако ми ту одговорност не тражимо, ко ће је онда тражити?” Јер, крајња консеквенца, односно потпуна доследност Јовановићевих ставова могла би се једино исказати у следећем захтеву: избори сад и одмах!
Па нека свако кандидује своју праву политику, нека кандидује тзв. Бриселски споразум, кршење Устава Србије, гурање косметских Срба у раље Тачијеве злочиначке власти. Да је то садашњи Јовановићев захтев – онда би постојали изгледи да Јовановић чак и придобије нове, истинске присталице, па чак и међу дојучерашњим непријатељима, да чак буде и предмет дивљења. Но, ипак, чак и тако узвишена ствар као што је ЕУроморал има своје границе. Па тако и ми остајемо с ове стране границе, где ипак не можемо да истински саосећамо, већ само у назнакама. За човека који ипак негде бар мисли да верује да се “поштено” бави политиком.
Наравно, тешко да Јовановић није довољно интелигентан да схвати да, када си поштен (или “поштен”)другачије и не може. Као што гласи анегдота из једне ратне престонице западно од Дрине, кадаје током једног заседања политичког руководства земље један од јавности познатијих лидера констатовао: “ако баш не можемо друкчије, онда ћемо поштено” – поштење(стварно или замишљено)у садашњем поимању политике је на последњем месту, последње средство када су сва друга исцрпљена. Јовановић, један од краљева “реализма” на овим просторима, тај део реалности једноставно није умео да схвати. Уместо да свесно “вара и лаже”, како сасвим оправдано тврди да су чинили Напредњаци и Социјалисти, он је ишао, бар у свом поимању ствари – поштено.
Залагао се за независно Косово, “добросуседске односе”, заједнички европски пут “Косова” и Србије, итд. И ево како му се то сада враћа. Вапи за изборима, као и сви политички аутсајдери. А изгледа није научио основну лекцију – искрено исповедање врсте политике за коју се он залаже тешко да ће му икад донети много више од 6,53 одсто гласова (макар и од укупног бирачког тела).
У свету данашње “про-европске”политике и западне цивилизације којој она тежи – исте цивилизације за коју би Ганди засигурно и дан-данас утврдио да једобра, али нажалост још увек нереализована идеја – свету у којем људи попут бивше-будућег шефа Канцеларије за Косово и Метохију подносе оставке на националној телевизији па затим, нешто даље од камера, организују петиције за повлачење исте – “идеалисти” попут Чедомира Јовановића су једноставно диносауруси. Изумрла врста. Ретро. Није фер. А ни поштено. Али је тако.
[2] http://istina.ldp.rs/cms/view.php?id=17377&start_snippet=18&showType=&templatearticle-gallery
