Прочитај ми чланакОд хладних новембарских ноћи, завејаног јануара и фебруара, преко кишовитог априла, до топлог јуна – незадовољни грађани и даље шетају.
У суботу ће бити обележено шест месеци од првог протеста #1од5милиона, а окупљања су најављена у бројним градовима широм Србије.
У међувремену се доста тога променило – од грађанског протеста до скупа који предводи опозиција, од десетак хиљада до знатно мањег броја учесника.
Због тога смо разговарали са онима који су ишли на протесте, па одустали, са онима који никада нису изашли на улице и са онима који и даље шетају суботом.
Зашто не идете више?
„Не верујем више у протесте, имају превише црних мрља – све јаче националистичке изјаве, неспособност лидера опозиције, планови који су или лоши или непостојећи“, наводи 31-годишњи Марко Николић за ББЦ.
Како наводи, кренуло се сувише рано са слоганом „Почело је“.
„Људи се онда превише надају да ће се ово брзо решити, а трајаће још једно три године минимум. Тек ће можда онда – а вероватно неће – нешто кренути“, додаје Николић.
Његова вршњакиња Анђела Павловић каже да на протесте не иде зато што је прошло шест месеци, а ништа се није променило.
„Опозиција се није добро ујединила и немају свеже идеје, а највише ми смета Бошко Обрадовић, јер се са екстремном десницом не могу сложити никада, па ни у рушењу Вучићеве диктатуре“, истиче она.
Зашто никада нисте били?
„Не зато што се слажем са политиком садашње власти већ због тога што немам времена“, каже за ББЦ 38-годишња Сара Минић.
„Како бих као самохрана мајка прехранила двоје деце, радим два посла“.
Ипак, она истиче да су протести значајни, јер људи показују другима да неке ствари „могу макар да покрену, ако не да промене“.
И Милош Гарић као један од разлога неизласка на улице истиче посао, али и „истрошене политичаре, који немају поверење грађана“.
„Србија није само Београд, који је ту заправо и најмање битан. Канали информација су много ужи и стога сматрам да су потребна нека нова имена“, наводи 28-годишњи Гарић.
На протестима 1од5милиона никада није био ни Никола Лаловић, који у њима види доста проблема.
„Од првог момента нису имали јасан циљ и даље није јасно за шта се они залажу и боре – захтеви су ми нејасни, а апсолутно не видим залагање за повратак суверенитета државе, који сматрам кључним за било какав напредак“, истиче он.
Лаловић сматра да протести заправо „веома јасно одговарају властима, на коју протести немају никакав утицај“.
„У њима се на челу опозиције учвршћују људи који апсолутно немају капацитет да икако нашкоде овој власти. Такође на сваку провокацију власти се одговара на погрешан начин и вођство протеста не уме да препозна на шта треба реаговати, а на шта не“, оцењује Лаловић.
Важни датуми
23. новембар – Лидер Левице Србије Борко Стефановић нападнут у Крушевцу
30. новембар – Први протест у Крушевцу
8. децембар – Први протест „Стоп крвавим кошуљама“ у Београду, организован „против насиља актуелне власти“ на позив опозиционих партија удружених у Савез за Србију.
16. јануар – Тиха шетња и свеће за Оливера , протест посвећен Оливеру Ивановићу, политичару са Косова, који је убијен тачно годину дана од протеста
12. март – Вечерња шетња у част Зорана Ђинђића на годишњицу његове смрти
16. март – Опозициони лидери и демонстранти ушли у зграду Радиотелевизије Србије. Протест са највише тензија, који је настављен и наредног дана испред Председништва Србије, а затим испред зграде београдске полиције
06. април – Најављена шетња демонстраната до зграде Пинка, али до ње није дошло.
13. април – Велики митинг опозиције у Београду, на који су дошли грађани из целе Србије и на којем су изнета три захтева.
19. април – Велики митинг напредњака у Београду, на који су дошли грађани из читаве Србије. Концерт Рибље Чорбе, Аце Лукаса и Оливера Мандића
11. мај – Опозиција испред Председништва организовала „Слободну зону“.
Зашти и даље идете?
„Када ауторитарна власт гуши грађанске слободе, цензурише медије, манипулише информацијама, застрашује и понижава грађане – не постоји важније ствари од удруживања и показивања грађанске храбрости и непослушности“, наводи Нађа Маслар за ББЦ.
„У своје име, име мојих пријатеља и породице који су отишли из ове земље, као и свих оних који не смеју да се побуне или не верују у тај вид борбе, имам потребу да будем на улици“.
Богдан Ђорђевић има 27 година и каже да на протесте и даље иде, али доста ређе од „гласно најављиваног и дуго очекиваног 13. априла“.
„Сматрам да је сваки вид отпора овој власти добар и да се на дневном нивоу изнова и изнова јављају разноразни поводи за протесте“, истиче он за ББЦ.
„Да ли мислим да су шетње суботом нечему допринеле? Мислим да јесу. У крајњем случају, видео сам да има још много људи који су незадовољни, којима је дозлогрдило, и који се нису предали и то сазнање ми и те како значи“.
Он сматра и да „побуна није била, нити је сада садржана само у суботњим шетњама“.
„Београд је имао највећи еколошки протест, против изградње хидроелектрана, због јавних извршитеља, у одбрани Марије Лукић у случају против Јутке, ја сам био и на обележавању три године од рушења у Савамали…
„Можда суботом има мање људи, али не бих рекао да су они одустали или ућуткани.
„Напротив, мислим да су се грађани на неки начин тек сада ослободили страха и увидели да ипак могу да утичу на то да се нешто промени“, закључује Ђорђевић.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
