Прочитај ми чланак
Чланство у Европској унији није на видику. Према свему што смо током претходних месеци могли да чујемо, мало је вероватно да ће Србија заједно са балканским земљама које су данас изван ове политичке заједнице, у њено чланство ступити пре 2022. године. Дакле, свако међу политичарима и чиновницима, српским или европским без разлике, ко говори о некаквом одушевљењу овом бирократском творевином и деценијама успешном политичком и економском решењу вековних политичких проблема континента, неискрен је или непромишљен.
Наравно, Србији је у интересу да напредује, да не остане изван велике политичке уније која упркос свим кризама и тешкоћама полако окружује њену територију. Ипак, после низа уцена, изневерених обећања, неправди… Након искуства са популистичким властима које су се представљале као реформске, Србија има право да преиспита и свој „европски пут”. Шта смо купили и по којој цени? Колико је Брисел помогао Србији да се опорави од санкција и рата, да изгради модерну државу и демократију и подигне економију, а у којој мери је политика Брисела била само оправдање империјалне политике СР Немачке и САД? Да ли је и колико она била исприка за тријумф словеначког, хрватског или албанског национализма? Данас слушамо о корупцији коју је ЕУ одлучна да сузбије у Србији.Једанаест година после почетка српског пута ка чланству, ми морамо да се запитамо да ли је ЕУ данас само велики страни извор позитивних утицаја на српску привреду и државу?
Немогуће да после више од деценије разни емисари, саветници, консултанти и партнери, инвеститори и саинвеститори још увек нису постали део великог и нерешеног проблема. Коначно, ако је после стотина милиона евра инвестираних у групу неких невладиних организација одлучних да модернизују, „просвете” Србију или можда, што током деведесетих рече један посматрач: „Убију српски вирус”: како то да је одушевљење за ЕУ у Србији сада на деценијском минимуму? Организације и странке које подржавају ЕУ углавном су од присталица постале експоненти?
Србији је данас више него икада потребна влада која ће следити узоре великих, развијених, демократских и богатих европских држава. Тај узор свакако није оно што нам представљају поједине бриселске бирократе. Исти људи нам објашњавају да је потребно да Босна и Херцеговина буде унитарнија, а Србија федералнија. Да Албанци могу да имају две независне државе а Срби не.
Да 34 одсто Срба у Црној Гори не треба да има права која ужива 20 одсто Албанаца у Македонији. Да је у реду да Србија годишње више уложи у 70.000 присутних Албанаца, него Хрватска у 400.000 прогнаних Срба… За њих је АП Војводина, са скупштином која ради двадесет дана годишње, изборним законом преосталим од Милошевићевог и идентитетом који је наслеђе Брозовог режима – коначно АП Војводина у којој су екстремне странке са обе крајности боље прошле него у остатку Србије – најбоља карта наше државе за „Европу”. То су, исти они модернисти и правдољупци који се боре за део тзв. Санџака који је у Републици Србији, али не и за онај други који је у (милој Миловој) Црној Гори… Шта рећи о тим људима…
Њима смета и када на Београдској тврђави чују нешто о прошлости, задужени су да учине некакав напредак Србије и региона, а пре двадесет година су говорили о две генерације Срба (дакле 50 година) којима нема спаса, пошто ће остати заточене у прошлости…
Наравно, ми не можемо да мењамо Европску унију. Њена већина је одлучила да води овакву политику. Политику према којој је могуће подржати једну реформску владу када на лош начин реформише судство, када на репресиван начин мења Закон о информисању, када сужава право грађана на политичко организовање или пословником маргинализује Народну скупштину…
Хајде, онда де се макар не лажемо. Од нове владе не треба очекивати да Србију поведе даље ка чланству у Европској унији (пошто то ионако зависи од оних који су проценили да је држава која дугује неколико десетина хиљада станова решила питање прогнаника, а друга која је у већој мери корумпирана од Србије још пре пет година заслужила чланство).
Нова влада, и све следеће, треба да Србију унапреди до узорне европске државе, демократије и привреде… Нама треба влада која ће одбранити српску државу, реформисати привреду, сломити олигархе и монополисте, уштедети новац, раздужити државу, остварити буџетски и једног дана спољнотрговински суфицит. Влада која неће попустити пред претњама онда када стоји на бранику правде и истине. Влада која ће за свој централни циљ спољне политике узети одбрану легитимних и од држава у којима живе прихваћених политичких права српског народа у суседству.
( Политика )
