Pročitaj mi članak
Поштовани господине Цвијановићу,
Прочитао сам Ваш текст „Немачки захтеви и почетак…“. Позван Вашим сагледавањем новог немачког кампфа, а уз ослонац на Вашу пажњу и добру вољу, желео бих да Вам предочим суштинску тачку немачких улитматума – ја бих се ипак определио за ту оцену тих њихових назови захтева.
Настојаћу да будем кратак и јасан.
Сам садржај немачког захтева не допушта никакву расправу, оспоравање или сумњу. То што Немачка, преко тамо неког тобож неформалног фићфирића испоручује Србији у седам тачака од Србије захтева да се одрекне свог суверенитета над целовитом својом територијом. И то није све. Ту је и захтев за немачко право над српском историјом, па да се установе кривци за паљење Немачке амбасаде у Београду, у граду у коме Немци, кад год им се пружи прилика током историје, посеју приличну количину бомби… итд.
Дакле, реч је о ултимату, ултиматуму који је по духу раван објави рата. И потпуно је неважно да ли та објава долази из срца немачке воље или је то налог тамо неког с оне стране Атлантика, што не треба искључити, с обзиром на веома снажан идејни покрет немачког националног препорода који диже глас против атлантиста, о чему смо штуро били обавештени у једним нашим новинама, прошле године. Бестидност, безочност и осионост Немаца и сада остаје на снази. Та странка, чији фићфирић, као унук оног немачког војника који је у чизмама газио по Србији, бахато се шепурио по Београду, сигурно је финансирана и од оних пара које су Срби на привременом раду уливали у буџет Немачке, па је тако он с тим парама допутовао нама у госте. И то је почетак и крај немачког морала када су у питању Срби и Србија.
Не бих да доказујем константу немачког виђења Срба кроз историју, само бих се сетио једног београдског пријема који је уприличио Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, први наследник чувеног и на српском у Хрватској већ опеваног Ханса Дитриха Геншера. Елем, пошто је Крајина збрисана са лица земље, уз језиву тишину човекољубиве и хуманистичке Европе, пошто је у бази Рај Петерсон ударен амерички жиг на мир у БиХ а тачка на постојање Срба у Хрватској, дотични немачки званичник се као победник у окончаном рату обрео у Србији. И одмах је, као пијани фелдвебел, почео да исказује своје жеље. Једна од њих била је да се нађе са последњом владом Републике Српске Крајине. И жеља му је снисходљиво, усрдно и домаћински била испуњена. И ту није могао одолети а да не укаже на своје дубоко немачко порекло, на свој исконски поглед на Србе. Рекао је дословно: „Ви Срби, пропустили сте историјску прилику за националним уједињењем!“
ПОРИВ ГАЖЕЊА Није га било срамота да тако нешто замисли, срочи и каже – пред људима у чијем прогонству је учествовала и Немачка, сладострасно покренувши и одобривши и неговавши бујање клерофашистичких токова живота са геноцидним предзнаком у бадинтеровској Хрватској. Још мање да се и запитао да ли ће те људе повредити – не, он је, као охоли Тевтон нижег чина, садистички ликовао над пораженим непријатељем!
И да те човек пита: зашто су Срби непријатељи Немаца, кад Србин под својим барјаком никад војно није ни закорачио на тло Дојчланда? Па да се ови тако острвљују на Србе. Да л’ ко зна одговор на то питање?!
Не треба да завирујемо у одлуке Берлинског конгреса да бисмо схватили шта то значи када Немац каже Србин или да прелистамо немачку штампу после Видовдана 1914. године. Довољно је да се сетимо само 27. марта 1941. да бисмо разумели немачку вољу у односу према Србима. Ту не може да се изврдава, на начин већ погано и гнусно одомаћен у светском мњењу: као Немци били недоношчад, па их је онај малоумник и неостварени сликар Хитлер покренуо у рат. То ми до неба заудара на оно крлежијанско о два камиона усташа који су чинили злочине над Србима широм целе Ендехазије или што воња до пакла на оно када је доктор Алојзије Степинац, римокатоличко екуменистички светац, тврдио да су Срби крви што су их Хрвати клали јер су Срби били саможиви хегемони у Југославији. Необорива је истина: немачки порив безобзирног гажења свега пред собом дошао је до пуног свог узлета 6. априла 1941. године – и тачка. Ко у ту оцену не верује само нек се сети оног изума немачког духа: 100 живих Срба вреди колико један (1) мртав Немац, а ране једног (1) Немца су у висини 50 живих Срба.
И још један, најновији прилог, да додам немачком разумевању Срба.
Оно јесте да су немачки стандарди за производњу челика још увек у светском врху, као и њихова аутомобилска индустрија, и што им је књижевност уз филозофију достојна дубоке пажње и уважавања, али то нема никакве везе са њиховим одобравање слободног живота међу Србима. А још мање да се у тај однос може уплести оно што се у Србији зове честитост. И ево живог примера: саставили се унесрећени Срби из Варварина, чији су најрођенији изгинули од америчког милосрдног бомбардовања Србије 1999. године, а у чему је издашну помоћ сваке врсте пружала хуманистичка Немачка. Окупили се Срби и тамо неком суду у земљи филозофа, музике, прецизних машина и доброг права поднели тужбу против те државе. Најмање да су тражили новчану надокнаду, колико их је гонила мука да истерају на чистац одговорност саме те државе. И гле очекиваног одговора: суд, у чију част и интегритет и добру утемељеност би се клело више од 99 одсто српских правника, просто и једноставно одговорио је да за ту ствар није надлежан. И тачка. Не чак ни да руке пере од тог гнусног бомбардовања, у служби оних тамо, с оне стране Атлантика, не чак ни да упути на инстанцију, рецимо, утопистички, тамо неког Савета безбедности, Уједињених нација, чији интегритет је и Немачка згазила (као и при случају Лиге народа, под Адолфом Хитлером), ступивши у хуманистички рат против Србије. Ништа од тога. Суд је напросто утврдио: сиктер, бре, жгадијо балканска, овде је цивилизована држава, овде ви варвари немате шта да тражите! Гњецаћемо вас кад год будемо могли и кад нам се ћефне. И тачка.
Уједно то је и основна порука овог најновијег немачког ултиматума. Нема ту места ни за какве успутне, додатне или заобилазеће потезе, да би се то ублажило, оспорило или скрајнуло. То је једна велика тачка. Тачка која не даје места никаквој дилеми. Тако и треба размишљати.
ЧИСТА РУКА СРБИЈЕ Пре свега, немачки ултиматум тражи од Србије да се одрекне свог суверенитета, што значи да изведе једну врсту самоубиства.
Пре ма каквог мишљења о овој тачки ултиматума само бих натукнуо: држава се не прави и не обнавља за мандата једне владе, како је то Борис Тадић разумевао, што и није чудо, будући испао из ногавице Јосипа Броза, заједно са Светиславом Басаром. Држава се прави, одржава и обнавља за недогледан број будућих нараштаја. И то је основни критеријум за све институције државе, од привреде, здравства, школства, пољопривреде, све до најмањег путића у тамо неком селу на Сувобору, што су једнако важни стубови заједничког живота. Из тог налога треба да произађу сви погледи на будући живот у земљи Србији.
И сада не видим ни један ваљан разлог да се човек нешто удубљује у мотиве Немаца за тако срочену тачку ултиматума. Као што не могу да разумем такву утакмицу међу српским политичарима после славног 5. октобра 2000, у којој се напросто утркују ко ће се више морално срозати и заблатити на путу у Европу. То не могу сакрити никаве паре, никакво богатство, још мање лажи са страница целокупне штампе у Србији или све и једна телевизија, а још мање каква бајна и саблажњива обећања, у смислу бољег и лепшег живота.
Основно је да је Србија после 1999. Немачкој пружила чисту руку иако ова Србима дугује небројено много живота само у последњих сто година, иако је ова у српску историографију убургијала своје фантастичне тезе о далекој и ближој прошлости, иако је ова правом силеџије растурала државу којој су Срби у оба светска рата принели преко 2.000.000 живота а да не помињем колико разорених српских градова и спаљених села, иако је Шиптарско крволочно оргијање на Косову сакривала у лажима, у мислима о потковици… Србија пружа чисту руку а Немачка узвраћа голом песницом. То је суштина, како европског тако и немачког односа према Србији.
И ко зна када ће се Србији указати слична прилика, овако величанствена и узвишена прилика. Ово тешко искушење, међутим, Србија треба да прихвати са радошћу, јер јој је куцнуо час да се ослободи свих заблуда и илузија о Европској заједници, европским пријатељима, европским парама, европским инвестицијама, европским стандардима… о бољем животу на начин европејаца.
Немачка јасно и разговетно поручује Србији: можеш постати део оног организма који сам ја установила, само ако се одрекнеш себе и затреш право на сећање о себи.
И, ако Србија пресече тај болесни и наказни спој са Европском заједницом, спој који је у њој производио политичаре за један мандат, за државу од данас до сутра, не треба од Немачке да очекује ни цвеће ни захвалност. Онако као што сам 100 одсто уверен да је острашћеност оног нашег немачког фићфирића само продужена освета његове шефице и канцеларке Немачке над објављеном фотографијом њеном са нацистичким шлемом на глави усред Београда, тако сам уверен да Немачка неће презати од захтева пред Европском заједницом да се Србији поново уведу санкције, попут оних из 1992. Само се сетимо како је Немачка од Француске створила непријатеља Срба на почетку сецесионистичких ратова 1991–1995.
( Нови Стандард )
