Прочитај ми чланак
Инцидент у Крагујевцу, у којем су префарбане уличне табле са именом Зорана Ђинђића, преко ноћи је покренуо другосрбијанску лавину по медијима. И поред тога што овај потез не служи на част починиоцу, невероватна је реакција српских „титоиста“, који су после оплакивања Маршала (изашло из европске моде) нажалост добили нову прилику за идолопоклонством у лику трагично убијеног премијера.
Интересантно је како исти они који се саблажњавају над префарбаним таблама са Ђинђићевим именом, из свег гласа подржавају руске панкерке „Пуси риот“, које су сатанистичким наступом у Цркви Христа Спаситеља у Москви (светог места где се обављају крштења и помени) најгрубље увредиле свеце и православне вернике. Јер, ето то је слобода изражавања и политичког мишљења. Поставља се питање зашто онда кречење уличне табле са Ђинђићевим именом другосрбијанци такође не схвате као слободу изражавања?
С обзиром на то да не верују у Бога, другосрбијанци (преобучене комуњаре) су принуђени да створе култ личности. Некада су имали Тита, а сада несрећног Зорана Ђинђића. Тако је претходних година сваки град у Србији добио централну улицу, булевар или трг са именом покојног премијера, баш као што је то некада био случај са Јосипом Брозом. У исто време, многи српски великани немају ни своје сокаче.
Пуно се улагало и у стварање култа Зоранове личности, па је од његових цитата створена нека врсте другосрбијанске „библије“. Наравно, оспоравање Ђинђићевог политичког деловања је строго забрањено. Звучи познато?
Убиство премијера јесте била велика трагедија, али то не може да амнестира све Ђинђићеве лоше политике одлуке, од оних када је деведесетих година водио тајне преговоре са Милошевићем током демонстрација опозиције до сумњивог финансирања Демократске странке (Цане Суботић…) и давања зеленог светла за пљачкашке приватизације, разарање домаћих банака и судства.
Данас је у Србији забрањено да у јавном наступу подсетите на изјаву покојног премијера из 1999. године, када је са безбедне удаљености позвао НАТО да настави да бомбардује Србију, „јер Милошевић само што није пао“.
Оно што ће остати забележено је чињеница да је под Ђинђићевом Владом, враћена веронаука у школе. Ипак, тадашњи премијер није у почетку био за ту идеју, али када је видео да ДСС због тога убира политичке поене, брзо је схватио да је кокетирање са црквом добро за рејтинг.
Најгоре је од свега што Ђинђићев култ граде исти они, којих се пред крај живота Ђинђић одрекао. Јасно је да је већ пред крај 2002. године, покојни премијер схватио какав се косовски сценарио спрема Србији у Бриселу и Вашинготну. Да ли би он другачије водио косметску политику, никада нећемо сазнати. О његовој улози у српској политици, требало би да суди историја са одређене временске дистанце, а не да се сваки 12. март у Србији претвори у некадашњи 4. мај. Право је чудо да Демократска странка претходних година није увела и сирене у време Ђинђићеве смрти…
Алексеј Димитријевић
