Почетак преговарачког процеса по питању српског захтева за приступање ЕУ, према мишљењу власти у Србији скида претњу постављања нових ултиматума земљи, тим пре увођењу санкција.

Из Београда се евроинтеграције посматрају у виду улице са двосмерним кретањем, где су сви учесници пуни међусобног поштовања и уважавања, спремни да једни другима уступе места за паркирање. Нису случајно српски званичници толико заволели “аутомобилске” аналогије типа убрзања српског “ферарија” на путу ка Бриселу.[1]

О аутору

Петар Искендеров је виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“.

Међутим, поставља се питање да ли је умесан овај оптимизам – чак и ако претпоставимо да ће Србија пре или касније ступити у ЕУ?

Јер у ходницима те организације санкције и ултиматуми ничу ништа мање него изван њених граница. Било би лепо кад би се ствар тицала само буџетних параметара и пореских ставки у земљама еврозоне које ревносно слажу покровитељи из Европске комисије и Европске Централне Банке.

Међутим, главна опасност скрива се у нечем другом. Управо сада док слушамо солистичку пратњу громогласних позива лидера ЕУ да се уважавају демократске вредности у Србији, Украјини или у Русији – у самој ЕУ се припрема правна основа за почетак “лова на вештице” без преседана, у сопственим редовима.

Први корак на том путу представљају дебате у оквирима сесије Европског парламента по питањима поштовања људских права у ЕУ, сесије која ће се завршити 27. фебруара у Стразбуру. Извештај припремљен за седницу Одбора за грађанске слободе, правосуђе и унутрашње послове, дозвољава да утврдимо да ЕУ намерава да направи правни оквир за жестоке “обрачуне” у сопственим редовима – са оним државама чија политика из овог или оног разлога не задовољава Брисел. Узгред – известилац је управо белгијски политичар – бивши министар иностраних послова те земље, а касније Европски комесар Луј Мишел.

Међутим, није главна ствар у личности, него у суштини документа – да будемо прецизнији, ставке 12. Она садржи препоруке о “отвореном дијалогу међу институцијама ЕУ и оним државама-чланицама у којима постоји ризик озбиљног кршења вредности ЕУ, а такође и о омогућавању институцијама ЕУ да припреме препоруке на њен рачун” у складу са законодавством ЕУ.

Другим речима – ради се о увођењу својеврсних свеобухватних санкција према одговарајућим државама, по линији ЕУ, укључујући и привремено замрзавање њиховог учешћа у политичком и економском животу организације. Више него озбиљна претња и притом она изгледа потпуно реалном, обзиром на карактеристике саме правне тематике која дозвољава свакојаке максимално широке злоупотребе.

А већ следећа, 13 ставка извештаја Луј Мишела, конкретизује механизам по коме ће се “кажњавати” ова или она земља. То није ништа друго него добро позната из југословенске кризе “контакт-група” – овај пут састављена од представника Европске комисије, Савета Европе и Европског парламента. Управо она треба да изриче “заједничке пресуде по питању поштовања људских права у специфичним случајевима, који изазивају забринутост било ког од горепобројаних институција ЕУ”.[2]

Дакле, у ЕУ се припрема стварање сопствене “контакт-групе”, као допуне већ постојећим мониторинг “тројкама” у области финансијско-економске проблематике. Зашто “као допуне”? У суштини се ради о стварању јединственог механизма који ће еуробирократији омогућити да “суди и милује” поједине земље-чланице ЕУ, да их награђује новим кредитним пакетима или супротно, да против њих уводи санкције по подобију исте те Србије.

На речима еурочиновници теже да на сваки начин омекшају формулције, жалећи се – као што посебно чини бивши комесар за проширење ЕУ Гинтер Ферхјуген – на то да “укупан европски пројекат пати од тога што је на националном нивоу сувише мали број људи који заузимају руководеће позиције, спреман да на себе преузме и европску одговорност”.[3]У пракси, земље са сличним лидерима неће бити подвргнуте уверавањима, него санкцијама.

Ко још може постати адреса за створени механизам? Судећи по тону инкримисаних изјава ЕУ током последњих неколико година, онда се на “црном списку” могу наћи државе које спроводе исувише независну политику и код којих је снажан еуроскептицизам. То су Мађарска, Грчка, Холандија, Румунија, Словачка, Финска, Чешка, Шведска. Скоро све ако изузмемо Немачку, Аустрију и можда Француску. Потпуно је могуће да се у резултату предстојећих избора за Европски парламент тај списак прошири и придода се раду “контакт групе”.

Уочи садашњих дебата у Европском парламенту, француско интернет издање Слате.фрпубликовало је индикативан манифест низа ауторитетних националних стручњака, у коме се износи раочаравајућа дијагноза не појединих земаља-чланица ЕУ, него управо централних органа саме ЕУ. “Дошло је време да се призна очигледно: данашње европске институције не раде како треба и зато се оне морају другачије осмислити. Главни циљ је кристално јасан: неопходно је дозволити демократији и јавности да поново постану контролори како би се постигла ефикасна регулација глобализованог финасијског капитализма 21. века и како би се спровела политика социјалног прогреса која сада вапијуће недостаје Европи.

Јединствена валута уз 18 независних државних дугова којима тржиште може потпуно слободно да спекулише, 18 система који очајнички конкуришу једни другима – све то не функционише и никада неће моћи функционисати. Земље еврозоне одлучиле су да приступе монетарном суверенитету и због тога су одустале од оружја једностране девалвације, не разрадивши притом нове инструменте у економској, социјалној, пореској и буџетној области. Такво стање неизвесности представља најгору од свих могућности” – истиче се у писму које су потписали аналитичари како десничарских, тако и левичарских погледа, међу којима је и професор Париске економске школе – Том Пикет, професор на Колеџ де Франс – Пјер Розенвалсон, руководилац одела за анализу и прогнозирање Француског центра за економску коњуктуру – Ксаве Тембо, професор париског Института за политичка истраживања – Лоренс Тјубјан.[4]

Као што видите, ови стручњаци излаз ЕУ из кризе не виде у давању допунских казнених овлаштења којекаквим Европским комисијама или Савету ЕУ, него излаз виде у њиховом темељном реформисању. Нема сумње да ће се потенцијалне жртве “тројки” или “контакт-групе” ЕУ придржавати сличних погледа. Сувише често људска права у данашњој ЕУ не важе за све.

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: ЕУ, Петар Искендеров, санкције, Србија