Прочитај ми чланак
Претпоследње године Другог светског рата, партизанске снаге биле су далеко од тога да доминирају Србијом. На источном фронту, као и на Западном, Немци су били су у повлачењу, и већ је било питање када ће рат да се заврши.
У том тренутку, Винстону Черчилу је било потребно да све расположиве снаге отпора, свуда у Европи, додатно ангажују. Због тога врши притисак на избегличку Владу у Лондону, која крајње кратковидо попушта и наговара краља да одузме команду генералу Дражи Михаиловићу.
Не верујем да Влада у Лондону није знала за Ђиласово прекрајање Југославије, нити за преговоре комуниста о давању Метохије Албанији (о чему постоје врло детаљни подаци у „Књизи о Косову“ Димитрија Богдановића). Поставља се питање, шта ју је навело да преда команду Титу? Зар су стварно мислили да ће демократски избори после рата потврдити лојалност краљу? Не верујем.
Стога, по последицама њихових одлука, може се отворено рећи да су ова емигрантска Влада, заједно са краљем Петром Другим, издали српски народ, довели га у позицију да њиме управљају људи који су знатно смањили његове територије, бројчано стање, и тиме га уназадили, како у економском, тако и у безбедносном смислу.
Верујем, такође, да би професионални историчари дали далеко одмеренији суд о овоме, као и да ће се кроз неку годину отворити архиве које ће показати шта је била мотивација Карађорђевића, заједно са нашим грађанским политичарима, да предају народ црвенима. Ипак, оно што се десило током двадесетог века показује колико су далекосежно штетне биле последице ове одлуке краља Петра II.
