Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Балкан до данас остаје експлозивни регион за који је прикована пажња великих светских сила. О томе свеодчи инициајтива бившег амбасадора Велике Британије у Југославији Ајворија Робертска за сазивање новог Берлинског конгреса, који треба да разреши територијалне спорове између земаља бивше Југославије под покровитељством ЕУ, САД и Русије. Слично мишљење је диктирано како текућим стањем у Босни и Херцеговини, која покушава да сачува јединствену државу под будном међународном контролом, тако и сложеном ситуацијом око неједнозначног признања независности Косова.
Предлог угледног енглеског дипломате несумњиво сведочи о индиректном признању грешака и пропустима евроских земаља и САД за време крвавог распада Југославије, чији је врхунац било бомбардовање Србије 1999. године од стране НАТО земаља. Сличну тачку гледишта дели новинар Вадим Трухачов.
Предлози британског дипломате врло су занимљиви и у извесној мери то је корак напред, зато што све што је било до данас, покушај је да се фиксирају административне границе СФРЈ, при томе са врло занимљивим ослонцем: они који желе да се одвоје од Србије могу све, и референдуме о зеназвисности да проведе и да чак добију страну помоћ, између осталог војну, а Срби који желе да се придруже својој националној држави таквог права треба да буду лишени. Да, у принципу таква идеологија би мобла да буде корисна, зато што административне гранцие које су постојале у оквиру бивше Југославије, никако не одговарају националним границама.
Са друге стране, када господин Робертс размишља о сазивању новог Берлинског конгреса, он сасвим заборавља на последице усвојених одлука на том конгресу не само за земље Балканског полуострва, већ и за свет у целини. О лекцијама историје говори сарадник Института за славистику РАН Михаил Вашченко.
Данас такав корак не само да не би довео до решавања постојећих проблема, већ би их и порогшао. Како показује историја овог региона, иза било које промене граница на Балкану следили су ратови и кофликти, зато неко ново територијално прекрајање између ових земаља довело би до тешких последица, какао по балкански регион, тако и по Европу у целини. Када господин Робертс говори о новом Берлинском конгресу он заборавља да су управо одлуке тог конгреса изазвале заоштравање противречности међу новим балканским државама, што је у многоме довело до Првог светског рата.
Благовремено сазивање међународне конференције уз учешће ЕУ, САД и Русије могло би да спречи крвави распад Југославије, али тада би Европа кренула сасвим другим путем. На крају противречности између земаља бивше Југославије би се само продубиле, а слични предлози подсећају на рад на грешкама, чија цена су постали многобројни људски животи и унакажене судбине.
