Pročitaj mi članakPodvig malobrojnih srpskih vitezova predvođenih despotom Stefanom jedan je od najvećih podviga ratne veštine u istoriji srednjeg veka
Na samom početku XV veka bilo je očigledno da će u Maloj Aziji dođi do konačnog obračuna između turskog sultana Bajazita i tatarskog vladara Tamerlana. Tamerlan je težio širenju na zapad da bi, pregazivši tursko carstvo, poput svojih predaka krenuo u veliki pohod na Evropu.
Kao mudar državnik, knez Stefan Lazarević je kao turski vazal uvideo da mora svim silama da pomogne sultanu Bajazitu, jer bi prelazak velike tatarske vojske u Evropu direktno ugrozio Srbiju, kao što je bilo i tokom tatarske najezde u XIII veku. Nije želeo da lukavo manevriše i gleda sa strane kao drugi turski vazal, vizantijski car Manojlo Paleolog, koji nije uzeo direktnog vojnog učešća u tom sukobu.
Iako se u nagađanjima oko broja srpskih ratnika u Angorskoj bici pominju brojevi od pet, osam, pa čak i petnaest hiljada kod onih najmanje upućenih, najverovatnije je da je knez Stefan pošao u rat s oko hiljadu petsto konjanika. Od tog je bilo nekoliko stotina vitezova u potpunom oklopu, najverovatnije njih oko petsto. Uz vitezove kneza Stefana, tu su bili i njegovi sestrići Grgur i Đurađ Branković sa svojim vitezovima. Vitezove je pratilo oko hiljadu štitonoša, koji su bili slabije oklopljeni, ali dosta dobro naoružani.
Samo su vitezovi bili u potpunom viteškom oklopu i samo su oni predstavljali tešku konjicu na turskoj strani. Viteški oklop je u to vreme bio izuzetno skup i koštao poput luksuzne kuće toga doba. Veoma skupi bili su i ratni viteški konji, sa svojim oklopom, koji su često koštali čitav jedan godišnji prihod bogatijeg viteza, a ponekad dostizali i cenu od čak stotinak krava. Ti ratni konji bili su obučeni da nastupaju i jurišaju u pravolinijskom borbenom poretku. Ta obuka ratnih konja trajala je godinama, bila izuzetno zahtevna i skupa i odvijala se na posebnim poligonima koji su mogli donekle imitirati uslove stvarne bitke. Svaki vitez na put je vodio najmanje tri konja. Ratnog je jahao samo tokom borbe, jednog je jahao tokom puta i vodio je jednog teretnog konja koji mu je nosio oklop i opremu. Tako je svaki srpski vitez na daleki put u Malu Aziju krenuo s najmanje tri konja. Čitavu vojsku je na tom dugom pohodu pratio i jedan broj komornika i inženjeraca.
Vitezovi kneza Stefana već su iza sebe imali veliko ratno iskustvo, a posebno su se proslavili tokom bitke na Nikopolju 1396. kad su u odlučujućem jurišu potukli evropske krstaše i srušili glavnu zastavu ugarskog kralja Žigmunda. Srbi su posebno bili kivni na krstaše jer su tokom prolaska kroz srpsku zemlju nemilosrdno ubijali i palili sve pred sobom. Sigurno je bar polovina vitezova koja je krenula u pohod protiv Tamerlana učestvovala u bici kod Nikopolja, a bilo ih je sigurno barem nekoliko koji su se borili i na Kosovu polju 1389. godine.
Srpska vojska najpre je stigla u staru tursku prestonicu Jedrene, gde se okupljala turska vojska iz Evrope, odatle krenuvši prema Bosforu i prebacivši se u Malu Aziju. Na čitavom putu veliki problem bilo je snabdevanje, pogotovo pijaćom vodom. Najverovatnije su se Srbi u gradu Brusi spojili sa Bajazitovom glavninom i krenuli u susret Tamerlanu.
Krajem proleća 1402. godine Tamerlan je sa svojom vojskom krenuo na zapad u susret Bajazitu. Dotle je Bajazit već prikupio svoju vojsku kod Angore i odatle krenuo na istok da sačeka Tamerlana na planinskom terenu kod grada Tokata, povoljnijem za dejstvo turske vojske, čija je glavna snaga bila u pešadiji. Upravo zbog toga mu Tamerlan nije krenuo u susret, već je sa svojom vojskom, koja je uglavnom bila sastavljena od konjanika, zaobišao grad Tokat s juga i dolinom reke Kizil Irmak stigao pred utvrđenu Angoru. Namera mu je bila da privuče Bajazita na borbu na tom terenu koji je bio povoljniji za dejstvo tatarske konjice, u čemu je i uspeo. O obostranoj jačini nema preciznih podataka, ali se pretpostavlja da je Turaka bilo najviše oko 40.000, a Tatara najviše oko 80.000.
U zoru, 28. jula, obe vojske su se postrojile za bitku, severno od Angore. Desnim turskim krilom komandovao je najstariji Bajazitov sin Sulejman, levim krilom komandovao je knez Stefan Lazarević, a centrom sultan Bajazit lično. Na oba turska krila bili su konjanici, dok je u centru bila pešadija koju su sačinjavali azapi i janičari.
Do sudara je najpre došlo između tatarskog desnog i turskog levog krila. Prednji red tatarskog desnog krila, čiju su udarnu snagu činili slonovi posebno opremljeni za borbu, počeo je da lomi i potiskuje borbeni red turske lake konjice. Za kratko vreme, turska laka konjica uspela je da zadrži tatarske konjanike i borbene slonove, zasipajući ih kišom strela i kratkih kopalja-džilita. Za to vreme, srpski ratnici, koji su stajali sasvim desno i nisu bili izloženi napadu tatarskih slonova, zauzeli su položaje na nekoliko dominantnih brežuljaka, s kojih im je bilo mnogo lakše da odbijaju napade tatarske konjice. Napad tatarske konjice na srpske ratnike bio je silovit. Srpski oklopnici stajali su pred njima kao gvozdeni bedem. Tatari su ih zasuli kišom strela, ali njihove strele nisu mogle ozbiljnije da naškode srpskim oklopnicima u prvim borbenim redovima.
Prvi veliki napad Srbi su odbili, nanoseći u bliskoj borbi velike gubitke Tatarima. O tome Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana kaže: „A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek spominjanoga despota Stefana; jer kako je još pre bilo određeno, udari na njega; i oni, uskliknuvši glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše i poginuše od oštrice mača i kopalja Srpske vojske.“ Trenutnim zaustavljanjem napada tatarske konjice i borbenih slonova, srpski oklopnici su zajedno s turskom lakom konjicom krenuli u žestok kontranapad. Srpski oklopnici, čija je udarna snaga bila strahovita, na više mesta su probili tatarske redove, potpuno potisnuli tatarsko desno krilo i zašli tatarskoj glavnini iza leđa.
Nakon ovog uspešnog kontranapada, Srbi su krenuli da se povlače na početne pozicije da ne bi bili opkoljeni. Međutim, Tatari su pomislili da turska vojska odstupa, pa su pregrupisani ponovo napali Srbe i Turke u povlačenju, pri čemu su uspeli u potpunosti da razbiju tursku laku konjicu. Srbi su zahvaljujući svojim oklopnicima uspeli da zadrže svoj borbeni poredak i izdrže tatarske napade, ali su ostali sami i potpuno odsečeni od turskog centra koji je još uvek čvrsto stajao. U to vreme su na turskom desnom krilu Turci Seldžuci izdali Bajazita i prešli Tatarima, tako da su svojom masom još uvećali snagu tatarskog levog krila. Tom izdajom tursko desno krilo bilo je potpuno razbijeno.
Turska laka konjica na oba krila bila je potpuno razbijena. Tako se turski centar pod komandom samog Bajazita, s oko deset hiljada pešaka, janičara i azapa, našao opkoljen s nekoliko desetina hiljada Tatara. Opkoljeni Turci bili su lak plen za Tatare. Po svojoj ustaljenoj ratnoj taktici, Tatari su gađali strelama, koje nisu Turci mogli da im vraćaju, jer su uglavnom bile tako napravljene da nisu mogle da se koriste s drugih lukova osim tatarskih. Uz to, Turci su zasipani iz raznih bacačkih sprava i direktno iz bakarnih cevi, tatarskom verzijom „grčke vatre“ koja je turske ratnike žive spaljivala i gušila smradom sumpora na letnjem suncu.
Tatari su koristili i takozvana plamena koplja, bambusove cevi napunjene barutom koje su iz sebe rasipale vatru i dim i čija je prevashodna namena bila da dezorijentišu neprijatelja i njegove konje. Osim toga, koristili su i čelične cevi punjene barutom koje su ispaljivale keramičke ili metalne čaure koje bi pri udaru izazivale sekundarne eksplozije.[3] Međutim, ta tatarska borbena taktika nije mogla biti efikasna i u borbi sa srpskim ratnicima koji su bili u potpunim oklopima. Strele kojima su ih Tatari gađali odbijale su se od njihovih oklopa. Oklop nisu mogle da probiju, a nisu mogle mnogo da naude ni njihovim konjima koji su takođe bili pokriveni oklopom. Njihova plamena tečnost, koju su bacali i na Srbe, bila je potpuno nedelotvorna protiv oklopa i osim smrada i gušenja nije im mogla ozbiljnije nauditi.
Iako su ostali srpski ratnici, koji nisu bili u potpunim oklopima, bili znatno izloženiji dejstvu tatarskih strela i njihove vatre i projektila, ipak je taj broj od nekoliko stotina srpskih oklopnika bio dovoljan da Srbi kao borbena formacija ne budu uništeni i razbijeni na bojištu Angore, inače bi ih masa Tatara vrlo brzo potpuno pregazila i uništila.
Vizantijski istoričar Duka navodi da su Srbi junački jurišali kad su Tatari opkolili Bajazita i da su uspeli da dođu do njega i da ga oslobode. Siloviti udar srpskih oklopnika u masu Tatara naneo im je velike gubitke. Kako dalje navodi Duka, Tatari su ustuknuli pred srpskim oklopnicima i razdvojili se, ali pošto nisu mogli da naude oklopnicima svojim oružjem, onda su krenuli da s leđa napadaju i gađaju strelama srpske konje, pošto konji tu verovatno nisu bili dobro zaštićeni oklopom. Srbi se okrenu i ponovo jurnu na Tatare svom žestinom i Tatari ponovo rasterani i razbijeni ustuknu. Tada knez Stefan priđe Bajazitu i poče ga nagovarati da se povuče, ali uzalud. Ponosni i ozlojeđeni Bajazit nije ni hteo da čuje za povlačenje. Hteo je do kraja da ostane na bojištu. „Videvši Stefan šta će se uskoro desiti, on uze svoje ratnike i Bajazitova sina Muhameda i udari ponovo na protivnike koji su se opet bili gusto skupili oko njega, s mukom se velikom probijajući kroz njih, pogubivši veći deo svojih ratnika i poubijavši sam sobom mnoge neprijatelje“.
Ovaj poslednji proboj Srba kroz tatarski obruč bio je najteži poduhvat koji su izveli u bici. Sasvim je sigurno da su u tom proboju i imali najveće gubitke, jer su se borili s najmanje deset puta brojnijim protivnikom. Mali broj srpskih ratnika ohrabrivao je Tatare da ih konačno unište, jer su im Srbi od početka bitke najviše muka zadali. U ovom proboju najverovatnije je zarobljen i Grgur Branković s nekoliko desetina, a možda i nekoliko stotina Srba.
Probivši se iz tatarskog obruča, srpski ratnici krenuli su u povlačenje. Posle potpunog poraza Turaka na Angorskom bojištu, hiljade Tatara krenulo je za Srbima koji su se povlačili prema gradu Brusi. Pošto su Srbi jahali velike i snažne evropske konje, dovoljno snažne da nose oklop i oklopljenog ratnika, nisu jednostavno mogli da pobegnu Tatarima koji su imali mnogo manje, ali zato izuzetno okretne i brze konje. Zato im je preostalo samo da pod borbom pokušaju da se spasu.
Iako je na Angorskom bojištu pretrpela ozbiljne gubitke, srpska vojska se u borbenom redu povlačila kroz Malu Aziju prema Mramornom moru, neprekidno vodeći borbe s Tatarima. U tom dugom povlačenju od Angore do Mramornog mora, dugom oko petsto kilometara, Srbi su u nekoliko žestokih sukoba razbili i rasterali Tatare koji su ih neumorno gonili. O tom Konstantin Filozof kaže govoreći o knezu Stefanu: „Pobeđivaše pojedine gonioce i imaše okrvavljenu desnicu“.[6] Mnogi ovaj izraz „imaše okrvavljenu desnicu“ tumače kao da je knez Stefan tad bio ranjen u ruku, ali bi se pre reklo da je to trebalo da znači simbol njegove pobede nad Tatarima koji u ga gonili i da je desnicu u borbi okrvavio njihovom krvlju.
Na tom putu i danas postoji mesto koje se zove „Srp Gazi“, što u prevodu znači Srpski pobednik, koje najbolje svedoči o davnoj pobedi srpske vojske i srpskom junaštvu. Taj teški i mukotrpni put preko Male Azije prepun opasnosti, neprekidnih potera i borbi kojim su se srpski ratnici predvođeni knezom Stefanom povlačili s Angore, najbolje govori o čvrstini, hrabrosti i borbenom umeću srpskih ratnika tog vremena. Uz put su morali negde i da stanu, odmore, nahrane i napoje konje, da se i sami snabdeju hranom i vodom, vodeći računa da ih Tatari ne opkole i ne unište.
Prikaži ovu objavu u aplikaciji Instagram
Izgleda da je istog trenutka kad je nestalo Bajazitove vlasti njegovim porazom kod Angore među Turcima opet buknula stara mržnja prema Srbima, tako da knez Stefan i njegovi ratnici nisu bili u opasnosti samo od Tatara koji su ih gonili kroz celu Malu Aziju, nego i od Turaka. O tome u Žitiju piše: “Jer kada je i spomenuto more hteo preći koje nastaje od severnog i helespontskog i da uplovi u more koje se prostire čak ka Kamariji, ovo nije bilo lako moguće, jer su i prelazi i pristaništa pripadali zemlji ismailjćanskoj. Zato se skloni ka Carstvujućem gradu.“ Plativši zlatom mletačkim brodarima, srpski ratnici ukrcali su se na brodove i otplovili prema Carigradu, gde je vizantijski regent Jovan priredio srpskom knezu Stefanu i njegovim vitezovima veličanstven doček. Srpski vitezovi, koji su pokazali veliko junaštvo na Angori, bili su obasipani pažnjom i počastima u Carigradu. Knez Stefan dobio je od vizantijskog regenta titulu despota, koja je bila prva titula posle carske.
Pošto je gotovo sigurno bio prinuđen da se skloni u Carigrad zbog opasnosti od Turaka, sada već despot Stefan verovatno nije ni imao nameru da se kopnenim putem vraća u Srbiju. Turska opasnost po Srbe bila je sve veća jer je nakon Angorske bitke ogroman broj Turaka bežao ispred Tamerlanovih trupa u sigurnost evropskog dela Turskog carstava. Ipak, jedan deo, po svemu sudeći veći deo njegovih ratnika nastradao je prilikom povratka kopnom u Srbiju. „A neki od njegove vojske, odelivši se, dođoše, prešavši more i malo prošavši Andrijanov grad (Jedrene) ali behu isečeni od nekog Saraže, za koga kažu da je iz početka zarobio hrabrog stradalnika i da je mrzeo i sina njegova Stefana. A bilo je isečeno ovo vojništvo u črnomijanskom lugu“. Po ovom tekstu iz Žitija može se zaključiti da se taj deo srpske vojske odvojio od kneza Stefana još na tlu Male Azije i da su samostalno prešli more i uputili se preko Trakije u Srbiju. Možda se tu radi o odredu koji je bio u zaštitnici kneza Stefana i njegove pratnje, pa su oni tek nakon njega prešli more i nisu krenuli za njim u Carigrad, nego u Srbiju. Postoji i mišljenje da je sam despot Stefan iz Carigrada ispratio veći deo svojih vojnika kopnenim putem za Srbiju, ali je u to teže poverovati, jer je tada bilo lako zaključiti da im je gotovo nemoguće da prođu bezbedno kroz teritorije pod kontrolom Turaka. Posle svega što su zajedno prošli kod Angore i u povlačenju kroz Malu Aziju, sigurno je da despot Stefan ne bi izlagao svoje preostale vojnike potpunom uništenju. Da je hteo da ih najpre otprati u Srbiju dok ne krene na ostrvo Mitilinu, mnogo je verovatnije da bi tih nekoliko stotina vojnika lađama poslao preko Crnog mora i Dunava, kroz Vlašku do Srbije i Golupca, istim putem kojim se despot vratio sa svojom vojskom nekoliko godina kasnije kada su ga Turci ponovo blokirali u Carigradu.
Krajem avgusta, despot Stefan je s preostalim vitezovima krenuo iz Carigrada na ostrvo Mitilinu. Mlečanin Sagredi zabeležio je da je oko dvesta šezdeset srpskih ratnika na velikoj galiji Lomelina krenulo na Mitilinu. Sagredi beleži da ih je negde kod Galipolja osamnaest turskih borbenih čamaca napalo i od njihovih strela ranjeno je šest srpskih ratnika, od kojih je jedan podlegao ranama. Srbi su odgovorili strelama i Turci su se povukli.
Kad je despot Stefan stigao na Mitilinu, dočekan je s najvećim počastima. Na Mitelini je upoznao svoju buduću suprugu Jelenu Gatuluzi, koju je tada i zaprosio. Odatle je despot Stefan sa svojim preostalim ratnicima krenuo brodovima ka Zeti.
Kada su stigli u Zetu početkom novembra, braća Stefan i Vuk bili su dočekani od svoje sestre Jelene i zeta Đurđa Stratimirovića, koji su im dali oružanu pratnju do granica njihove države. Tamo ih je čekala nova vojska koju je na brzinu opremila kneginja Milica i s kojom su krenuli u susret Turcima, ponovo na Kosovu polju.
Tako je tekla i završila se najveća srednjovekovna avantura srpskih vitezova gde se svega njih oko trista vratilo u Srbiju.
S obzirom da je bitka kod Angore bila jedna od najvećih srednjovekovnih bitaka, možemo slobodno reći da je podvig malobrojnih srpskih vitezova predvođenih despotom Stefanom bio jedan od najvećih podviga ratne veštine u istoriji srednjeg veka.
