Pročitaj mi članakU trenutku kada se pažnja sveta formalno zadržava na Ukrajini i Evropi, u pozadini se, kako tvrdi Andrej Školnikov, odvija mnogo dublja i opasnija igra.
Ključna teza je jasna i izrečena bez uvijanja: Sjedinjene Američke Države traže način da se postepeno izvuku iz svojih obaveza prema NATO-u i evropskom prostoru, kako bi se fokusirale na Kinu.
Kada se taj proces završi, tvrdi Školnikov, Rusija će dobiti potpuno slobodne ruke, bez rizika od direktnog globalnog sukoba.
Ta logika se ne vidi samo u političkim izjavama, već i na terenu. Pogled na Ormuski moreuz, koji je formalno otvoren, ali praktično ograničen, otkriva suštinu problema.
Ranije su tuda prolazile desetine tankera dnevno, dok sada jedva jedan ili dva. Nominalno sve funkcioniše, ali realni tokovi su drastično smanjeni. To, kako kaže Školnikov, znači samo jedno – sistem ne radi, bez obzira na političke poruke.
Priče o povećanom snabdevanju kineskog tržišta iranskom naftom preko Pakistana deluju optimistično samo na prvi pogled. U praksi, nema ozbiljnih cevovoda niti stabilne infrastrukture koja bi to podržala u velikim količinama.
Ključno pitanje nije da li nafta stiže, već koliko je ima, po kojoj ceni i pod kakvim političkim uslovima. A tu slika postaje znatno mračnija. Realni tokovi, kako se naglašava, jednostavno ne funkcionišu.
Istovremeno, priča o prekidu vatre između Irana i SAD deluje više kao pauza nego kao rešenje. Ne postoji stvarni dogovor, niti približavanje stavova. Iran iznosi deset tačaka koje su praktično neostvarive, dok SAD odgovaraju sa još većim brojem zahteva.
Čak i oko ključnih pitanja, poput obogaćivanja uranijuma, postoji potpuna suprotnost – jedni govore o dozvoli, drugi o potpunom uklanjanju. To nije pregovarački proces, već zategnuto stanje bez izlaza.
U takvom okruženju, iluzija stabilnosti brzo se raspada. Zemlje Persijskog zaliva trpe najteže posledice, iako nisu direktni akteri sukoba. Udarci koji se nanose Iranu reflektuju se na ceo region.
Ekonomije su pod pritiskom, trgovinski tokovi poremećeni, a dugoročna održivost sve neizvesnija. Pitanje koliko dugo to može da traje ostaje bez jasnog odgovora.
U međuvremenu, dinamika cena energenata ide u pravcu koji odgovara SAD. Dok se na globalnom tržištu stvaraju oscilacije i nesigurnost, u Americi cene goriva padaju, a tržište deluje stabilno.
Školnikov tu vidi dublji obrazac – svet se polako deli na više energetskih zona sa različitim pravilima. Kao što već postoji razlika između cena gasa u Americi, Evropi i Aziji, tako bi i tržište nafte moglo biti administrativno podeljeno.
Ali prava opasnost, prema njegovoj proceni, tek dolazi. Ako se trenutni trend nastavi, sledeća faza može značiti ozbiljno razaranje energetske infrastrukture Persijskog zaliva.
Ne odmah, jer je region već dovoljno destabilizovan, već u trenutku kada procene pokažu da je udar konačan i nepovratan. Cilj nije samo pritisak na Kinu, već stvaranje zone potpune nestabilnosti oko nje.
U toj strategiji, Kina se za sada ponaša defanzivno. Školnikov koristi slikovitu analogiju – kao tim koji je „parkirao autobus“ i brani se bez pokušaja napada.
Međutim, takva taktika, po njegovom mišljenju, dugoročno ne može da opstane. Kina bi, tvrdi on, morala da uzvrati, i to brzo i bolno, tražeći slabe tačke protivnika, uključujući i unutrašnje probleme u SAD.
Istovremeno, Rusija se u toj jednačini postavlja drugačije. Sukob između Rusije i SAD, kako se navodi, ima određene granice i pravila. Za razliku od toga, za Kinu je ovo pitanje opstanka. Upravo zato se od Pekinga očekuju radikalniji potezi, nalik onima koje je Iran već pokazao – spremnost da reaguje bez odlaganja kada je pod pritiskom.
Dok se globalna slika komplikuje, Centralna Azija se pojavljuje kao potencijalna tačka eksplozije. Problemi sa vodom, energijom i demografijom godinama su gurani pod tepih.
Sada dolaze na naplatu. Sistemi navodnjavanja su zastareli, reke poput Amu Darje i Sir Darje gube kapacitet, a dodatni projekti u Avganistanu dodatno pogoršavaju situaciju. Rešenja postoje, poput kap po kap sistema, ali zahtevaju ulaganja i dugoročnu strategiju koje nema.
Ako dođe do destabilizacije, scenario bi mogao podsećati na Siriju, sa povratkom radikalnih grupa i urušavanjem državnih struktura. Granice su slabe, vojske nedovoljno sposobne, a društva podeljena. U takvom okruženju, čak ni Rusija i Kina ne bi mogle da u potpunosti kontrolišu razvoj događaja.
U isto vreme, pojavljuju se i signali sa severa. Vežbe sa pomorskim dronovima u hladnim uslovima, u saradnji između Kijeva i Norveške, otvaraju pitanja bezbednosti u Barencovom moru i na Severnom morskom putu. To dodatno komplikuje već napetu situaciju.
I tu se krug zatvara. Prema Školnikovu, SAD već sada traže razloge da se povuku iz evropskih obaveza. Kako evropske zemlje ne odgovaraju na njihove zahteve, otvara se prostor za redefinisanje odnosa unutar NATO-a.
Kada te obaveze nestanu, balans se menja iz temelja. Rusija dobija slobodu delovanja, dok Evropa ostaje bez sigurnosnog kišobrana na koji je decenijama računala.
A onda, kako kaže, počinje druga igra. Jer dok jedni traže način da se povuku, drugi već skupljaju razloge za odgovor. I u tom sudaru interesa, gde se energetske rute, regionalni konflikti i globalne strategije prepliću, ostaje otvoreno pitanje – da li je svet već zakoračio u fazu iz koje nema jednostavnog povratka.
