Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (10). Зејтинлик, овде почива осам хиљада српских војника.
Кад је завршен рат, они се нису вратили. Чекале су их мајке. Чувале за њих плетене чарапе и последње брашно за погачу… Чекале су их девојке. Спремљени дарови нису изношени из брижно чуваних шкриња… Чекала их је летина. Престарели очеви надали су се замени. Да продуже породичну лозу. Да одрже ватру огњишта.
А они нису долазили. Остали су на бојиштима. Заустављени у јуришу. У расутим хумкама. На вечној стражи немерљивог српског страдања.
Краљ Александар Карађорђевић одлучио је да се, где год игде има, иједна кост српског војника, прикупи и пренесе у једно гробље. И скупљали су их са свих страна. Са усамљених кота. Од Горничева до Битоља. Са Кајмакчалана. Са Доброг Поља и Козјака. Из камењара су копане кости. Из плитких гробова. Стављане у беле платнене врећице. Неколико година су превожени ови тужни товари у град, из кога је кренуо пробој за слободу Србије.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Ово је Солун. Дуга је улица Лонгада, пошли смо са трга Метаксис. И после неколико минута пред нама је био Зејтинлик, гробље српских ратника, палих на бојиштима од 1916. до 1918. године.
Чувар Зејтинлика, Ђорђе Михаиловић, потомак је Сава Михаиловића, солунског добровољца из Грбља код Боке Которске.
Он је, са преживелим саборцима, прикупљао кости погинулих и сахрањивао на Зејтинлику.
Није му успело да тај посао заврши.
Умро је 1928. године када му се родио унук Ђорђе који данас брине о гробљу српских ратника.
Традицију је наследио син Ђуро, који је био чувар овог гробља.
До смрти, 1961. године.
Отац и син сада почивају под мермерним крстовима, један уз другог, недалеко од Маузолеја.
Унук Савов и син Ђуров, Ђорђе Михаиловић, имао је од кога да преузме завет.
Осам хиљада, њих, овде почива. Хиљаду четиристо четрдесет крстова на једном месту. И, 5.580 касета, у којима се чувају њихове кости у Маузолеју. У заједничким гробницама још око три стотине незнаних. Безимених.
Било је рано јутро, али су капије биле отворене. Отворена је била и кућа деде Ђорђа Михаиловића, лево од улаза у гробље.
– Пре зоре је он отишао међу крстове – кажу нам у кући.
– Сваког дана он, тако, одлази. Почисти гробље, припреми свеће, проветри костурницу…
Пред нама непрегледно поље белих мермерних крстова. Поље тужних људских судбина. Непрегледно поље између чемпреса. Ту су нашли вечни мир ратници, заустављени на самом прагу отаџбине.
– Нисте, нисте поранили, овде су већ били из Републике Српске… Посета из Бањалуке – каже Ђорђе Михаиловић. Затичемо га испред костурнице. Додавао је жуте воштанице, да свако, ко овде дође, ако има жељу, упали за неког свог.
– Имамо и ракију за покој душе, донели су Војвођани, дудовачу. Шумадинци, шљивовицу. Босанци… Исто, „дрину“, ћилимару, завичајну… Сачекајте ви мало, сад ћу ја… Само да проверим касетофон… Зна он некад да изда. Пуштам „Марш на Дрину“, с њим су ови јунаци гинули у пробоју.
Тихо шуме чемпреси над гробовима. Под њима окамењене чете и пукови. Редови Шумадијске дивизије. Дринци. Војници Допунске команде. Тимочани. Добровољци, Срби из целог света…
После непуног сата, овде се окупила маса људи. Нису међу њима само потомци страдалих ратника. Застају туристи који су чули о овом месту које сведочи о узвишеној жртви српског народа за слободу.
Старина Ђорђе Михаиловић, као по каквом фиксираном сценарију, води их стазама славе српске војске.
Најпре, стаје испред Маузолеја, испред источне стране, на којој је мозаик Светог арханђела Михаила, из манастира Манасије. Говори стихове Војислава Илића Млађег, уклесане у бели мермер. И док говори, стиче се утисак да је овај чувар Маузолеја, васкрсао ратник.
„Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњег доба!“
Онда, посетиоце води, према супротној, западној страни Маузолеја, на којој је улаз у капелу. Изнад је мозаик Светог Ђорђа Победоносца из манастира Дечани. Говори, жаром младића, уклесане стихове истог песника, посвету српским војницима који овде почивају:
„Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду!
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, краља и слободу“.
Отвара нам, потом, нечујно тешка месингана врата. У капели украшеној фрескама, имена су јединица, које су учествовале у пробоју Солунског фронта: Дунавски артиљеријски пук, Дринска дивизија, Треће армије. Једанаести пешадијски пук „Карађорђе“, Крагујевац. Овде се, уз најпеванију песму српског народа тог времена „Вечнаја памјат“ служе парастоси и помени официрима и војницима палим за православну веру и отачество.
– Истина, „Вечнаја памјат“ се најчешће чула од Крфа до Солуна и Кајмакчалана, али и преко Албаније, куда сте и ви прошли – каже Ђорђе Михаиловић. – Како сте се само тога сетили?
Онда се, заједно, степеницама спуштамо у костурницу. Бели мермерни ходници су испуњени касетама. Много ходника. На многим касетама – непознати ратници. Питамо се, каква ли је судбина, иза белега, иза кога су остала само ова два слова НН? Франш д’Епаре, командант Солунског фронта, оставио је посвету: „Ја сам горд што сам их водио у победоносну слободу њихове отаџбине!“
Из дна костурнице, пре него што смо се спустили последњим степеником, проломили су се звуци „Марша на Дрину“. Тешко је задржати сузе.
Међу касетама са костима ратника, на сточићу испред малог олтара, пребирамо дарове потомака донете из отаџбине. Грумен родне земље… Свеће са тробојкама. Цигарете, новац… Комадићи цигле са родне куће. Чутурице са ракијом. Породичне фотографије. Личне карте ратника, потписане отиском прста… Униформе. Једну је оставио ваздухопловац. Уместо кравате, српска тробојка… Успомене оставили средњошколци из Шипова и Мркоњић Града. Културно-уметничка друштва из свих српских земаља, фудбалски клубови… Закључујемо да је, на путу од Србије до Солуна, било мало оних који овде нису свратили и оставили какав белег.
– Све ја то овде, уредно сложим – каже деда Ђорђе. – А знате ли зашто? Па… Зато… Да поново дођу и виде да је то све сачувано. Да поново дођу.
ЗАХВАЛНОСТ НАШЕ ЕКИПЕ
Пут страдања и славе српске војске од 1914. до 1918, који је прешла екипа „Вечерњих новости“, подстакао је многе људе да се врате, бар у сећањима, времену наших славних предака. Многи су нам на том путу отворили своја врата. Захваљујемо им се. Многи су желели да се овај серијал настави. Поверили нам додатна сведочења. Фотофрафије и дневнике предака. У неким наредним издањима нашег листа, верујемо, да ће имати простора за своје приче.
(КРАЈ)
Прочитајте још:
Скадар: Гробница за српске душе коју чувају Албанци католици
У срцу Албаније Срби муслимани певају Боже правде и сањају мајку Србију!
Грци у Албанији: Срби, диван народ, наша браћа, зашто оволико страдају
Албанија: Српски војници умиру од глади, Французи, Енглези не доносе храну, смеју им се
Српске новине на Крфу 1916: Обавештавам, да ми се кућа угасила, погинуо ми је и четврти син …
Видо – на гробу српског војника: Брате, донела ти сеја комадић земље Србије за којом си чезнуо …
Грци на Крфу: Под сваком стопом, па и ту где ви сада стојите су кости српских хероја
Крф 1916: Пева се „Тамо далеко” – и кроз сузе пркосно види Србија!
