Прочитај ми чланак
Прича о Пјотру Порошенку
Нереди у Кијеву израз су политичке немоћи ЕУ да прихвати Путинову идеју о хармоничној заједници економија од Лисабона до Владивостока
Знате ли ко је Пјотр Порошенко? Стари добри Пјотр је поштењачина, чије се богатство мери милијардама у свим монетама. У јулу ове године, продаја чоколадица његове компаније „Рошен“ мало је забрањена у Русији, наводно због лошег квалитета и непоштовања стандарда сигурности употребе. Било како било, Пјотр се озбиљно наљутио.
Намах се сетио своје Украјине и сиромашних сународника, које Москва жели да намагарчи. Ено га сада, иде од медија до медија, дебело плаћа сваки позив на улице и противи се тобожњој совјетизацији Украјине, Русије и Белорусије. Као што је у транзиционим земљама ред, Пјотр је помало и политичар.
У време док настаје овај текст, украјинска скупштина одбацила је захтев тамошње опозиције да се гласа о неповерењу влади. По обичају, дешавања у Кијеву у Србији се посматрају с режећих, дводимензионалних крајности: русофили већ славе без трунке анализе, док се присталице ЕУ по обичају држе плитко и цинично.
Иако су прозападни медији надмашили себе, удесетостручујући број демонстраната у Кијеву, парадни клишеи „наранџасте револуције“ остали су тужно репризни. Они сведоче осеку и дефицит европске идеје, која више нема шта да понуди, до новог изласка нахушкане руље на улице.
Није у питању класичан судар ЕУ и Руске Федерације, како се то најчешће у Србији доживљава. Нереди у Кијеву израз су политичке немоћи ЕУ да прихвати идеју о полицентричној, али хармоничној заједници економија од Лисабона до Владивостока. Европска унија опседнута је продором на исток, у своје име, али за рачун САД и НАТО пакта чији поводац затеже ка Уралу.
Вреди се, зато, подсетити чланка Владимира Путина у листу „Известија“ од 3. октобра 2011. године. Путин је тада саопштио да неки од суседа Русије објашњавају своја одбијања да учествују у интеграционим пројектима на постсовјетском простору наводном неусклађеношћу са њиховим европским избором.
„Сматрам да је у питању лажна дилема“, написао је тада Путин. „Ми се не спремамо да било кога ограђујемо, нити да се било коме супротстављамо. Евроазијски савез градиће се на универзалним интеграционим принципима, као неодвојиви део велике Европе, уједињене заједничким вредностима слободе, демократије и закона тржишта.“
Русија је ЕУ представила сасвим европске идеје о зони слободне трговине, па чак и оне о снажнијим облицима интеграција, као што је усаглашена политика у економији, технологијама, енергетици, образовању и науци, уклањању визних баријера. Москва је пред Брисел изнела све аргументе стварности XXI века.
Једини конкретан одговор ЕУ на ове предлоге Москве била је инкубација нелегалне албанске државности на Косову и Метохији и интензивирање пројекта „Источно партнерство“, односно покушај да се механизмима ЕУ, на руску економску, а сутра политичку и војну штету, привуку Украјина, Белорусија, Молдавија, Грузија, Јерменија и Азербејџан.
О поменутој надобудности, сведочи и најновија изјава шефа пољске дипломатије, Радослава Шикорског, да ЕУ са Русијом неће преговарати о приближавању Украјине Бриселу. Када се проблем сагледа из овог угла, лако је приметити одсуство воље ЕУ за решавањем проблема и унапређењем односа.
Економски логичан и избалансиран систем партнерства будућег Евроазијског савеза и ЕУ, како га је представио председник Путин, може да изгради реалне услове за промене геополитичке и геоекономске конфигурације целог европског континента и имао би несумњиво позитиван глобални ефекат.
Зато је суштинско питање данас, не само за Украјину него и за Србију, жели ли ЕУ те суштинске промене, овенчане визијом или динамику жели да задржи само у домену властите, све анемичније пропаганде?
Европска унија и даље је моћан глобални играч, али у процесима измештања стимулативног економског раста ка Далеком истоку и региону Тихог океана, Брисел има све шансе да током наредних деценија остане демографско, ресурсно и привредно слепо црево. Евроазије или Атлантика, свеједно.
Уколико Брисел жели корените промене у европском простору, нека врста најшире континенталне конференције о Украјини могла би да буде први корак ка одређивању реалних заједничких именитеља будућег Евроазијског савеза и ЕУ. Била би то вест која би и Србији, изнуреној нелогичношћу постојећег европског пута, више него добро дошла.
За крај, вратимо се поштењачини Пјотру Порошенку. Ево како он у једном од последњих интервјуа Украјинцима објашњава светлу европску будућност Украјине на крају руског тунела:
„Европа ће показати солидарност са Украјином и обезбедити приступ свом тржишту за украјинске произвођаче. Подржаће читав низ нових програма који имају финансијску компоненту, укључујући пружање подршке микро-финансирањем, у износу од више милијарди евра, намењених финансирању процеса реформи.
Ту су програми енергетске ефикасности и екологије, ту су и гласови Европске уније у сарадњи са Међународним монетарним фондом, новац од Европске банке за обнову и развој, Европске инвестиционе банке и других европских установа. Главни прилив инвестиција сачињен је од приватних инвестиција које ће одмах доћи у земљу када успоставимо добру инвестициону климу и отворимо нова радна места.“
Звучи познато, зар не?
