Прочитај ми чланак
У име народа …
Велики лидери малих нација верују да они исписују историју својих народа и држава. Убеђени су у то. Не знају да заправо неки скривени мали лидери великих империја, који делују из потаје, кроз мрежу шпијуна, жбирова и потплаћене домаће елите, планирају и спроводе историју малих народа.
Док мале нације верују да су они историјска нужност и успех, велике империје знају да су мале државе само део плана и договора великих. Јер велики планирају историју и политику, док је мали само одигравају уз више или мање напора. Стога је спољна политика Србије увек била укљештена између великих сила. Али и остварена народна воља кроз жртву и страдање.
Па ипак, и поред воље великих да стварају историју, мали народи су ту историју и те сценарије мењали мимо воље великих. Народно дело малих уз Божију помоћ упропаштава велику замисао великих држава. Снага малих народа или Божја рука? И једно и друго. Кроз надахнуће мали народи и њихова народна воља побеђују велике. У име народа се дешава историја а не у име националних лидера, који су само продужена народна воља и рука.
Па опет, српски политичари верују и даље да они креирају и воде спољну политику, да они праве договоре и историјске уговоре. На народ свој су заборавили верујући да они знају боље од својих суграђана шта нама треба, а поготов су на Бога заборавили, јер ништа не раде уз Божију помоћ.
О заблуде ли њихове! Неко треба да их обавести да ако не раде по Божијој вољи, ни народна воља им неће ићи на руку.
Нека прочитају мало историју, па да виде који је то српски владар или политичар имао успешну спољну политику, изузимајући Светог Саву и неколицину богоугодних српских средњевековних краљева, сви остали су били губитници. Поготову нововековни краљеви и политичари, од устројства савремене српске државе. Сви су били марионете великих сила и сопствених амбиција, па чак и краљ Александар који је створио Југославију. Зато им државе и династије нису трајале, зато их се народна свест не сећа и не поштује. Посебно ако се спољна политика Србије под њима није водила богоугодно, а то се дешава у задњих 200 година, од убиства Карађорђа.
Зато осим Светог Саве и српских краљева из златног средњег века када су владари били побожни, ми у новијој српској историји, од стварања српске државе па до данас немамо народног владара којег би народ поштовао и радо га се сећао. Милан Обреновић, краљ Петар, краљ Александар, Никола Пашић, само да наведемо неке од њих, имају споменике у Србији али не и духовни значај за целокупан свој народ, јер су уместо православне духовности бирали неку другу, псеудохришћанску веру оличену у тајним друштвима и склоности ка Европи, ка њеној идеји рационализованог света без духа, којој православни народи не припадају.
Тако да нам и сада преостаје само да гледамо како и садашња власт ради то што ради и одлази на депонију историје као још једна безбожна власт. А нама ће бити тако какви смо ми сами, ни боље ни лошије од онога што сви заједно стварамо. Власт коју имамо је израз наше народне воље, свести и морала. А наша народна воља није побожна ни богобојажљива, већ поводљива и непоуздана. Таква нам је и спољна политика, непринципијелна, на више столица угњеждена и неаутентична. Наша спољна политика није „наша“ већ „њихова“. А не може ни бити другачија спољна политика Србије, када ми нисмо „своји“. Да смо ми богоугоднији и побожнији као људи, Бог би био на нашој страни, овако идемо против Његове воље. Казна за то је виђена у историји небројено пута, почев од Косова и Турака па преко светских ратова, све завршно до поново Косова и Европљана. Ако нећеш да служиш Господу, твоја спољна политика ће те довести да служиш господара који ће те подсетити да Он постоји и да без Његове помоћи не иде.
Наши велики лидери нашег малог народа су опет заборавили на Бога. Пре неког времена нас је Бог подсетио на себе и своју силу. Брзо заборављамо, Њему се не приклањамо. Подсетиће нас Он поново да постоји.
