Кренуо је пројекат којег неоконзервативци у САД-у припремају годинама: рушење Путина и његове идеје мултиполарног света.

У интервјуу којега је за руски портал КМ.РУ пре две недеље дао руски генерал Леонид Ивашов, високи војни званичник СССР-а од 1976., потом начелник Канцеларије за спољне послове министарства одбране Руске Федерације, и данас председник руске Академије за геополитичке науке, упучена је јасна порука о драматичним последицама украјинске кризе, са упозорењем да су Сједињене Државе већ објавиле рат Русији.

„Кључни званичници унутар Европске уније и амерички државни секретар Џон Кери врло савесно спроводе доктрину др Гебелса сажету у начелу:

„Упорно понављати монструозне лажи, све док не постану истина! „. Знамо да се том методом врло успешно користила нацистичка пропаганда. Окривити супротну страну за агресију, потом интервенисати. Њихов концепт истине је дијаметрално супротан ономе што се заиста догађа. Оно што видимо у Украјини и Сирији је западни пројекат и нова врста ратовања. У оба случаја видимо отворени антируски приступ, а познато је да су се сви сукоби припремали психолошким ратовањем, ширењем дезинформација и манипулацијом оних информација које се не могу сакрити. Уверен сам да наше министарство спољних послова увиђа да смо већ у рату и да ратови имају своје законитости. Након пропагандног рата се увек прелази на другу фазу, а то би у случају Украјине биле операције на мору и на копну „, изјавио је искусни генерал и бивши виски званичник у безбедносном сектору Леонид Ивасхов.

Ваљда је већ свима јасно да Кери и Обама потичу побуну у Украјини, док се у Америци са демонстрантима у правилу жестоко обрачунавају већ након краћег времена. Европски лидери такође бруталном репресијом гуше све манифестације које немају дозволу за одржавање. Произвољна хапшења, малтретирања и мучења демонстраната, те активиста друштвених покрета у импровизованим затворима на Западу су дозвољена и то у име „одбране демократских вредности“.

У украјинском случају се дешава управо супротно, а Вашингтон и Брисел, незадовољни расплетом догађаја, за све оптужују Русију чији је председник у скоро три месеца једном рекао „да се на украјински народ не врши притисак, те  да су Украјинци о својој будућности способни да и сами доносе одлуке „.

„Ова замена теза је део пропагандног дезинформацијског рата,  који је ушао у фазу уласка америчких ратних бродова у Црно море, дакле што ближе Украјини. Американци у Европи премештају оклопне моторизоване јединице. Све је то познато и може се наћи у медијима. У априлу 2004. је Украјина била присиљена потписати споразум са НАТО савезом о слободном уласку њихових трупа на украјински териториј. С гледишта војне доктрине, већ су обављене све пропагандне припреме и по правилу сада следе операције на копну, с мора, а можда и ваздуха. Међутим, за агресију је потребно оправдање. Запад је уложио много средстава у припреми политичара, активиста који ће призвати страну интервенцију, а Кличко, Тјагнибок и Јатсенјук нису способни и једноставно не знају ефикасно водити државу –  зна се ко би то чинио уместо њих „, тврди руски пензионисани генерал и академик геополитичких наука Леонид Ивашов.

Од средине јануара интернетом кружи петиција којом део Украјинаца од Сједињених Држава тражи војну интервенцију.

„Ми, народ Украјине, постали смо жртве учесталог и систематског насиља над демократијом и слободом говора. Трпимо репресију и крваво сузбијање наше подршке европским интеграцијама. Обзиром на кључну улогу Сједињених Држава у светској политици и угледа којег Ваша земља има у одбрани демократских права и слобода у целом свету, молимо Вас, врховног команданта оружаних снага САД-а, да одобрите почетак војне интервенције у Украјини „, стоји у анонимној петицији коју је потписало тек неколико хиљада анонимних потписника, но која због тога не губи на важности и може се сматрати једним сегментом психолошко-пропагандног рата о којем је говорио генерал Ивашов.

Гардијан 2. фебруар пише „како је Украјина на ивици понора и да Европа мора да интервенише и да заштити демократију и људска права“. Нешто раније, такође у Гардијану, Виталиј Кличко изјављује „како је ово заједничка борба у којој Украјинци и Европа морају ићи до краја“. Само дан након ових написа Вилијам Енгдахл за РТ објављује опширну анализу о директном уплитању у унутрашње прилике у Украјини од стране америчке и бриселске администрације, о чему смо се и на овом порталу бавили у више наврата. НБЦ Њуз у петак, 19. фебруар пише, како је Обама разматра све могућности, али да Галупова истраживања говоре како је међу Американцима изразито непопуларна идеја војних интервенција у иностранству, посебно након дебакала у Ираку и Авганистану.

Будући да се као Нобеловац амерички председник Барак Обама свакодневно размеће речима као што су „слобода, мир и демократија“, због чега би Галуп уопште вршио истраживања јавног мњења, око могуће војне интервенције у Украјини?

Наравно да би сви волели да се агонија украјинског народа оконча на најбољи могући начин, али очигледно нема претераног разлога за оптимизам. На Тргу независности или „ЕвроМајдану“ је такозвани „Десни сектор“ којега нико не надзире, а његови милитанти не прихватају одредбе споразума којег су потписали Јанукович и опозициони лидери.

Како год завршила украјинска криза, Пандорина кутија је отворена. Вашингтон отворено провоцира сукоб на границама Руске Федерације, што многи сматрају необјављеним ратом Русији. Можемо само да замислимо што би се догодило када би, на пример, Русија у Мексику припремала, финансирала и наоружавала левичарске групе и јединице Народне заштите које се у мексичким градовима боре против нарко-мафије, те побуну на крају преселила у Сиаду де Мексику с намером да се устроји левичарска власт по узору на Венезуелу или Кубу. Вашингтон би вероватно устао у „одбрану демократски изабране власти“ и мексичкој војсци дао пуну подршку да побуну угуши у року 24 сата.

Dr. Paul Craig Roberts: Русија је нападнута, амерички неоконзервативци припремају Армагедон и свет гурају према потпуном уништењу

„Познати аналитичар и аутор бројних дела из области геополитике и економије, Dr. Paul Craig Roberts, такође је мишљења како се америчка администрација у ствари окомила на Русију, а не толико на власт председника Виктора Јануковича. У колумни за ПресТВ др Робертс пише „како је Совјетски Савез својевремено служио за ограничавање америчке моћи, а када је дошло до његовог урушавања америчким неоконзервативцима се отворио пут за остварење пројекта глобалне хегемоније САД-а“. Данас су Путинова Русија, Кина и Иран једина брана том пројекту који је у САД-у још увек на дневном реду. Руски нуклеарни пројектили и војна технологија су највећа препрека америчкој хегемонији. Како би ослабио Русију, Вашингтон је прекршио споразуме Реган-Горбачов и НАТО савез проширио на бивше републике Совјетског царства. НАТО сада жели окончати посао и изаћи на најважније границе Руске Федерације, те себи припојити Грузију и Украјину. Такав сценарио је за Москву недопустив, што је јуче потврдио и Владимир Путин, када је рекао „да се Русија не противи процесу евроинтеграције, али улазак Украјине у НАТО алијансу Москва не може да прихвати“.

Вашингтон се повукао и из уговора којим су се забранили балистички пројектили и кренуо у постављање противракетног штита са ракетним базама на руској граници, а у Пентагону су променили доктрину и за први удар на „непријатеља“ одабрали нуклеарно оружје. Наравно да су све ове активности усмерене против Русије, а никако против Ирана, како се правдало у америчком министарству одбране и седишту НАТО савеза. Dr. Paul Craig Roberts је мишљења како је једна од већих грешака коју су у почетку учиниле Русија, али и Украјина, дозвољавање активности великог броја невладиних организација које финансира америчка влада, а које под маском „борбе за људска права“ или „изградње демократије“ делују као агенти Вашингтона.

Узмимо наизглед баналан случај групе Пуси Рјот, којој је циљ био да прикаже Путина и Русију у лошем светлу. Готово цео Запад се устао након хапшења и осуде две чланице групе, а које су по изласку из затвора имале времена и средстава да оду до Америке и одрже концерт у Њујорку. Потом је уследио повратак у Сочи и ексцес с козачким полицајцима, што је прилично захтеван и напоран распоред за некога ко је „две године патио у сибирском гулагу, без хране и радећи 16 сати дневно“. Но, да не губимо време са бесмислицама, можда је најбоље прочитати како је улогу ових младих дама описао Mike Whitney у чланку „Корисне будале у анти-Путиновом покрету?“ којега је још 2012. објавио Counterpunch.

„Живот је бољи под Путином. Није идеалан, али је бољи. Медији су се против руског председника удружили већ дуже време, а главни разлог је његов говор у фебруару 2007. када је у Минхену изјавио како свет не би требао бити надзиран из“ једног центра моћи „. Вашингтону се тај говор није свидио и видно су се узрујали. Нису поднели начин на који Путин критикује њихову спољну политику. Тада су наложили својим новинарима да Путина прикажу као“ убицу КГБ-а „и“ аутократског деспота „. Оно што Вашингтон заправо жели је промена режима и да у Кремљу седи марионета попут Хамида Карзаија, да би онда добили сву руску нафту и гас. То је оно што заправо жели Васшингтон, а Пуси Рјот су само један корак на том путу „, тврди Мајк Витни, амерички писац и аналитичар, сарадник у објави књиге „Безнађе: Барак Обама и политика илузије“.

Западни медији су вршили и систематску кампању против Олимпијских игара у Сочију, исмијавали и демонизирали Путина и Русију. Вашингтон је „одлучио“ да Русији не допусти било какав успех у било којој области, било да је реч о дипломатији, спорту или људским правима. Стефан Ф. Коен описује америчку медијску кампању против Русије као „срамни цунами непрофесионалних и политички запаљивих чланака“. Као што су чинили у време Хладног рата, амерички медији задржавају имиџ „слободне штампе којему се може веровати“.

Др Робертс тврди како у Америци нема слободних медија (осим интернетских страница). То потврђује и чланак од пре неколико дана у којем The Huffington Post говори о слободи медија у Сједињеним Државама. Клинтонова администрација је тек пред крај његове владавине дозволила да се пет великих конгломерата некако раздвоји у различите и делимично независне медије. Вредност акција тих великих фирми зависи о лиценцама које добијају од савезне владе и медији се око важних питања зато не усуђују ићи против Беле куће. Осим тога, медијске конгломерате више не воде новинари, него корпоративне оглашивачке куће које воде бивши владини званичници. Њих не занимају чињенице, него приходи од оглашавања и приступ владиним средствима.

Вашингтон користи медије у припреми за сукоба са Русијом, те како би међу Русима и другим народима у свету ширио негативно мишљење о руском председнику. Нема никакве сумње да би у Сједињеним Државама волели видети слабијег и попустљивијег руског вођу од Путина. Др Робертс даље наводи како још увек многи Руси, након искуства комунистичке владавине и хаоса који је уследио након колапса СССР-а, наивно још верују да је Америка најбоље место на свету. Међутим, за познатог аналитичара ово (буквално оп.а.) идиотско уверење се највише очитује у западној Украјини, коју САД користи као важно оружје за дестабилизацију Русије.

Неки Руси антируску реторику Вашингтона тумаче као наслеђе старих стереотипа из времена Хладног рата. Међутим ти „стари стереотипи“ су варка којом ће се Вашингтон осветити уколико Руси и даље буду мислили како је то „ствар прошлости“. На крају свог тумачења отвореног рата америчке администрације против Москве, Dr. Paul Craig Roberts спомиње руску интелектуалну елиту окупљену у Изборск Клуб који је недавно објавио Меморандум „Спасимо Украјину“, а чији је потписник и коаутор и генерал Леонид Ивашовс почетка овог текста. И руски интелектуалци и др Робертс су пре само неколико дана говорили управо о овом сценарију којег пратимо из сата у сат, а коначни циљ је отворена угроза самих граница Руске Федерације, а касније и опстанак руске државе. 

У кључним деловима меморандума руски стратези су закључили „како би одустајање од Украјине било катастрофално за будућност Русије „, те како треба“ директно преговарати са Вашингтоном, као у време кубанске кризе „. Ту се мишљења потписника меморандума и др Робертса размимиолазе, будући да амерички експерт тврди да се спроводи „савршен план за дестабилизацију Русије, који је у ствари одговор на Путинову успешну дипломатију у спречавању америчког војног напада на Сирију и Иран“. Последње информације иду у прилог тези поделе Украјине и ситуација се буквално мења из сата у сат.

„Ако Вашингтон успе у Украјини, Русија ће као једина препрека глобалној хегемонији САД-а бити уништена и остати ће само Кина. Претпостављао сам да ће Украјина доћи до тачке кључања када Путин и Русија буду заузети Олимпијским играма у Сочију. Шта је једина опција за Русију? Можда би Русија могла деловати на амерички начин. Могла би користити дронове попут Вашингтона или послати специјалне јединице које ће ликвидирати оне који делују против Русије. Ако ЕУ настави подржавати дестабилизацију Украјине, Русија би требала обуставити испоруку нафте и гаса свим америчким марионетама у Европи. Руска би војска могла заузети западну Украјину, која је ионако донедавно била део Русије. (…)

Извјесно је да већина становника у источној Украјини више воли Русију од ЕУ. Зар је могуће да елементи испраног мозга у западној Украјини не разумеју како је ЕУ средство за пљачку и да ће им се догодити исто што и Летонији и Грчкој. Најгори исход је ипак рат, али ако Руси буду седели скрштених руку, ситуација ће за њих постати неподношљива. Украјина ће бити у НАТО савезу и уследити ће прогон руског становништва. Тада ће руска влада морати напасти Украјину и свргнути режим или се предати Американцима.

Стратешка претња којом Вашингтон суочава Русију ће бити нуклеарни рат. Неоконзервативна Вицторија Нуланд седи у својој канцеларији у Стејт Департменту и сва сретна бира чланове следеће украјинске владе. Јесу ли амерички званичници свесни опасности мешања у унутрашње ствари Украјине и Русије и да би то могло да изазове нуклеарни рат? Јесу ли председник Обама и Конгрес свесни да помоћница државног секретара припрема Армагедон? Наивни Американци на све то не обраћају пажњу и немају појма да шачица неоконзервативних идеолога свет гура свет ка потпуном уништењу „, упозорава Dr. Paul Craig Roberts.

Владимир Јевсејев: „Ми бисмо шутке прихватити све те изјаве, када не бисмо знали шта се крије иза њих.

Тешко је за поверовати да у Москви немају спремну стратегију за било коју опцију од наведених, па и ону најцрњу. У истоме дану су и руски и амерички председник изразили своје ставове о Украјини. Обама је тврдио „како Украјинци имају право мирним путем одлучити о својој будућности“, а Владимир Путин „како се нико не сме мешати у унутрашње послове Украјине“.

„Ми се залажемо за принципе који свима омогућава слободно изражавање и доношење одлука о будућности своје земље“, изјавио је Обама. Непосредно пре тога су Сједињене Државе отказале визе за улазак у земљу неколицини украјинских званичника који су учествовали у „насилном сузбијању отпора демонстраната и пријетили административним санкцијама“. Америчка администрација је председника Украјине Виктора Јануковича приморала да потпише одредбу којом се укида „закон од 16. јануара (закон о протестима оп.а.)“, повуче специјалну полицију са улица Кијева, те допусти „мирне демонстрације“. Председник Јанукович је све то чуо у телефонском разговору са америчким потпредседником Бајденом .

Из ког разлога америчка администрација стално говори о „мирним демонстрантима“ иако су они све само не мирни?

„Могли бисмо шутке прихватити све те изјаве, када не бисмо знали шта се крије иза њих. Американци имају принципе које користе само онда када то њима одговара. На пример, снажно се противе коришћењу силе у Сирији, а уопште не примећују Бахраин где су слични протести грубо угушени од стране Саудијске Арабије. Вашингтон баш и не полази увек од стварног стања. Амерички званичници се често ослањају на идеолошке разлоге када требају подршку својих савезника. Стога сам мишљења како САД играју игру отимања Украјине Русији, што је немогуће“, за Правду је изјавио Владимир Јевсејев, директор Центра за политиколошка истраживања.

Руски председник Владимир Путин је новинарима изјавио: „Мислим да су Украјинци способни сами да реше проблеме у својој земљи, а Русија се ионако нема намеру да меша.“ Према изјави председника Путина, уколико Кијеву буде потребна помоћ, сами ће је затражити. Који би облик имала та сарадња и које врсте би била?

Владимир Јевсејев је изјавио како, уколико се мисли на распоређивање руских војних снага у Украјини, та је могућност искључена, јер се Русија настоји доследно односити према проблему Украјине и суседној земљи нуди далеко боље услове од оних Европске уније.

Руски председник је обећао да неће ревидирати недавно потписани споразум о помоћи Украјини, без обзира какав исход ће имати избори. “ Верујемо како су и кредит и постепено смањење цена енергената повезани са потребама народа, као и нашом жељом да помогнемо Украјинцима, а не одређену владу. Хоћемо ли ревидирати уговоре о кредитима и енергетским ресурсима уколико опозиција дође на власт? Не, нећемо“, изјавио је Путин.

Заменик премијера Игор Шувалов је након говора председника Путина ипак појаснио руске ставове. „Ако је украјинска влада заинтересована за сарадњу са руском индустријом, те за развој привредних односа и ако остану на путу структурних реформи, ми ћемо подупријети ту агенду и влада неће повући предвиђени програм помоћи. Уколико позиција нове владе буде друкчија, размотрити ћемо то питање у руској влади и о свему обавестити председника Путина и видети како ће се ситуација даље развијати“, изјавио је Шувалов након сусрета са званичницима ЕУ.

„Америка жели да ојача своју позицију, па остају верни тој политици . Ми нисмо предузели осветничке кораке иако је јасно да је Украјина била део СССР-а, а сада је фронт на коме се одвија борба између Америке и Русије. У таквој ситуацији обе стране желе истјерати своје и управо стога ваља скренути пажњу на руску толерантност. Русија не осуђује, не нуди и не захтева ништа. За сада, само посматра камо би могла одвести ова ситуација „, изјавио је Vakhtang Chkuaseli, директор Института за глобална истраживања“ Прокрисис .

Ситуација је таква да Запад жели да прогута целу Украјину, чиме би се Русија у геостратешком смислу нашла на брисаном простору.

„Украјина може бити суверена, изузев у случају када је то од темељног значаја за Русију. Украјински режим може бирати хоће ли бити либералан и демократски, може бити што жели, али до извесне границе, тако да је идеја даљње интеграције са ЕУ посве јасна провокација. САД је заинтересована за Украјину као подстицај у поодмаклој игри против Русије, али Америка није вољна да преузме озбиљне ризике. Могуће је да ће САД и Немачка наставити са провоцирањем Русије, али ће избегавати акције које би нашкодиле односима Москве са Берлином и Вашингтоном „, стоји у извештају Стратфора, приватног обавештајног огранка ЦИА-е.

У сваком случају, једно је сигурно. Догађајима у протеклих недељу дана је пређен Рубикон и у игри није само судбина Руске Федерације, него и мултиполарног света о којем је руски председник Владимир Путин говорио на Конференцији о безбедности у Минхену 2007., а што му амерички неоконзервативци никада нису опростили. Чекали су свој тренутак, финансирали невладине удружења, покренули медијску хајку против Русије, изазивали регионалне сукобе од којих се на крају један распламсао на руским границама. Изгледа да ће се у Украјини решити пуно већа партија од оне на релацији Јанукович-прозападна опозиција. Надајмо се са позитивним исходом.

(Адванце)

Ознаке: анализа, енергенти, Русија, САД, Украјина, хладни рат