(Н. Бабић)

Велика анализа након одцепљења Крима: шест могућих сценарија за будућност Украјине.

Референдум на Криму је прошао очекивано, као што је за очекивати било и увођење „санкција“ од стране Брисела и Вашингтона руским, украјинским и кримским званичницима за које Запад сматра „да су одговорни за дезинтеграцију Украјине“. Немачки дневни лист Билд је прије неколико дана објавио вест „како ће на руској страни санкцијама бити погођени и Алексеј Миллер и Игор Сечин“, извршни директори Газпрома и Роснефта, али као што видимо то се није догодило.

За Европску унију и САД, односно бројне европске владе и нафтне компаније, као и амерички ExxonMobil који је у заједничке пројекте с Газпромом уложио милијарде долара, такво што би било равно самоубиству. Блумберг такође упозорава „како је структура глобалне економије таква да би економске санкције погодиле једнако Русију и Запад, али и друга велике светске економије“.

„Што се тиче санкција против Русије ми ћемо од стране политичара у регији и свету још свашта чути. Претње, уцене и личне пакости су доказ нечије немоћи, што је у целини понижавајуће за земље одакле долазе ти политичари. Санкције су увек и свугде довеле до консолидације, концентрације снага да се супротстави притиску извана. Ту је Куба, мала земља која више од пола вака живи под америчким санкцијама, а када је Обама приговорио „како Раул Кастро не проводи реформе довољно брзо,“ Кастро је изјавио „како је његова нога на папучици гаса, а не Обамина“. Имам осјећај да су појединци помешали ноге и папучице гаса. Ово јесте глобална економија, али свет је велик, а САД и ЕУ нису његови господари“, изјавио је извршни директор Роснефта Игор Сечин.

„У истој мјери колико би санкције погодиле руску државу, оне би погодиле и наше клијенте у Русији. Наша су економије повезане. Европско тржиште је врло важно за Русију, али је и Русија врло важно европско тржиште“, за Блумберг је изјавио Јудит Дваркин, главни економист с института „ITG Investment Research“ из Calgarya.

Амерички предсједник Барак Обама је изјавио: „Ако се Русија и даље буде мешала у унутрашње прилике у Украјини, спремни смо наметнути нове санкције“.

Наравно, Барак Обама рачуна на санкције које ће ићи преко Брисела и којима се мисли да погоди главни извор прихода руске државе, а то су нафта и гас.

„Европа рискира понављање неуспјелог покушаја пре шест година у кажњавању Кремља за рат с Грузијом. Брисел тада није био у могућности наметнути санкције Русији због зависности о руским енергентима“, изјавио је аналитичар америчког Стратфора, Marc Lanthemann, али и додао „како је одустајање од куповине руских енергената и даље отворена опција“.

Званичници Еуропске уније непрестано понављају пад индекса на московској берзи 01. марта, односно на дан када је руски парламент одобрио руску војну интервенцију у Украјини. Међутим систематски се прећуткује „необјашњив“ скок и континуирани раст на московским берзама (MICEX/RTS) тачно од оног тренутка када су објављени резултати референдума на Криму.

До овог тренутка берзе у Москви реагирају позитивно и не трпе значајнији пад, што је и нагласио Владимир Путин у интервјуу када је изјавио „како краткорочни пад може бити повезан са збивањима у Украјини, али једнако тако се може радити о одговору на политику ФЕД-а или неком другом узроку због којега су амерички улагачи смањили инвестиције у Русији“.

Занимљива је политика Вашингтона који с радошћу прати и најмањи пад индекса на моксовској берзи, док на Вол Стриту, како преноси агенција „Финмаркет“, полако али сигурно пуца „финансијски балон“ тржишта некретнина.

У исто време Министарство финансија Руске Федерације изјављује „како је само у јануарау и фебруару буџетски суфицит износио 30,4 милијарде рубаља, нешто мање од милијарде долара. Федерална порезна управа, Федерална царинска служба, Федерална агенција за менаџмент су прикупиле скоро милијарду долара више од планираног, а у постоцима се од пореза и царина прикупило 44%, односно 19% више од планираног, док су друге агенције прикупиле чак 44,6% више од планираних пбуџетских прихода за прва два месеца 2014. године.

Подсетимо наше читатеље на поруку њемачке канцеларке Ангеле Меркел, која је изјавила „да се Европска унија мора припремити на негативне учинке могућих санкција Русији“. Колико је познато те „негативне учинке“ неће осјетити нити политичка елита, нити бирократи у Бриселу, него обични Европљани којима ће због поскупљења енергената поскупјети све у истом омјеру колико се буде више плаћала набавка од других добављача (којих, ако ћемо бити искрени, и нема толико да би задовољили потребе ЕУ тржишта оп.а.).

Можда би се немачка канцеларка, да нас поштеди сигурне пропасти, могла консултовати с италијанским колегама из Уникредит банке и компаније Пирели с којима је руски Роснефт само дан након кримског референдума потписао уговор о стварању конзорција и откупио скоро трећину деоница италијанске фабрике, док је Пирелли купио два погона у Русији, један у Воронежу, а други у Кирову. Познато је да је Пирели међу највећим произвођачима аутомобилских гума на свету, има погоне за прераду и продају нафте и нафтних деривата, а ето баш 17. марта за стратешког партнера одабире руски Роснефт.

Треба нагласити како породице као Агнели (власници Фиата), Морати из Пирелиа и њима слични, деценијама доносе кључне одлуке у италијанској спољној и унутрашњој политици, а сигурно је тако и у другим земљама Европске уније. Стварање руско-италијанског конзорција потврђује изјаву Дениса Мантурова, руског министраекономије и трговине, који је за Итар-Тасс 17. марта изјавио „како украјинска криза неће нимало утицати на страна улагања у Русију“.

Испада да су „забране путовања“ и „замрзавање имовине“ (коју руски званичници на Западу не посједују оп.а.) ревијалне санкције без стварног учинка, осим што могу да служе као аргумент превратничкој влади у Кијеву у тврдњи „како се Запад ипак брине о Украјини и њеној будућности“. Међутим, будућност Украјине је тешко прогнозирати. По мишљењу заменика главног уредника руског портала Expert-Online, Павела Бyкова, украјинска криза се може одвијати према шест различитих сценарија:

Шест сценарија за Украјину

Почетком марта војна присутност Русије на Криму је означила промену у даљњим преговорима о будућности Украјине, а након референдума је све извјесније да ће се Крим придружити Русији. Није само исход референдума пресудан по том питању, што је потврдио и парламент аутономне републике када је најавио „како ће позитиван резултат бити само јасан показатељ за будуће акције“. Реч је о општој атмосфери на Криму, али и понашању Кијева и Европске уније који су 21. фебруара показали како се не мисле да придржавају било каквог договора с другом страном. Брисел је у више наврата показао да не само да није спреман за било какве тешке одлуке, него и због избора у мају ове године за Европски парламент, те промјену састава Европске комисије, већ сада није у стању деловати у складу с преузетим обвезама.

Актуалну владу у Кијеву Москва не признаје, а њене намере су врло нејасне. Самопроглашени украјински председник Алеxандер Турчинов и премијер Арсениј Јатсенјук немају ни средстава, ни власти, ни воље да управљају земљом у критичној ситуацији. Што Москва мисли јасно се види из телефонског разговора руског председника Владимира Путина с америчким председником Бараком Обамом, када је Путин рекао „да Русија не може игнорирати позиве за помоћ становника Крима и осталих украјинских регија, будући да у Кијеву седи противуставна власт која је тамо дошла оружаним превратом и нема мандат народа“. Дакле, украјинско водство је нелегитимно и оно не може никоме да намеће никаква рјешења.

Русија се у украјинску кризу укључила из хуманитарних, али и прагматичних разлога. Москва не може игнорирати положај становника Крима и других украјинских регија и да руске власти у том смислу нису одлучно реагирале, руски народ би то протумачио као издају. Не треба заборавити како Руси често знају заборавити на „берзовне индексе“ и „стопу гекономског раста“ када реч о вишим националним интересима, но како тренутно немају проблема с финансијама и економским растом (који би могао бити мањи од жељеног, али ипак нема говора о рецесији оп.а.), тим боље по њих.

Владимир Путин и Руска Државна Дума источне украјинске регије и Крим нису могли да препусте неонацистима из „Десног сектора“, јер би се тиме само повећала могућност крвопролића. Иако је статус Крима (увјетно речено) дефиниран, будућност источних и југоисточних регија још није одлучена, а она ће зависити о политичкој вољи људи који тамо живе. Ситуација јест тешка и на помолу скоро да нема рјешења која би задовољила све стране у спору. Мора се узети у обзир и опште правило за такве сукобе „да свака слабост и неодлучност само повећава могућност конфронтације и људских жртава“. Али тко ће одлучивати у Украјини? У тој земљи, барем до избора у мају, влада својеврсни политички вакум у којем се не може да очеује нормализација стања, поготово јер у Кијеву седе један Дмитрy Јарош који прети „како ће да минира гасоводе“ и Олег Тјагнибок који изјављује „како нова власт неће плаћати дугове Русији“.

Могући сценарији Украјини не остављају простора за оптимизам, што се може видети из изјаве бившег чешког предсједника Вацлава Клауса који је Запад отворено оптужио за „трагичну ситуацију у којој се налази Украјина“, али и изјавио „како је Украјина, у свом садашњем облику, умјетна творевина која је постала самостална држава само као последица распада Совјетског Савеза прије двадесет година“. Које су то онда могућности по мишљењу Павела Бyкова?

Централизирана олигархија

То ће се веројатно догодити ако спољни актери (Русија, САД, ЕУ) не покушају заузети сватко свој део Украјине и сложе се да земља остане уједињена, а њена судбина се одлучи на изборима. Дат ће влади довољно подршке, али и вршити притисак да се ублаже снаге на десници. У том случају би предстојећим изборима могла побиједити и Јулија Тимошенко, коју ће нови лидери опозиције, Јатсенјук и остали, очито покушати дискредитирати. У својим наступима Јулија Тимошенско показује да није изгубила политичке амбиције и већ почиње радити на предизборној кампањи.

Без сумње, бивша премијерка је велемајстор шармирања публике и колективне хипнозе. У недавном телевизијском обраћању је с тескобом у гласу и сузама у очима говорила „о великој украјинској нацији која је своју слободу купила проливеном крви“. Након тога, вешто закључује тему с гасом реторичким питањем: „Јесмо ли још увијек спремни за њихов гас давати своју слободу?“. Наравно, затим скреће на тему Русије која је „узурпатор“, али закључује „како је апсолутно нужно испоштовати гасне уговоре и све потрошено треба платити“. Јулија Тимошенко након тога додаје да ће врло брзо, најкасније до 2020., „заувијек спасити Украјину из злогласне гасне зависности о Русији“, не наводећи како је то учинити.

У свом стварном, а не имагинарном животу, унаточ својој наводној политичкој платформи која подразумијева борбу против олигархијских кланова, Јулија Тимошенко је изузетно прагматична. Њезина се имовина у Украјини процјењује на 10 милијарди долара, а када је ушла у политику индустријска и финанцијска имовина корпорације „Уједињени енергетски системи Украјине“ (ЕЕСУ) остварују промет од 11 милијарди УСД. Тада, користећи подршку предсједника странке „Заједнице“ (Громада) и премијера Павла Лазаренка, она заправо преузима монопол над трговином с руским гасом за Украјину.

Јулија Тимошенко има изузетне способности и политичко знање. Након изласка из затвора, она активно заговара доминантне националистичке теме екстремиста са запада земље, унаточ чињеници да уопште није украјинског порекла. Наиме, отац јој је Јерменин, а мајка Рускиња и говори јаким руским нагласком. Уколико дође на власт, веројатно ће бити присиљена трпети поједине олигархе чијим се новцем финансирао ЕвроМаидан, а затим ће их се почети да решава и тиме себи осигурати сву власт. Виктор Јанукович је и постао предсједник у великој мјери јер се наметнуо као једини политичар који је био спреман и способан зауставити Јулију Тимошенко у преузимању цјелокупне моћи у земљи. Дакле, жеље Јулије Тимошенко и украјинских олигарха, након њене хипотетске победе, тешко би се могли подударати.

Јулија Тимошенко никада није била вјерна и послушна марионета Запада, стога би, као и раније, покушала седити на двије столице и спрема се одрећи својих западних ментора чим се створи прилика. За саму Русију Јулија Тимошенко није лош избор, али она неће допринијети развоју Украјине. Нема развојни програми, нити визију будућности земље и за ту тему се служи опробаним популистичким фразама. С Јулијом Тимошенко се Украјина неће помакнути с мртве точке и погоршање социјалне слике с тако моћном женом на власти само води у даљњу дестабилизацију земље.

Феудална олигархија

Иако обични чланови ЕуроМајдана мрзе и желе уништити олигархију, они су такође финансирани од тих истих олигарха, који се сада надају да ће добити свој дио остварене побједе. Протести у Кијеву су канализирани тако да су покушали реше односе између обичних Украјинаца на западу и истоку земље, а тиме су спашени олигарси који су требали бити главна тема, и не само то, него Украјина данас поприма феудални карактер.

Први знакови таквог развоја су већ видљиви. Неке од олигарха је нова влада у Кијеву именовала за гувернере источних провинција. Игор Коломојски (власник агенције УНИАН која је водила најотровнију антируску кампању) постао је челник регионалне управе Дњепропетровска, а Сергеј Тарута је исту функцију добио у Доњецку (иако му локално становништво не допушта му да преузме мјесто). Како би се спречила феудализација Украјине, влада привременог премијера Јатсенука мора пронаћи новац у иностранству и то за следећих шест до дванаест мјесеци. Међутим, САД и ЕУ само дају обећања, а новца врло мало и недовољно и за најосновније потребе.

У овим околностима Јатсенјуку се као најбоље решење чинило да олигарси и спонзори Мајдана добију најбоље украјинске источне регије, тиме ће се поравнати рачуни, они ће уложити властита средства у привреду, спријечити одвајање и вратити исток у орбиту Кијева.

Игор Коломојски већ је позвао „све оне који мисле на Украјину и њезину будућност да уједине своје напоре у очувању интегритета земље“. Рекао је и да „подузетници из Москве, ако дођу, могу довести до раскола у земљи и грађанског рата с бројним жртвама“.

У истом говору Коломојски описује раздобље пре револуције „као продуктивни развој земље с индивидуалним грешкама“.

„Двадесет и три године смо улагали своје знање, душу, снагу, новац и време у Украјину како би постали истински независни, економски развијенији и политички зрелија и успјешна држава“, рекао је олигарх Игор Коломојски.

Сада се, по његовом мишљењу, догодила катастрофа, не због милиона незадовољних грађана и оружаног преврата, него „због руске агресије која је прекинула прогресивни развој Украјине“.

Судећи по његовом говору, будућа политика украјинских олигарха (ако остану на власти) је прилично јасна. Они ће поделити имовину на феуде и неће трпети постојање ниједне друге олигархије или спољно финансирање у геополитичке сврхе. То значи нагли пад социјалних издвајања у следећих неколико година и неиспуњена очекивања за судионике Маидана.

Њемачка, Чиле, Украјина – Фашистичка диктатура

Важно је схватити да данас говорити о фашизму у Украјини није претеривање, али можда ни сасвим тачан назив. Украјина заправо нема снаге која може створити нешто попут нацистичке државе и њених институција. Профашистичке странке, групе и њихове паравојне јединице за то свакако имају храбрости и воље, али у исто време олигарси не дају толико новца и не сарађују с Десним сектором и Свободом као што је у прошлости режим у нацистичкој Њемачкој сарађивао с великим индустријалцима и капиталистима.

Осим тога, препреке за стварање национал-социјалистичке државе је и национални идентитет. Уз сво дужно поштовање према Украјинцима; дисциплина, ред и рад, према ономе што тврде социолози, нису њихова најјача карактеристика и по том се питању увелике разликују од Немаца (у чему нису једини, наравно оп.а.). Дакле, Украјина Дмитрyа Јароша и Олега Тјагнибока подразумијева фашистички режим без икаквих изгледа да он успије, осим у оном најгорем облику.

Узмимо још један примјер за успоредбу, а то је Чиле и владавина Аугуста Пиночеа. Таква држава треба војну традицију и учинковиту бирократију, а Украјина то нема.

Без обзира на све претпоставке како „Украјина није земља у којој би могао заживјети истински фашизам“, долазак на власт националиста на челу с Јарошем и Тјагнибоком земљу највјеројатније води у успоставу диктатуре. Зато јер незадовољне радикалне групе не би требале судјеловати у прерасподјели моћи и ресурса, стога ће се осећати преваренима. Све до сада се у могућност мирног разоружавања озбиљно сумњало не само у новој влади у Кијеву, него и у Европи. Сједињене Америчке Државе то као да не брине превише, а Вашингтон ионако има велико искуство у сарадњи с различитим врстама диктатура.

Опасност се свакако крије у „идеалном рјешењу“ да се профашистичке групе када се већ не могу разоружати, устроје у „Украјинску националну гарду“. На тај их се начин мисли да контролише и њихове активности искористе у политичке сврхе.

Данас Десни сектор врло активно ради на томе да се домогне власти. Уколико успију у свом науму они ће комбинирати класичне политичке методе, али и оне карактеристичне за фашистичке покрете: служење вођи, нацији и домовини. У економији већ најављују како ће економски управљати кроз национализацију, само није јасно одакле им новац за евентуалну одштету протераних компанија, будући да се национализације више нигдје не проводи као у време Октобарске револуције. Чак су и у Латинској Америци обрачунаване почињене штете, извучени профит и инвестицијски расходи, па се онда исплаћивала одштета страним национализираним компанијама. Можда то лидеру Свободе још нитко није рекао, чим се усуђује изјавити „како они, ако дођу на власт, неће враћати дугове ниједне претходне власти“.

Федерализација или чак конфедерација

Ово би свакако било најбоље решење за Украјину и уколико се то догоди тада Кијев више неће морати чинити немогуће и водити политику која ће одговарати свим глобалним играчима. До украјинске кризе је дошло управо јер се показало да је за развој Украјине умјесто строге централистичке власти било нужно стварање регионалних институција.

Већина Украјинаца у ствари вјерује да ће се ред у земљи успоставити само ако се у свакој од регија устроји јака власт. Ако се то учини уз међународну подршку, онда ова опција може бити добра алтернатива феудалној олигархији. Међутим, регионалне власти морају бити и политички јаке, јер у супротном олигарси због великог економског утецаја неће дозволити стварање нормалних политичких институција.

Супротно мишљењу превратничке владе у Кијев, управо федерализација Украјини даје боље шансе за опстанак као јединствене државе. Западне регије, на примјер, моћи ће изградити властити облик интеракције с Европском унијом и јамчити успоставу јачих културних веза којима теже, а источне регије би имале своје облике повезивања с Москвом. Исток би имао своју властиту, профитабилну политику према Русији и не би се бојао наметања „западњачке“ идеологије и језика. Познато је да су источни и западни украјински дијалекти врло различити један од другог и да чак долази до проблема у споразумијевању, што није занемариво.

У противном ће источне регије тражити друге начине за промицање својих интереса и по свему судећи ће дјеловати по кримском сценарију.

Привремени гасни протекторат

Обзиром на улогу Украјине у снабдевању Европе руским гасом, постоји могућност готово директне спољне контроле која ће да осигура ту опскрбу следећих неколико година, тј, док не буду изграђени и пуштени у промет алтернативни правци.

Годинама се безуспјешно покушавао створити конзорциј за транспорт руског плина у којем би биле укључене компаније из Украјине, Русије и ЕУ. Све ове године због недостатка средстава и похлепе украјинске политичке елите, гасни транспортни сустав у Украјини није био сигуран. Данас су сви опскрбни правци истрошени и треба их поправити. Трошкови тог посла би, према украјинским процјенама, могли износити 10 милијарди долара.

Због сталне опасности од неуспјеха опскрбе и крађе гаса Русија је донијела скупу, али једину исправну одлуку и изградила обилазне гасоводе: „Северни ток“, „Јужни ток“ и „Плави ток“. Повећала је обим транзита преко Бјелорусије гдје је гасовод у стопостотном власништву Газпрома.

Као резултат тога, удио транзита руског плина који се Турској и ЕУ испоручује преко Украјине смањен је с 95%, колико је износио касних ’90-их, на 52% у 2013. години. Ове године Газпром планира додатно да смањи транзит преко Украјине и с прошлогодишњих 86 милијарди просторних метара обима свести на 70 милијарди просторних метара природног гаса.

Очекује се како ће се у скорој будућности, тај удио наставити смањивати, поготово након проширења гасововода „Северни ток“, који сада (ради на 50-60% капацитета и довршетком „Јужног тока“. Штовише, према неким аналитичарима, анексија Крима ће озбиљно убрзати примену овог пројекта. Украјински медији пишу како би Русија могла изградити и црноморски крак „Јужног тока“ у међународним водама, те на Криму и делом на копну. Тиме ће се од тренутне цене пројекта који стоји 56 милијарди долара уштедјети готово 20 милијарди.

Као резултат тога, Украјина би у одређеном тренутку могла престати бити транзитна земља. „Изградња „Јужног тока“у потпуности ће задовољити потребе на југу Еуропе“, каже извршни директор Националног фонда за енергетску сигурност Константин Симонов. Постоји још неколико земаља, као Словачка, Пољска и Аустрија које би се могле опскрбљивати гасоводом Yamal-Europe lI и онда ће Украјина изгубити своју транзитну важност, а своје гасоводе показивати као музејски експонат. Једини проблем је што ће за овај пројект требати још пет година.

Поставља се питање тко ће контролирати украјински гасни транспортни систем тих пет година? Јасно је да то сада не може бити Русија, али су ту зато Европска унија, односно европске компаније. Руски аналитичар чак спомиње и Американце, будући да они због њихове удаљености не би тражили директни удио у добити од транзита и као такви би чак могу бити прикладнији за тај посао. Међутим, овај сценариј би требао трајати само следећих пет година, а знамо да Американци не одлазе тако лако из земље у коју једном уђу.

Руско-украјински рат

И то је могуће, јер превратничка влада у Кијеву још увијек не може прихватити нову руску политику на Криму, али сада „не жели изазивати агресора и дати му аргумент да заузме и друге територије.“ Чињеница је да украјинска војска једноставно нема снаге за то.

Морал није на врху, а власти у Кијеву су и саме сумњичаве у оружане снаге.

„Што? Мобилизација. Тко мобилизира? Не знамо ни гдје почети. Што ћемо им дати да носе и што ћемо им дати у руке? Палице и маске на лицима? Морамо бити реални“, рекао је Генади Москал, сарадник „премијера“ Јатсенјука.

Наравно, за све су криви проруски политичари и Виктор Јанукович.

„Три године је Јанукович заједно с Русијом водио операцију уништавања украјинске војске и тијела за примену закона. Уништио је Украјинску службу безбедности (СБУ) и обавештајне службе. Покушали су у потпуности уништити материјалну базу и убацити пету колону која неће служити Украјину, него другим земљама“, рекао је начелник Националне безбедности, Андреј Паруби, иначе познат по радикалним ставовима и који види заверу тамо гдје и не постоји, као нпр. у „московској јеврејској мафији“ и сл.

Ствари наравно нису ни приближно онакве каквима их описује Паруби. Уништавање војске се систематски проводило свих двадесет година независности. Сада је тешко веровати, али након распада Совјетског Савеза Кијев је добио огромну количину совјетске технологије – више од било које друге бивше совјетске републике (осим Русије наравно). Украјина је преселила у Кијев, Карпатску област и Одесејсо Зборно подручје са свом војном имовином. Укупно 20 дивизија, више од четири хиљада тенкова, четири авио ескадриле с преко 800 авиона, шест хеликоптерских пуковнија с 330 борбених хеликоптера. Међутим, украјинске власти нису могле и нису хтјеле задржати сву ту технику. Стога је нешто отишло и у отпад.

„Цела је, више или мање нова опрема, распродана у оружаним снагама –других земаља. Украјина је постала највећи продавач совјетског оружја на свјетском тржишту. Продани су авиони, тенкови, компоненте, странцима је продавана технологија“, рекао је први човек украјинске компаније за извоз оружја Андреј Фролов.

Данас од свег тог богатства у Украјини има око 680 тенкова (углавном Т-64), око 160 борбених авиона и тридесетак хеликоптера.

Проблем украјинских оружаних снага је што не замјењује стару опрему новом, недостаје резервних делова и муниције. Прије свега, јер преостале фабрике совјетске војне индустрије у Украјини не раде за потребе украјинске војске.

„Војна индустрија овдје прије свега гледа на захтјеве и добробит купаца у иностранству, а не на потребе оружаних снага Украјине. Више се у земљи не производе авиони, хеликоптери, ракетни системи, против ваздушне одбране, артиљерија мањег калибра, бродови и др. Украјина има свој производни циклус, али нови украјински тенкови „Холд“ одлазе у Пакистан, Тајланд, Ирак, али не и у украјинску војску, која за ове тенкове једноставно нема новца. Нашим оружаним снагама је испоручено само око десетак тих тенкова, а онда су наставили поправљати Т-64 чија је производња завршила још 1985.“, каже Андреј Фролов.

Све у свему, више од 95% производње украјинског војно-индустријског комплекса је извезено. Недостатак новца има два разлога: ниска ниво буџетских издвајања (око 1% БДП-а) и очито превелик број војника – нешто мање од 200 тисућа људи.

„Умјесто да се играју с мини-царством као у Средњем вијеку, било је потребно радикално смањити особље. То би била компактна и добра војска. Када су се власти одлучиле на смањење броја војника, тај је пријелаз створио само нове проблеме. Конкретно, ротација је нестала. Некада су момци из Кијева служили у Доњецку и обрнуто, а сада имамо свугдје домаће момке. На Криму такође“, рекао је директор Центра за стратешку и технолошку анализу, Руслан Пукхов.

„На разини финансирања, Украјина себи не може да приушти један или два тима хеликоптера и ваздухопловних ескадрила, као ни обалну стражу“, наставља Андреи Фролов.

Као резултат тога, украјинска војска у вријеме кризе је била потпуно нефункционална и није се била спремна одупријети.

У посљедњих неколико дана су се појавили докази како у Украјину долазе страни плаћеници из BlackWater-а. Осим што се баве заштитом државних објеката, они веројатно увјежбавају Националну гарду, једнако као што су радили у Ираку и Афганистану, али то захтева значајну количину времена и пуно новца. Без значајних улагања у проширење и модернизацију флоте и војне опреме, у рату с Русијом све остало не игра никакву улогу.

„Када би Кијев хтио започети рат попут онога који се догодио у Југославији или данас у Сирији, то вјеројатно неће дозволити Запад. Ипак, организирати такву забаву на граници с Русијом, која је показала спремност да одлучно дјелује, био би превелики ризик. Још мање је вјеројатно да ће се догодити различите ратне опције са западним земљама. То не треба ни Пољској, ни Немачкој, нити Француској. Хоће ли САД ометати Русију?

Можда, али то је нешто посве ирационално. Имамо превише заједничког у другим регијама и на бројним глобалним питањима и нема смисла да се то све стави на једну карту контроле над Украјином. Из истог разлога се може сматрати да је крајње невјеројатно да ће Украјина ући у НАТО савез – унаточ израженој жељи. Украјину у посљедњих неколико недеља западни политичари не виде у НАТО-у. То вам је као да је НАТО Хрватску, Босну и Херцеговину и Србију примио у савез одмах на почетку рата. Осим тога, највећа вредност – Крим- већ је изгубљена“, тврди Павел Бyков.

(Адванце)

Ознаке: анализа, гасовод, Н. Бабић, Русија, Украјина