Оно што се на Криму догађа ових дана је у жижи интересовања читавог света. Западни медији говоре о „агресији“, „интервенцији“ Русије у Украјини, окривљују Москву за покушаје да анексира део украјинске територије. А стварност онога што се тамо дешава – да Русија штити интересе својих грађана – начисто се брише.

Не збуњује чак ни то да пошто је потпуно игнорисан законити председник Украјине, са којим су неколико дана раније представници Европске уније потписивали споразум о регулисању кризе, Запад је за своје партнере узео пучисте. Толико неадекватна реакција на оно што се дешава је чак угрозила и геополитичку игру Запада на „Великој шаховској табли“ …

Пројекат који је започео као серија „револуција у боји“ почео је да „шлајфује“ још у земљама Централне Азије, али му је, захваљујући фебруарском државном преврату у Украјини, удахнута нова снага. Ту је технологија класичне „револуције у боји“ обновљена преко шеме спајања „мирног“ уличног протеста и дејстава наоружаних побуњеника. Комбинација је требало да гурне у провалију Виктора Јануковича, који у Украјини није био посебно популаран, што је успешно остварено. Али ауторе сценарија је изневерила жеља да све добију „одмах и сада“. Зато је Запад вероломно прекршио споразум од 21.фебруара, на коме је сам упорно инсистирао, и 22.фебруар 2014. је постао Дан државног преврата који су одобриле престонице Запада.

То што се десило је показало да се Запад, играјући своју геополитичку игру, мало превише заиграо. Престао је да Русију осећа као равноправног партнера који на постсовјетском простору има своје законите интересе. Уздржана реакција Русије на све што се у Кијеву дешавало од краја новембра 2013. схваћено је као слабост или равнодушност, а не као нормално поштовање унутарполитичких процеса у једној сувереној држави.

Запад је био истински заслепљен перспективама за које је закључио да значе преврат у Кијеву. Али већ први кораци новог режима су показали са које стране ветар дува: то је била жеља да што више ојача русофобија као званична доктрина и да се Украјина претвори у полуколонију Запада.

Али – ризиковаћемо, па ћемо претпоставити да су ти кораци представљали само међуетапу у геополитичким плановима Запада.

Радило се, пре свега, о удару на Црноморску флоту Русије. Одмах после преврата у Кијеву почела је прича о неопходности да се прво раскине Харковски споразум (према коме је у размену за врло значајан попуст за гас Украјина продужавала периоде стационирања Црноморске флоте на Криму), а затим и сам уговор о стационирању ЦФ РФ. Оне „најврелије“ главе су позивале да се раскине Велики уговор између Украјине и Русије, при том заборављајући да по том уговору Русија признаје суверенитет Украјине и да његово раскидање може Кијев да одведе у ћорсокак.

Терање Русије да хитно изведе флоту из Севастопоља требало је да значи не само удар на позиције Русије у региону Црног мора. Чак и када би резервне базе за флоту биле већ спремне, хитан и насилан излазак Црноморске флоте из Севастопоља је требало да буде сигнал за све: „Русија не може да утиче на ситуацију у близини својих граница, те под притиском Запада одступа“.

Не мислимо да пузећа окупација Украјине може за собом да повуче успешан „извоз револуције“ у Русију, али уопште не сумњамо да би свакако био учињен покушај да се дестабилизује ситуација читавог постсовјетског простора.

Истовремено је вршен удар на економију обе земље. Европа је јасно показала да њу не интересују ни украјинска индустрија, ни високотехнологичне производње, већ да би јој у најбољем случају била дата улога пољопривредне провинције, при чему са непоштедном експлоатацијом украјинске земље, између осталог и гајењем генетски модификованих култура. Уништење украјинске економије је изазвало удар и на тесне кооперационе везе које постоје између економија Украјине и Русије. Са једне стране је дошло до слабљења економије РФ (немали део предузећа југоистока Украјине ради са економијом земаља Царинске уније и успешно сарађује са руском војном индустријом) а, са друге стране, Украјина тиме постаје све зависнија од кредита.

Нема ни најмање сумње да уколико се изазивачи пуча у Кијеву стабилизују – појавиће се питање што скоријег ступања Украјине у НАТО под заставом „заштите националних интереса“, „завршетка војне реформе“ и сличног. У условима одређене политичке дезорганизације Југоистока, због бежања В.Јануковича и издаје значајног броја депутата који припадају Партији региона, томе би се тешко могло супротставити, посебно када земљом управља не закон, већ „револуционарна сврсисходност“. Такође је мало вероватно да би се противракетни системи САД поставили негде у Луганску или Доњецку, али чак и уколико би то био Дњепропетровск, било би потпуно неприхватљиво приближавање америчких „противракета“ на растојање од 1000 км од значајних руских градова.

Елементи ПРО су само део могућег проширења војног присуства НАТО-а у Украјини. Ако већ сада Американци, не кријући се, постављају на територији Украјине своје „вирусне лабораторије“ шта ће бити када отпор потпуно престане?

Да ли Русија може мирно да гледа како се око ње сужава прстен НАТО-а, а на дохвату су му милиони Руса који живе у Украјини?

Запад је у својим геополитичким играма дошао до „црвене црте“ иза које све представља озбиљно кршење геополитичке равнотеже у Црноморском, а потенцијално и у комплетном евроазијском региону. Интереси Русије у том региону нису фикција, већ чињенично стање, на које Запад никако не сме да заборави.

Дијалог Русије и Запада не може и неће се развијати као стално одступање Русије од својих позиција. Враћа наду чињеница да последњих дана то почиње да схвата све више западних политичара. Бурна реакција према Русији са претњама санкцијама, бојкотом и томе сл. није Украјину ни за корак приближила добијању било финансијске, било војне помоћи од Запада.

Оно што се данас дешава на Криму и у Украјини још једном доказује: чврст отпор покушајима „проширења“ Евроатлантског блока према истоку је много делотворнији начин дијалога од дугачких убеђивања оних са Запада, који систематски игноришу међународно право и принципе државног суверенитета.

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: Крим, Русија, Украјина