Прочитај ми чланак
Фото: spc.rs
Чак и после бројних разочарења због релативно благог става врха јерархије Српске Православне Цркве по питању Косова и Метохије током протеклих неколико година, и најмањи помак у другом правцу код неких одмах буди, односно враћа наду. Да није све изгубљено, да није баш све пало у малодушност, да Црква ипак није заборавила Косовски завет, чији је највернији чувар кроз векове губитка српске државности била.
Када Патријарх српски каже: „Ми то ни у ком случају не можемо дозволити ни себи, ни другима, да Косово и Метохија не буду део народа коме припада, од како се зна за Косово и Метохију и српски народ“, као и: „Ако случајно дође до примене силе и ако се силом одузме наша историјска и културна баштина, ми морамо учинити све да милом и силом то вратимо“ – то су речи које морају да обавезују, од којих нема узмицања. То не би смео да буде само покушај „застрашивања“, који би остао на пуким речима уколико би исход гласања на Генералној скупштини Унеска био неповољан, или уколико би дошло до неког другог сличног покушаја отимачине. Иначе би сви редом испали смешни, од Цркве до (по ко зна који пут) државе, до народа. А косовски витезови би се још једном преврнули у гробу.
Само пре пар седмица, после састанка са Александром Вучићем, српски патријарх је, не први пут, подржао „европски пут Србије“, уз ограду да „не смемо и не можемо да жртвујемо Косово“,[i] очигледно исказујући сагласност са владином политиком „и ЕУ и Косово“, односно са тврдњама да је могуће сачувати КиМ и бити примљен у ЕУ. Сада се чини да је патријарх ипак унео бар вербалну какофонију у већ уобичајену симфонију са државним врхом. Да ли је то договор, упозорење или, једноставно, исконски глас Цркве? Тешко је проценити.
Ако се вратимо две и по године уназад, у време потписивања тзв. Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине, познатијег као „Бриселског споразума“, можемо се подсетити на доста оштро реаговање Српске Православне Цркве на тај споразум. Прва два пасуса саопштења вреди пренети у целини:
„У Бриселу је парафиран текст споразума ‘о принципима нормализације односâ’ између ‘Београда’ и ‘Приштине’, што је, свакако, еуфемизам уместо ‘Србије и Косова’, односно између председника Владе Србије и ‘председника Владе Косова’, иначе лица са потернице коју је расписала Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије.
Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес ‘евроинтеграцијâ’ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни ‘датум о почетку преговора’, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање ‘независног Косова’ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице ‘Косова’ у Уједињеним нацијама.“[ii]
Скоро нестварно звучи овај јасан, прецизан и бескомпромисан језик, који је, у међувремену, сасвим ишчезао из званичног јавног дискурса, па стога делује као да је изговорен пре два и по миленијума. Сама званична Црква се више никада на сличан начин није обратила јавности по питању Косова и Метохије, мада никада није оповргла овај став неким другим званичним ставом. Или је ћутала, или је давала прећутну или отворену подршку владиној политици. Тзв. Бриселски споразум практично више није довођен у питање, а сигурно не на овакав начин – иако је протекло време Цркви сасвим дало за право.
Шта је то ућуткало српску Цркву? Шта ју је, од 22.4.2013. до данас терало да одступи од отвореног исповедања онога што сматра за истину? Шта се то променило што би Цркву натерало да одступи од луцидног увида да ће цена уласка у ЕУ бити „формално признавање ‘независног Косова’ од стране Србије“, и да, уместо тога, кроз патријархова уста изрази подршку српском „европском путу“? Шта је то терало Црвку да сама себи скочи у уста?
Да ли је то 3. новембра 2015. Патријарх српски увидео да је враг однео шалу, па је решио да поново почне да говори оно што стварно мисли и осећа? Да ли је проценио да је незаситу западну звер немогуће нахранити, и да више нема шта да се изгуби? Да ли је његово обраћање испред цркве у Нишу знак да је времену бескрајног попуштања, узмицања и прећуткивања дошао крај, бар што се Цркве тиче? Да ли је то била, уједно, и порука властима да ће Црква поново говорити сопственим гласом, по цену отвореног неслагања? Или можда чак и упозорење да ће, ако се ствар заврши рђаво, Црква очекивати да се са речи пређе на дела?
Шта год да је у питању, било је добро чути поглавара српске Цркве како се оглашава језиком који је саобразан осећањима свих који још увек верују у оно најсветије што смо као народ сачували, и што нас једино покреће на велика, највећа дела. На оно што „бити не може“. Српска Црква и народ који би ћутке и без реакције прихватили отимачину својих највећих светиња – то више не би била ти та Црква, ни тај народ.
УПУТНИЦА:
[i] http://www.nspm.rs/hronika/nikola-selakovic-na-sastanku-aleksandra-vucica-i-patrijarha-irineja-iskazano-razumevanje-za-situaciju-u-kojoj-se-srbija-nalazi.html
[ii] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve
Извор: Фонд Стратешке Културе
