Ово је битна нова вододелница у украјинској кризи, посебно на Југоистоку.

Иако је, како је то навео и Семјуел Хантингтон, Украјина историјско-идентитетски подељена земља, ипак се може говорити о две релативно јасно издвојене регије са прилично хомогеним већинским идентитетом.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Једна је Галиција, на крајњем северозападу, која има апсолутно већинско православно-унијатско становништво и засебну варијатну западноукрајинског дијалекта, битно друкчијег и од званичног књижевног украјинског језика, који за своју основу има полтавску варијанту дијалекта.

Галицију представљају администативне области Лавов, Ивано-Франковск и Тернипољ, али јој гравитирају и административне области Ровно и Луцк (заправо Волинија). Ове области, за разлику од других на средњем западу Украјине, обележене су традиционално наглашеним антирусизмом.

То није одлика просечног украјинског идентитета, који своју заједничку сверуску прошлост и културу схвата најчешће као мање или више интегрисану целину себства. Галиција је карактеристична и по томе да се негативно одређује према историји антифашизма и да у већини има позитиван однос према неонацистичкој колаборацији Степана Бандере у Другом светском рату.

Проблем који спречава компромис у украјинској кризи је и тај да управо политичари и организације од утицаја из Галиције имају пресудан утицај на пучистичку власт у Кијеву.

Друга регија Украјине која би се могла издвојити по својој хомогености, истина не тако израженој, је југоисточни део земље, који се сматра проруским.

Иако Руси, према последњим пописима у Украјини, не прелазе 20 одсто целокупне популације земље, још је око 25 одсто становника којима је руски матерњи језик, и сви заједно су верници Украјинске православне цркве, која је део Московског патријархата.

Становништво руског матерњег језика чини између две трећине и више од 80 одсто популације на југоистоку Украјине, у областима Луганск, Доњецк, Харков, Запорожје, Дњепропетровск, Херсон, Николајев и Одеса.

То значи да се хомогена проруска регија простире од границе са Румунијом и ушћа Дунава, преко целог црноморског и азовског приморја, све до границе са Русијом. Један од историјских разлога те хомогености је у чињеници да су области источно од Дњепра најдуже биле у руској држави, а да су приморске области додатно одређене (велико)руским идентитетом.

На њих се, након ослобођења од Турака и Татара од средине 18. века, под царицом Катарином и касније масовно насељавало становништво из централних руских области (тзв. Великоруси). Отуда су централну Украјину са Кијевом у руском царству називали Малорусијом, а приморске области и цео југоисток данашње Украјине Новорусијом.

БУЂЕЊЕ ЈУГОИСТОКА

То су административне области у којима је од обнове вишестраначја редовно убедљиво побеђивала Партија региона, док своје упориште у њима има и проруска Компартија. Током настанка последње украјинске кризе ове области су са пажњом пратиле догађаје у Кијеву и западу земље, док је у њима владао апсолутни мир. Повремено су се организовале манифестације подршке влади и премијеру Миколи Азарову и председнику Виктору Јануковичу, укључујући и организоване одласке у Кијев. Међутим, пошто је власт у Кијеву преузела дотадашња опозиција, становништво Југоистока захватила је зебња за судбину земље, мир и поредак, укључујући и сопствену егзистенцију. Посебно узнемирење доживели су после насилног рушења власти на регионалном нивоу у областима где су власт држале или учествовале у њој Партија региона и Компартија. То је био случај не само у западним деловима земље већ и у централним, посебно током друге половине фебруара. Евромајдановци су се тада чак усуђивали да у мањим групама долазе на Југоисток и да, уз заштиту полиције, одржавају манифестације подршке пучистичкој власти упркос опредељењу огромне већине Југоистока.

У суботу 21. фебруара одржан је велики скуп регионалних и локалних представника власти у Харкову, на којме је закључено да се не признаје нова пучистичка власт у Кијеву, да се Јанукович сматра легитимно изабраним председником земље иако је био критикован за млако држање, недоследност и корупцију. Главни закључак је да су регионалне и локалне изабране власти до даљег носиоци поретка пошто је закључено да пучистички режим у Кијеву нема легитимитет.

У следећој фази украјинске кризе, која би се могла одредити 16. мартом и референдумом на Криму, Југоисток се све више покреће иако нова власт у Кијеву покушава да организује промајдановске митинге у најважнијим центрима Југоистока. Тада долази до неколико сукоба, где је било и повређених, па чак и погинулих.

Од 16. марта, када се Крим уједињује са Русијом, демонстрације на Југоистоку добијају масовнију форму. Тог дана се у Доњецку окупило чак сто хиљда људи, велики број демонстратната био је и у Харкову, Одеси, Луганску и неким другим градовима, док су тог дана први пут организоване демонстрације и у Дњепропетровску. Званичне регионалне власти у Доњецку и Луганску тада су упутиле захтев Кијеву за федерализацијом земље а у исто време то чини и званична Русија, која то тражи као могућност за излазак из кризе.

ТРИ НЕДЕЉЕ ЗАОШТРАВАЊА

Проглашење мобилизације Кијева, која је у највећем неуспела, и слање додатних јединица и опреме на Југоисток, посебно на границу према Русији, није допринело смиривању ситуације. Посебно незадовољство у тим деловима земље пучистички Кијев је постигао укидањем статуса руског језика као другог званичног на Југоистоку, што је не само постигнуто против уставне процедуре већ и упркос Европској повељи о правима језика, која предвиђа да свака административна област у Европи, са изнад 10 одсто корисника матерњег језика има то право.

У последње три недеље проруске демонстрације на Југоистоку добијају масовнији и организованији карактер. Створена је јача организација „антимајдановаца“. У њеном језгру су локални активисти и демонстранти који се залажу за одбрану права на слободно демократско изјашњавање, ненасилне демонстрације и одбрану својих крајева од путујућих милитаната који долазе на Југоисток.

Да долази до радикализације, најављено је када су се на интернет порталима појавили снимци појединаца и група (под маскама) за које се тврди да припадају паравојним проруским организацијама. Кијев је почетком априла радикализовао репресију на Југоистоку, па је похапшено више активиста проруских организација, а, како се износи у јавности, ухапшено је и њих петнаест код којих је пронађено више од 300 аутоматских пушака и другог оружја и муниције, чак и један минобацач. То се десило у Луганској области. Викенд 5-6. априла изузетно је радикализовао ситуацију на Југоистоку, и то посебно у Харковској, Луганксој и Доњецкој области.

Више десетина хиљада демонстраната заузима здања регионалне управе у Харкову, Доњецку, Луганску, Мариупољу и неким мањим градовима. Очигледна је добра организација демонстраната јер су, на пример, у Доњецку и Харкову најпре ишле жене и девојке са цвећем да дарују оклопљене полицајце и специјалце, а потом су у погодном тренутку реализовани јуриши бројних актвиста на обезбеђена здања. У заузетим административним здањима заседају активисти, али и неки локални посланици, тражећи расписивање референдума за федерализацију земље, што масовно подржавају и окупљени демонстранти. С тим да се сад помиње и могућност, додуше само у Луганску, Доњецку и Харкову, о праву на самоопредељење и уједињење са Русијом или, као прелазно решење, опстанак у конфедерацији са Кијевом, или пак прерастање у самосталну државу Новорусију. Истовремено, у Одеси и другим центрима Југоистока одржавају се масовне демонстрације солидарности са акцијама, али без покушаја насилног заузимања административних центара регионалне управе и полиције.

У СЕНЦИ ЕКОНОМСКОГ КРАХА

Иако су из Кијева најавили акцију „без проливања крви“ за поновно заузимање изгубљених градова, у њима је одржано заседање лидера демонстраната укључујући и учешћа неких регионалних посланика, где су издата саопштења о „формирању регионалних република“ (у Донбасу и Луганску за сада).

Ово је битна нова вододелница у украјинској кризи, посебно на Југоистоку, после које више ствари неће бити исте као раније, без обзира на то да ли ће Кијев поново заузети власт у градовима Југоистока. Пучисти у Кијеву су у ситуацији да су своје преузимања власти на улици од легитимно изабраних представника државе називали „демократским“ и „гласом народа“. А сада те исте процесе на Југоистоку, и то уз далеко мање ексцеса и жртава, називају покушајем насилног преузимања власти. То је парадокс јер на Југоистоку све органе регионалне и локалне власти држе легитимно изабрани органи власти, док су често у међувремену из Кијева именовани нови административни регионални управитељи, које нико није изабрао и који често долазе са запада земље, на шта су посебно огорчени проруски демонстранти.

Отежавајућу околност за Кијев представља најава економског краха земље, као и то да су привредно најбогатије управо области Југоистока, одакле се већ деценијама преко Кијева редистрибуира највећи део дохотка за сиромашније регије северозапада, посебно Галиције. Природна богатства, индустрија, посебно тешка, туризам и целокпан излаз на море су на Југоистоку, па тежња за федерализацијом има и економски карактер поред језичко-културног, уз, наравно, тежњу да се ојачају привредне везе са Русијом. Овако дубоки конфликти не могу бити једнострано оквалификовани, како то Кијев чини, као субверзивна акција група активиста и мешање суседне Русије. То се вероватно пре може рећи за досадашње потезе нових власти у Кијеву, које је изгледа помогла и усмеравала америчка моћ да изведу на улици политички преврат.

САД и друге западне силе такође су у проблему да објасне свом јавном мнењу како то да су демонстрације мајдановаца и њихово отимање власти на улици демократски процеси и воља народа, а акције антимајдановаца и проруског становништва на Југоистоку недемократски, нелегитимни и чак насилни чинови. За мир у Украјини, па и свету, најважније је да све стране одустану од политике „нултог исхода“ јер, за разлику од претходних случајева, сукобљени актери, пре свих Русија и САД (НАТО), имају нуклеарно и друго оружје за масовно уништење, па је свеједно да ли нека од тих сила може да сама уништи и противника и целу планету двадесет или тридесет пута.

Иако су сви актери украјинске кризе одговорни за постојеће стање, стиче се утисак да је Русија у ситуацији одбране егзистенцијалних интереса већинског проруског становништва на Југоистоку. Пут за излаз из кризе свакако постоји, и то би вероватно био неки облик федерализације Украјине, која би на тај начин могла да остане јединствена земља. Да ли ће доћи ипак до неког компромиса показаће предстојеће време.

Ознаке: Доњецк, Драган Петровић, ЕУ, источна Украјина, Новорусија, САД, Украјина