Pročitaj mi članak
Читав један век, и коју годину преко, за српског сељака је одбрана земље значила уједно и одбрану Отаџбине и одбрану њиве.
Од 1830-их, када Србија постаје земља слободних сељака, када сваки од њих добија од кнеза Милоша свој мали комад да на њему слободно живи и привређује, па све до Првог светског рата, када њихови унуци, иако неписмени и неуки, на Церу и Колубари знају без дилеме шта представља српски национални програм. Када ту СВОЈУ ЗЕМЉУ бране, уз огромне жртве.
И потом, у доба Краљевине, када они у мом Поморављу масовно гласају за опозиционе листе, јер их на њиховој земљи тешко неко може уценити на начин који је познат нама данас. Живе на свом малом поседу, једнаки и у раду и у немаштини. И у родној и у сушној години. Али једнаки.
Данас нас, кад станемо на НАШУ ЊИВУ и НАШУ ЗЕМЉУ обузме истовремено и осећај посебног поноса због те традиције, и очаја због стања у којем се налази српско село 2016.
Можда је управо у томе и нека од лозинки наше будућности и изласка из ћорсокака. Да будемо своји на своме. Слободни и поносни. На НАШОЈ ЗЕМЉИ.
У сваком смислу. На земљи која рађа и где убирамо плодове сопственог рада и напора. Уз много, много више пажње и улагања државе.
А ако некада за то буде воље код оних који одлучују, видећемо и да није све баш бесповратно пропало… и можда се нешто и преокрене.
Извор: Србин.инфо – Немања Девић
