Прочитај ми чланак
Када је са 15 година дошао из родне Ђаковице у Земун да игра фудбал, Гзим Љаља није ни слутио да ће бити један од најбољих фудбалера 70-их. Планирао је да остане кратко, јер није веровао у себе и свој таленат, остао је у главном граду Србије.
Годинама ради као фудбалски тренер, иако каже да је рођен као уметничка душа јер свира кларинет, воли да слика, иако је избегавао да изложи своје радове. Данас је фудбалска легенда Земуна.
Бакрене тепсије
– Рођен сам 1956. године и детињство ми је најлепши период у животу, јер је једноставно бити дете. Живео сам у малој средини и све је некако било безбрижно. Наравно, било је и лепих и ружних тренутака. Нисам био несташно дете, а у школи сам био вуковац.
Арапска филозофија
– Пре две година сам био у Казахстану. Морао сам да прекинем уговор, пошто ФИФА тражи профи лиценцу коју тада нисам имао. Сад је имам и тражим клуб. Радио сам и у Оману, Монголији, Либији и свака земља представља изазов. Обожавам да путујем и упознајем људе. Можда бих зато издвојио Оман. Иначе, те арапске земље су посебне с филозофске тачке гледишта како виде живот, како живот има смисла и како га поједностављују. Воле да живе и све је подређено човеку. А ми стално негде журимо. Нисам водио породицу са собом, јер то су велике промене за њих, посебно за децу, али су ми били два пута у посети.
Из тог периода памтим заједништво, а све се сводило на игру. После школе смо имали обавезу да учимо четири-пет сати, а после тога смо се играли до мрака. Углавном фудбал, који нас је чинио срећним и за нас је било нешто најлепше. Играла га је сиротиња.
– У детињству све видите ружичасто и у свету онаквом каквим га ви замишљате. Били смо весела деца и било нас је петоро. Имали смо једну сестру. Ја сам био најстарији и родитељи су чекали пет-шест година да дођем на свет па ми је стриц дао име Гзим (Срећко). Одрасли смо у хармоничној породици, која у материјалном смислу није много могла да нам пружи. Али, били смо окружени љубављу и разумевањем.
Деда и тата су били занатлије и бавили су се бакрорезом. Имали су казанџијску радњу у центру града. Као мали носио сам им ручак, јер нису могли да дигну главу од посла и дођу кући да једу. Деда ми је давао да резбарим оне звездице на малим тепсијама од бакра.
Радње су биле дуж целе улице, која је дугачка два километра и њоме је целог дана одјекивало куцкање. Тај звук ће ми остати до краја живота у уху и подсећати на леп период живота. Тога духа сада више нема, а и радњи је све мање. Нема ко да ради. Ја сам заволео тај занат, и мислим да сам наследио од њих тај дар за уметност.
– У основној школи ми се јавила жеља да сликам. Одлазио сам са часа на реку и гледао природу и сликао, маштао. Излагао сам у школи те радове и имао подршку наставника, који ми је препоручио да упишем средњу уметничку школу.
Међутим, по инерцији сам са осталим другарима кренуо на фудбал. Волео сам и музику. Ма, одувек сам био наклоњен уметности која је мач са две оштрице. Наставио сам да сликам и многи су ме звали да објавим те радове, али сам сматрао да то нема неку вредност. Јер, један фудбалер да се бави уметношћу то ми је било мало неспојиво.
Уписао сам средњу музичку школу „Коста Манојловић“, где је и Мерима Његомир ишла на соло певање. Свирао сам кларинет и професор ми је рекао да га се манем, пошто сам рођени уметник у фудбалу.
У Дубаију са египатским голманом Азизијем
(Лична архива)
Чкаља и српски
– Са 12 година играо сам за пионирску репрезентацију Косова на турниру у Борову. Почео сам у фудбалском клубу Влазними у родном граду као пионир. Тад је то био турнир република и покрајина и Косово је заузело прво место. Проглашен сам за једног од најбољих играча. Тадашњи селектор Југославије Стеван Вилотић и Анте Младинић су ме задржали десетак дана да играм за државни тим и тако је све почело. После тог турнира позвали су ме да дођем у Београд заједно са мојим тадашњим клупским другом Ђокицом Станојевићем. Сви смо ми као деца тежили некој слави и то ми је све некако било изненада, јер нисам био свестан свог талента.
Долазак у Београд са 15 година ми је био страшан. То је мени ко кад бих ја сад своје дете послао само у Њујорк. Све ми је било чудно и кад човек дође из мале средине велики град га просто поједе. Тако је и мени било.
– Нисам дошао у Београд са идејом да останем. Нисам веровао у себе да могу да постанем тражени фудбалер. То је за мене било нестварно. Нисам ни језик знао добро. Пасивно сам учио српски уз телевизију и филмове у којима глуми Миодраг Петровић Чкаља. У школи смо имали мало часова српског језика да бих га добро научио. Јер, у Ђаковици је било 95 одсто Албанаца, а пет одсто Срба, који су боље знали албански од српског језика. Тако ми је у Београду било много тешко. Бесциљно сам лутао улицама са фотоапаратом који сам добио од ујака. Кад сам изашао из аутобуса, на станици ме је сачекао човек ког сам знао из новина. Сваког ко би прошао питао сам: „Јесте ли ви Марко?“
Ломљење ноге
– Тако сам дошао у фудбалски клуб Галеника, садашњи Земун. Убрзо сам кренуо са омладинском репрезентацијом Југославије на турнир у Монте Карло, који се сваке године одржавао у част принца Чарлса. После тога, организован је пријем на који су дошли и принцеза Грејс Кели са принцем Ренијеом. Њу сам до тада гледао у биоскопима и кад сам је видео уживо крв ми се следила у жилама. Застане вам дах. Била је прелепа.
Сусрет са Чолом
– Када се помене одлазак у Оман, увек се присетим једног сусрета на аеродрому. Чекао сам са породицом и пријатељима да полетимо, када ми је друг скренуо пажњу на једног човека са качкетом, наочарима за сунце, бермудама, омањом путном торбом… Закључили смо да се ради о Здравку Чолићу и одлучили због деце да му приђемо. Приликом упознавања био је толико спонтан, да нас је одмах све освојио непосредношћу. Ни трага од највеће музичке звезде са ових простора. Још када ме је при том упитао да ли сам ја „онај Љаља, сјајно десно крило Галенике“, остао сам без речи. Мислим да ве橠комплимент за своје фудбалско умеће никад нисам добио!
– Можда би моја каријера била другачија и боља да су моји родитељи дозволили да се прикључим омладинској селекцији сплитског Хајдука. Нису они били нешто ни да идем у Београд, али ја сам одлучио да идем и дошао сам.
Мислим да сам направио грешку. Због тешких повреда имао сам шест операција, јер се играло грубо. Црвени картон играч би добио тек уколико би сломио противнику ногу.
– У то време фудбалери су били више популарни него сада. Нисам могао да изађем на улицу. Сећам се, шетао сам земунским кејом са другарима, а уз пут су ме заустављали навијачи.
До реке би стигао за сат-два. Људи су волели фудбал и то је било нешто више од игре. Имао сам прилике и да глумим у филму, то јест статирао сам у филму Пурише Ђорђевића „Тренер“.
Не знам ни сам ко ме је препоручио. Знао је да волим да гледам филмове и звао ме да глумим. У филму играју и Милена Дравић и Љуба Тадић. Шест месеци смо снимали, пола у нашој земљи, а пола филма у Немачкој.
Пуриша Ђорђевић је довео једном приликом целу екипу филма на утакмицу репрезентације. Нисам веровао да ће доћи. Тог дана је било око 15.000 људи на трибинама.
Окренем се у једном моменту ка трибинама и видим целу моју филмску екипу која је дошла да гледа утакмицу.
Пуриша ми је тад рекао да бежим од филма и да сам фудбалски ас. Било је то лепо дружење и незаборавно искуство. Све су то били људи које сам гледао на телевизији и позоришту и којима сам се дивио.
Мислио сам да је лакше доћи до космоса него до тако великих људи. Сви су ми деловали недодирљиви, а толико су једноставни. Тај осећај је тешко описати. Љуба Тадић је тада био у Управи Црвене звезде и радио је на томе да дођем у тај клуб.
Међутим, остао сам у Земуну, где бар никад нисам имао проблема са тим одакле сам и које сам националности.
Гзим са породицом у Земуну
(Лична архива)
Касна женидба
– Толико сам био посвећен фудбалу да нисам имао времена да се оженим. Фудбал је учинио своје. Пријао ми је тај живот и нисам ни ја као и већина спортиста осећао потребу да се обавежем. Касно сам се оженио, у 41. години, али све сам надокнадио. Имам дивну супругу и двоје дивне деце. Супругу Кимет сам упознао у Ђаковици кад сам био на одмору. Заљубили смо се и венчали. Имамо 16-годишњег сина Едуарда и годину дана млађу ћерку Едиту.
И они воле уметност, добро сликају, али не волим да их форсирам. Нека сами одаберу чиме ће се бавити. Ћерка има диван глас. Едуард има афинитете према језицима, учи јапански и енглески. Учествовао је на једном такмичењу, пошто је Јапан донатор те школе. Радили су рад на тему српске хране и он је изабрао мед и добио награду.
Што се тиче породице ту сам срећан и поносан човек. Али, кад погледам мој пословни свет мислим да сам промашио професију због свега што ми се догодило. Много сам себе дао, а мало добио. Не мислим на новац, већ на поштовање вашег труда. Када играте 40 година у једном клубу, а сада вас нико више не гледа и не цени, много је тужно. Док сам повређен лежао у болници сви су ме заборавили. Ипак, да није све тако говори и чињеница да сам пре пет-шест година проглашен за почасног грађанина Земуна.
