Прочитај ми чланак
Доказ да је Србија окупирана и да од 1999. године Србија више није држава, јесу наши заборављени хероји са Кошара. НАТО је бомбама срушио међународно право, а издајничка власт која је зајахала Србију октобра 2000. срушила је државност Србије и од нас створила НАТО колонију.
У том мрачном вилајету, у данашњем поробљеном Србистану, мора да се ћути о херојима са Кошара, мора да се уклони биста мале Милице Ракић, мора да се гази по гробовима свих невиних жртава НАТО окупације. Вазалне власти у Србији немају срце хероја са Кошара и јуначке груди, већ пилеће груди издајника и касицу-прасицу на месту где треба да им стоји срце човека и државника.
У грчкој историји, јунаци са Термопила, 300 храбрих Спартанаца који су издржали напад стотина хиљада Персијанаца, опевани су и овенчани венцима вечите славе и поштовања целог света. И данас, цело човечанство се диви том подвигу и тој моралној снази неколицине људи који су бранили отаџбину и чија је непобедивност извирала из љубави за своју груду, свој дом и своју земљу!
Хероји са Кошара, српски младићи и то само 200 њих, заједно са својом командом, одолевали су нападу од стране 26 земаља НАТО пакта, страних плаћеника, УЧК банди и албанске војске. Они су се борили против такве силе и опсаде да људски разум тај отпор не можа да схвати. Борба наших хероја са Кошара и победа просто је нестварна и митска, али о њиховом херојству које превазилази и Термопиле- сви ћуте.
Ћути о својој храброј деци и уклета и поробљена Србија. Њена власт пева песме и похвале НАТО крвницима, а не својим херојима са Кошара. Тела српских хероја са Кошара још увек леже тамо где су пали- несахрањена, неопевана, неожаљена- труну у мраку окупације и тишини наше срамоте још од 1999.године. Изговор ове бедне државе гласи да је терен тамо још увек миниран!
Али зато терен није био миниран за УЧК бандите, чија су тела одавно извучена и сахрањена са почастима, а и споменици су већ подигнути тим убицама и агресорима.
Тела наших хероја чекају да Србија поново постане држава и да на чело слободне Србије дођу људи који неће љубити скуте НАТО пакту, нити се клањати том најгорем крвнику и највећој хорди убица на свету. Нови српски државници, мушкарци, а не понизне слуге ће се клањати само сенима оних који су дали своје младе животе за нас који смо данас живи, који су пали за Србију и за свој народ.
Вређа ме и просто ми крв кључа што ниједна ТВ емисија, ниједан минут данас није посвећен српским херојима са Кошара. О том подвигу без премца у нашој и светској историји се ћути, уместо да се са поносом и са поштовањем свих погинулих подсећамо на Кошаре.
На Кошарама је извршен копнени напад на Србију и то удружених снага свих злочинаца заједно: свих расположивих средстава НАТО пакта, уз снаге терористичке УЧК, уз помоћ страних професионалаца- плаћеника из читавог света, окорелих убица и наравно албанске војске, регуларних снага које су напале Косово без објаве рата!
Све убице, кукавице и кољачи заједно, уз непрекидно бомбардовање НАТО пакта, нагрнули су на 200 младића са основним наоружањем. Многи од њих су тек били одслужили редовни војни рок и требали су да се раздуже и оду кући када их је НАТО агресија задесила на Кошарама. Нападали су дан и ноћ без прекида на наше браниоце који су се на Кошарама затекли са личним наоружањем и без могућности помоћи наше војске, одсечени у смртоносној замци.
Ја сам у то време са својом јединицом за Електронско извиђање и против-електронска дејства кружио Србијом и видео сам својим очима све злочине НАТО крвника на терену, над цивилима, над овом мученом државом, над војском која је само бранила своју земљу.
О томе шта се дешавало на Кошарама сазнали смо пуну истину тек после рата. Многи страдали младићи, тек деца од двадесетак година, остали су заборављени. У успомени једног од преживелих хероја, Александра Дамњановића, који ми је данас писао и отворио душу, остао је да живи и да постоји његов најбољи друг из детињства и имењак Александар, који је погинуо на Кошарама. Обојица из Приштинског корпуса.
Земља на Кошарама се тресла и дању и ноћу, свака стопа тла је била изрована бомбама. Без могућности било какве помоћи, српски младићи са пешадијским наоружањем, углавном личним, борили су се надљудским снагама, борили су се као Давид праћком против Голијата. И зато што су српски војници само бранили своју земљу и свој народ, и њих је Бог погледао и помогао им. Ипак, на бранику отаџбине страдали су многи у име вечите славе и одбране слободе.
Александар Дамњановић памти сваки тренутак и сваку слику из пакла на Кошарама, али нико данас није дошао да га саслуша ни да га сними и емитује целој Србији како је било на Кошарама.
Првог дана удара НАТО пакта на Кошаре, Александар је изгубио најбољег друга, пријатеља из детињства и саборца, имењака који му је умро на рукама. Један Александар је погинуо, а други Александар је остао да памти! Последње речи његовог младог и храброг другара су биле: „Чувај ми мајку, сестру и оца!“, а умро је не дочекавши да их поново загрли.
Александар Дамњановић је још три пута побегао смрти у истом дану- неким чудом граната која је пала у његов ров није експлодирала. Након тога ракета из зоље погађа камион у коме је Александар требао да буде на 30 метара од рова. Трећа смрт је дошла из снајпера, али је метак погодио само гранчицу изнад Александрове главе.
После тога за Александра Дамњановића не постоји страх и не постоји ниједна мисао, сем освете и борбе до задње капи крви. То што је он преживео, а његов најдражи пријатељ страдао само га је гонило напред у сусрет смрти, која га је три пута промашила и којој се смејао у лице.
И ништа није било тако тешко, сећа се Александар Дамњановић, ниједан дан пакла на Кошарама није био тако мучан и тежак, као тренутак када је Александар морао да породици свога друга саопшти црне вести.
„Што баш ја да будем проклет, да као црни гавран донесем ту несрећну вест? Како да им кажем да сам ја жив, а да је мој Александар мртав и да га више нема, нема га! Како да им кажем да ми се причињава његов глас и да ми се у кошмарним сновима у рову све привиђа како је ту и како се враћа са страже? Уместо да данас будем кум његовој деци и он мојој, и да његовим родитељима први јавим за унука, ја сам морао да им кажем да нашег Александра више нема.
Сваког дана и данас ми се чини да ће Александар да се појави ту иза угла, на улицама на којима смо заједно порасли. Кад год погледам у своје двориште, чини ми се као да ће отворити капију и ући овога трена.
Када је умро, то је било тако одједном, и тако брзо- нисам имао кад да пустим сузу ни јаук, падале су бомбе и гранате. Зато и данас све мислим, можда и није умро тог дана, можда је само заспао и остао да лежи тамо на Кошарама – он само чека да се вратимо по њега.
А вратићемо се, јер ако се не вратимо онда не заслужујемо ни да живимо овај живот, јер ми нисмо преживели да би заборавили на нашу проливену крв, већ смо живи Божјом вољом да бисмо се вратили на Кошаре !“
Ја сам сигуран да ће једнога дана Александар Дамњановић својој деци причати о Кошарама, као што су мени причали о мом прадеди Вукадину који остави кости своје на Солунском гробљу. Волео бих да Александар својој деци прича и о томе како смо се вратили на Косово и Метохију и да слободно можемо своју децу да поведемо у Грачаницу, да се сви поклонимо нашим херојима на Кошарама.
Кошаре и Косово нас зову, а ко не чује вапај и крик поробљене свете земље, тај ће остати проклет и сви његови потомци носиће жиг издаје. Свака клетва и свака суза са Косова, сваки крик из гробова српских стићи ће издајнике и кукавице, слабиће који нису достојни да носе панталоне и да рађају децу.
На Кошарама, сведочи Александар, са својим војницима стајали су поносно и храбро, делећи све муке генерал Драган Живановић и пуковник Љубинко Ђурковић. Данас НАТО хорде кидишу на вазалне српске власти да и ове хероје изруче Хагу, зато што су Србију бранили од УЧК терориста, страних плаћеника и убица из Албаније.
Траже их НАТО звери, да их у ланцима пошаљемо у Хаг, на стратиште српског народа, зато што су се команданти наши дрзнули да пред НАТО пактом не скидају гаће, него су НАТО зликовце тукли као Спартанци и показали им да сва њихова сила није ништа наспрам снаге праведника који брани своје. Све НАТО ђавоље дивизије и паклене машине смрти су пале пред одбраном српских војника!
Да ли ћемо издати себе и изручити Хагу и хероје са Кошара да им се суди за родољубље и што су часно вршили своју дужност и обавезу према Србији- зависи од нас. Али треба знати: како данас чинимо, тако ће и нама бити. Ако опростимо нашу невину крв, та ће крв бити на нашим рукама и на нашим душама, тај ће грех слабости онда пасти на нашу децу и унуке.
А да су само Кошаре биле једино стратиште и Голгота српског народа! Широм Србије од 24.марта 1999. сваки град, свако село, свака кућа- све је страдало. Ко није убијен, тај је рањен, ко није рањен тај је изгубио кућу. Ко није изгубио кућу тај је изгубио брата, сестру, мужа, дете, жену, рођака или пријатеља. Ниједна кућа у Србији, ниједан дом није остао нетакнут руком „Милосрдног анђела“. Свако је изгубио неког или нешто.
А сви заједно изгубили смо слободу! А сви до последњег смо били затровани радио-активном прашином и данас свако само чека да открије НАТО бомбу у себи- тумор, рак, лимфом, сарком!
А сви ми смо изгубили своју државу и остали да живимо у Кумановској републици, у творевини без граница, без војске, без будућности и без наде. Остали смо да грцамо у овој НАТО прћији са издајницима које су нам наместили на чело власти у октобру 2000.
За мене рат још увек траје и бесни највећом жестином. Кошаре су дошле на наше кућне прагове. И свако ко мисли да ће бити поштеђен, грдно се вара. Ничија кућа неће остати нетакнута. За 16 година колико траје НАТО окупација Србије, донети су „европски“ закони, а у ствари донети су окупациони правилници за пленидбу наших кућа, наше деце, за пљачку наше земље и свега што имамо.
НАТО слуге су упорно радиле 16 година да нас што више упропасте, покраду и да нас још и задуже до гуше код ММФ-а тако да нас стесне леђима уз зид, како би лакше сами прогласили капитулацију и ушли у НАТО.
НАТО је окупирао нашу Скупштину и поставио своје пионе свуда где се одлучује судбина Србије. НАТО је уз помоћ својих слугу у Србији отопио наше наоружање, распустио нашу војску и сместио своје просторије, свој штаб усред српског Министарства одбране.
Издајници су онда у име Србије потписали „Партнерство за мир“ са НАТО алијансом. Које црно партнерство за мир са Сотоном и вражјим дивизијама? Они су нам срушили мир и отели Косово, они су нам растурили војску и државу, направили 100 милијарди долара штете, па нас онда још и задужили до гуше да би преживели пропаст у коју су нас гурнули. А сада НАТО и ЕУ нуде „инвестиције“ и да нас приме у друштво „цивилизованих“ народа! Хвала вам, не треба ништа више од вас! И за ове НАТО поклоне што још уживамо и „инвестиције“ не знам како да вам се одужимо!
За Србију постоји још само један пут којим можемо кренути у спас, једна стаза као на Кошарама, којом ћемо заобићи НАТО замке, а то је савез са Русијом. Све друго је издаја и проклетство.
Ко није схватио поуку са Кошара, дочекаће НАТО у својој кући као жртва која још увек невино блеји, надајући се да ће га крвник поштедети.
Јер као што су НАТО кољачи са својим бедним помагачима бесно и лудачки кидисали на Србију и њене браниоце на Кошарама, тако ће сатирати све што је претекло и преживело све ове године мрцварења и уништавања Србије.
Ја се молим свим срцем да ће и ово злоћудно НАТО- ЕУ-ММФ-САД царство пасти и распасти се, пре него што униште цели свет својим лудилом и похлепом.
Васкрсла је Русија из блата у које су је гурнули те 1999. Васкрсла је и моја јадна, озрачена Србија- некако смо живи, из ината! Наше време долази, правда је спора, али неминовна и ако останемо на страни добра, на страни светлости, ако се не продамо НАТО крвницима, ако не окренемо леђа братској Русији, доћекаћемо да поново славимо Васркрс на целом Косову и Метохији, светој српској земљи.
Зато памтимо Кошаре, чувајмо помен на ту херојску битку и кад год нам душманин приђе са слатким речима обмане, само му реците: „Кошаре“ и Сотона ће одступити.
Само му реците „ Милица Ракић“ па нека нас погледа у очи!
Само питајте издајнике и њихове НАТО господаре : „ А чије је Косово?“ и нећете погрешити свој пут, кад вам одговоре да признамо „реалност“и да је Косово шиптарско!
Србија мора да памти, Србија мора да преноси истину својој деци и деци своје деце- све док се не вратимо на Косово наше и док НАТО не плати за све своје злочине.
