Прочитај ми чланак
(Ростислав Ишћенко)
Русија игра компликовану глобалну игру са циљем да привуче Европску унију на своју страну
Ако и није нова реч, данашњи модел руско-украјинских односа прилично је ретка појава у светској политици. Шта су улазни елементи?
1. Русија не признаје потпуну легитимност власти у Кијеву. Признавање Јануковича као јединог легитимног председника Украјине до истека његових овлашћења нико није укинуо. Па ипак, са кијевским властима воде се преговори као са „влашћу која реално контролише територију“.
2. Предмет преговора за Русију је следеће:
– Поштовање уговора који се односе на гас;
– Успостављање мира у југоисточним регионима;
– Уставне реформе украјинске државе (федерализација).
3. Украјина са своје стране жели да води преговоре:
– О изменама уговора који се односе на гас;
– О немешању Русије у догађаје на југоистоку земље;
– О враћању Крима у састав Украјине.
4. Русија инсистира да власт у Кијеву и власти ДНР и ЛНР имају отприлике једнак ниво легитимности и захтева њихове директне међусобне разговоре уз могуће међународно посредовање.
5. Кијев инсистира да Украјина на југоистоку земље води рат са Русијом. Русија са своје стране тврди да се за њу све своди на отпремање хуманитарне помоћи у тај регион и на прихватање на својој територији десетина хиљада избеглица који су постали жртве хуманитарне катастрофе изазване деловањем Кијева.
6. Кијев саопштава о својој намери да коначно потпише споразум о асоцијацији са ЕУ већ 27. јуна ове године. Москва подсећа да ће то потписивање резултирати затварањем за Украјину тржишта Русије и Царинског савеза (фактички читавог тржишта СНГ), као неопходне заштитне мере, што ће довести до колапса остатака украјинске економије.
7. Кијев тражи од Запада (ЕУ и САД) да изврши енергичан војно-политички и економски притисак на Русију са циљем да је принуде да прихвати украјинску концепцију преговора о регулисању спорних питања;
8. Русија игра компликовану глобалну игру са циљем да привуче ЕУ на своју страну. Прелиминарни резултати тог процеса биће коначно јасни не пре септембра 2014. године.
Овоме треба додати да унутрашња и спољна политика званичног Кијева није самостална, већ се у потпуности усмерава и санкционише из Вашингтона а такође и контролише из Амбасаде САД у Кијеву и група војних и политичких саветника у Министарству одбране Украјине, СБУ, као и при премијеру Јацењуку и председнику Порошенку.
Као што видимо, позиције страна су чак и на нивоу оцене ситуације дијаметрално супротне и не могу се свести на заједнички именилац. Узимајући у обзир потпуну политичку и финансијску зависност Кијева од САД и ЕУ, Москва практично нема полуге за непосредан утицај на кијевску власт.
Догађаји током последња четири месеца убедљиво потврђују да је Кијев, насупрот здравом разуму и националним интересима, спреман не само да уништи сопствену економију него и сопствену државност. Данас експерти једногласно оцењују деловање украјинске власти као ланац провокација, чији је циљ да изазове директну војну интервенцију Русије на украјинској територији.
Исто тако једногласно, експерти тврде да се таква деловања остварују искључиво у интересу САД, које су заинтересоване за максимално погоршање односа између Русије и ЕУ у вези са украјинском кризом, као и за подривање потенцијала економске сарадње између ЕУ и ЕАЕС.
У таквим условима, Русија има могућност само за посредан утицај на украјинску политику и понашање главних лица кијевске власти. Треба одмах истаћи да притисак на бизнис појединих украјинских политичара (и самог Порошенка) на територији Руске Федерације, иако ће за њих бити прилично болан, неће довести до промене званичног става Украјине.
Они су своју личну и политичку судбину потпуно повезали са судбином америчког пројекта у Украјини и надају се да ће лично извући корист, чак и ако украјинска држава сасвим престане да постоји. Истовремено, свако деловање било ког кијевског политичара квалификовано као нелојално у односу на САД довешће до његове моменталне замене. Притом се у опасности налазе не само политичка каријера и интереси бизниса него и живот таквог политичара.
Према томе, утицај Русије на ситуацију у Кијеву може да се остварује у тру правца:
1. Информативни (ширење истинитих информација), политички (подршка евроскептика) и економски (одустајање од преузимања одговорности за решавање проблема транзита гаса у ЕУ преко Украјине), утицај на ЕУ (укључујући европску владајућу и бизнис елиту). Стимулисање Европске уније у заузимању независне и конструктивне позиције по питању регулисање украјинске кризе.
2. Утицај на САД путем стварања проблема у другим регионима планете, који су важни за Вашингтон, путем развлачења снага САД, и одвлачења њихове пажње од Украјине као од примарног проблема билатералних односа. На крају, стимулисање Вашингтона на одустајање од активног учешћа у украјинској кризи, његов излазак из процеса (према сиријском сценарију).
3. Војни притисак на Кијев путем свестраног јачања армије народне одбране југоистока, повећања њене борбене способности, све до спремности да почне офанзиву на Кијев и друге регионе који су под контролом владе Порошенко-Јацењук.
У принципу, рад у сва три правца треба да се реализује заједничким деловањем. Судећи према развоју догађаја током последњих месеци, оно се тако и одвија.
Под притиском околности више силе (излазак из игре САД, заузимање конструктивнијег става ЕУ, војни успеси народне армије), Кијев се теоретски у некој фази може одлучити на директне контакте под руским условима, али је то мало вероватно.
Ако се и деси таква промена у политици кијевске власти, она ће вероватно већ бити закаснела и моћи ће да се искористи искључиво за легализацију безусловне капитулације (у амбалажи мировног споразума између Кијева и Југоистока).
Највероватнија варијанта је она у којој ће САД до краја користити рушилачки потенцијал кијевских власти и стимулисати владу Порошенко-Јацењук на бесмислен отпор, чак и у случају да изгубе контролу над главним градом и већим делом земље.
Аутор је председник Центра за системске анализе и предвиђања у Москви
(Факти – превела КСЕНИЈА ТРАЈКОВИЋ)
