Pročitaj mi članak
ТУМАЧИ И ПЛАТФОРМА Србија може да се похвали необичним и невештим тумачима и понављачима на власти, поготову када су у питању вечни пут у све оронулију ЕУ и одустајање од наших територија.
Тако надзорник свих обавештајних и безбедносних агенција у Србији, први потпредседник владе, министар одбране и уз све то још и председник партије са највећим бројем посланика у Народној скупштини Србије – Александар Вучић – успе да каже: „Пошто сам тај папир видео, желим да кажем да ћемо сви имати проблем да прихватимо такву врсту платформе“. Из ове реченице се закључује да онај који у себи обједињује све наведене функције, дакле формално безмало најмоћнији човек у земљи, није састављао ту платформу. Јер, пошто је видео – дакле, неко му ју је показао – схватио је да ће сви (то би требало да подразумева и њега) имати проблем да је прихвате.
Ако он није учествовао у њеном писању, поставља се питање ко јесте? Или се вишефункционални Вучић само погрешно изразио? Међутим, недоумица је у међувремену разрешена. Председник Србије је рекао како је нацрт – дакле, не и готову платформу – написао он. Сад, Вучић говори о платформи, Николић о нацрту, али ради се само о непрецизном одабиру термина, верујемо.
Зашто је Вучићу проблем да прихвати Николићев нацрт? Ако је њему то тешко, како ли је другој страни у преговорима, отимачима српских органа и територије, како они да разматрају нешто што је свима (Србима) тешко прихватљиво? Али можда се Вучић само лоше изразио. Можда је нешто погрешно протумачио.
Сетимо се, ето, како је Вучић прихватио и схватио Филеов поучак да територијални интегритет не значи независност. Џаба шта кажу сви уџбеници међународног права и међународних односа, али и – много важније од уџбеника – међународни уговори и пракса. Дакле, Вучић уме да схвати нешто што је готово свима на планети несхватљиво и има проблем да разуме нешто што је свима јасно.
Има ту и још једна ствар која нам говори да се министар одбране, тј. архибезбедњак, само неодређено изражава. Сетимо се да је он, опет у дружењу са Филеом, рекао: „Нико од грађана Србије неће бити срећан ни једним решењем“. (1) Поводом платформе се изразио слично. Само овога пута се нису помињали ни срећа ни задовољство, већ проблем да прихватимо ту платформу, чији садржај и не знамо јер је државна тајна. Сад, и то је нејасно – како неко може прихватити или не нешто што не зна? Ипак да не будемо ситничави, подсетимо се да се наш Вучић непрецизно и невешто изражава.
Овај пут нећемо улазити у то како је Дачић отишао на договарање у Стамбол, пардон Брисел, са Тачијем а да платформа о преговорима није завршена. Тиме се позабавио Никола Врзић у новом броју недељника „Печат“. (2)
Осим што је платформа чија је обзнана најављивана дуго сада проглашена тајном, ваљда само за српски народ, она има и црвене линије. Али и оне су тајне. Ако је председник Николић учествовао у састављању платформе, једна од црвених линија, судећи према његовим изјавама о јужној покрајини, мора бити останак Косова и Метохије у оквиру Србије. Међутим, ко ће знати, можда је Николић само видео платформу, можда су му је показали. Оно што делује извесније, а надамо се да није тако, јесте бескрајно понављање.
Присетимо се мало, јер се у Срба и шире стално рачуна на заборавност. Још 19. маја прошле 2011. шеф ЕУропске владе Жозе Мануел Баросо дозволио је себи, а и зашто не би, да каже: „Потврђујем да се као услов пред Србију не поставља ни процес преговарања између Београда и Приштине ни признавање независности Косова“. (3) Тадић је том приликом поменуо како „ми знамо које су наше црвене линије и нећемо их прећи“. (4) Тим поводом коментар иначе жутима наклоњеног Дојче Велеа је објавио чланак под називом „Растегљивост црвених линија“. Тад су жути, као напредно-црвени региони и Палме данас, упорно понављали како неће обавити чин признања. Борко Стефановић је, као Дачић данас, помињао поделу Косова. (5) Странци и коментатори упорно су покушавали да то и не траже, већ фактичко признање. Председник Савета ЕУ, онај моћни бирократа, Херман Ван Ромпуј нас је тада охрабривао да наставимо (6), као и ови сада. Уз охрабривање, уцене и обећања, текло је признање албанског Косова (и Метохије), од царина, граничних прелаза, универзитетских диплома… Све се понавља, само нам је Косово све независније од Србије, а у међувремену промењена влада.
ПРИВИЛЕГОВАНО ПУТЕШЕСТВИЈЕ Можемо да се похвалимо и привилегованим статусом гледе пужења до ЕУ. Наиме, нема – или барем мени није познато – државе која се у процесу европских интеграција више савијала и одрицала, а за све то добијала, шта? Ту нећемо помињати отказивање преговора (мај 2006-јуни 2007) јер се то и другима дешавало. Не, ми смо имали:
1. Замрзнут Прелазни трговински споразум (29. априла 2008), затим сет претњи шта све мора да се дела како би се исти одмрзнуо, што су жутократе тумачиле као обећања;
2. Три године најава почетка примене фамозног Споразума о стабилизацији и придруживању, чији је део онај замрзнути трговински споразум – од априла 2008. до јануара 2011. (7)
Сада, поред нама већ уобичајеног уцењивања и мамљења датумом почетка преговора – који су, наравно, тумачени као обећања – имамо још два хита:
1. ЕУ је разматрала механизам укидања безвизног режима Шенген зоне са Србијом и БЈР Македонијом, што би био први такав случај, и
2. До имбецилности фантастично обећање „условног датума” за почетак преговора.
Ко нам обећава услован почетак? Хилари КлинКтон, стара српска пријатељица и обожаватељка са све шармантном баронесом Кетрин Ештон. Ове даме – које су се залагале за бомбардовање зарад мира у Либији и сада свргавање Башара ел Асада у Сирији како би грађански рат могао да јекне у пуном жару – нама обећавају једно празно велико ништа. То ништа добићемо ако испунимо оно што нам је представник изузетно пријатељске Енглеске министар Вилијам Хејг у четвртак поручио: наставите са признавањем Косова (и Метохије), па ћемо оценити да сте добра куца. Укидајте паралелне институције, одустаните од енергетске и телекомуникационе мреже у јужној српској покрајини, не помишљајте да се може причати о некаквом статусу и пустите криминални клан Тачија, Харадинаја и других да мирно заседа на међународним скуповима и у међудржавним организацијама. Нису ваљда они гори од Бернара Кушнера, својевремено шефа француске дипломатије, или оних који мирне душе спавају пошто су одобрили несрећу у неком Судану, Авганистану, Конгу или сличним местима.
ПОНАВЉАЊЕ МАЈКА ЗНАЊА Хејг је прво био код себи подређеног трговца на црном тржишту ужаса гдина Змије, кога је уверавао како је још пре две године „са немачким колегом” јасно ставио до знања Србији да неће бити промене граница у југоисточној Европи. Сада је јасно рекао да „Косово и Србија” морају да разговарају. Хејг се мало заборавио па рекао: “Ако желите да будете земља кандидат, онда морате да уђете у дијалог са Косовом“. Али Србија јесте у дијалогу са својим крвницима а притом је и кандидат. Сва је прилика да је неко Хејгу потурио прошлогодишњи папир, када су жутократе све чиниле не би ли пре избора били кандидати. (8) Мада, све се понавља, странци нам уређују платформе, пардон охрабрују нас, уједињују Демократску странку (очигледно није у антисрпском интересу скорашње одржавање избора а још мање цепање жутокраке камариле).
Док Шиптари у Приштини демонстрирају што је један наркобос пристао да разговара са председником владе Србије, нико се, сем за тастатуром, није претерано узбудио због обрнуте ситуације. Док Турска обележава стогодишњицу геноцида над Турцима од стране балканских азијата – Бугара, Срба и Грка – наша држава тихо, тише обележава заборављено ослобођење Космета, и нико не сме да поемене – Македоније. Док наркодржава добија одрешене руке пут ЕУ без услова да преговара са Београдом, нама стиже уцена за уценом како морамо удовољавати тој истој криминалној творевини. И наша власт пристаје, шта ће, нема алтернативу. Тако је то кад, изгледа, имамо понављаче и необичне тумаче који упорно ступају стазама жутократије.
П.С. Дај Боже да грешим и да је Небојша Малић у праву када сматра да се ради само о Хамлетовској неспретности власти. То се вежбом да исправити. Она невештина и неодређеност с почетка остављају нам трачак наде. Само, ни понављачи ни хамлетовци Фортинбраса са све енглеским амбасадором зауставити не знају.
(Нови Стандард)
