Pročitaj mi članakMinsk je ponovo odbio da podrži harangu protiv Srba i izričito se usprotivio rezoluciji o navodnom genocidu u Srebrenici
Ако је било ко и имао дилеме, јуче је, након гласања у Генералној скупштини Уједињених нација, схватио ко су прави пријатељи Србије – а међу онима који су имали довољно храбрости да се гласно успротиве означавању Срба као геноцидног народа била је и Белорусија.
Реч је о држави која важи за једног од традиционалних и непоколебљивих пријатеља Србије, иако се Београд, у претходном периоду, под паролом (како је то својевремено рекла некадашња премијерка Ана Брнабић) – „надамо се да Лукашенко неће замерити“ – селективно прикључивао појединим санкцијама против те државе.
Односно, речима некадашњег министра спољних послова Ивице Дачића, „Србија је до сада прихватала одређене политичке оцене које не носе директне последице по наше односе са Белорусијом“.
Ову, можда је најбоље назвати „недоследност“, уочио је и председник Белорусије Александар Лукашенко који је крајем прошле године позвао Србију да коначно одлучи какву политику жели да води у односу на његову државу.
„Не можете на три столице, одлучите се“
„Морамо да разумемо политику коју Србија води и жели да води у односу на Белорусију. Ако желе, онда треба да буде и резултата у трговинско-економским односима. Ако желе да се додворавају, грубо речено, и подржавају европске и америчке санкције Белорусији, то је њихов посао. Нека се определе и подрже те санкције, ако су заборавили добро које смо им чинили,“ рекао је Лукашенко, који је и раније упозоравао како Србија „неће успети да седи на три столице“.
А Белоруси су, баш као што то Лукашенко каже, Србима чинили доста доброг.
„Свима је јасно да су односи Србије и Белорусије односи две традиционално пријатељске земље, односи савезника у свим временима, укључујући и најтеже периоде. Сувишно је објашњавати да су једна другу земљу подржавале кроз све историјске турбуленције да су биле жртве истих нападача и да су се заједнички бориле и излазиле као победници, између осталог и као победници над нацизмом и фашизмом“, истиче дипломата Живадин Јовановић, подсећајући на белоруску солидарност са Србима и кроз период санкција и за време агресије НАТО-а на нашу земљу.
Јер, шта мисле о Србима Белоруси нису јуче показали први пут – Минск, наиме, никада није признао самопроглашену независност Косова, а Срби и даље добро памте да је управо Лукашенко био једини шеф државе који је Београд посетио током НАТО агресије, како би лично уручио хуманитарну помоћ.
И након што је августа 2020. Србија попустила под западним притиском, сагласила се европским санкцијама против Белорусије и с европском декларацијом којом се Лукашенко не признаје за легитимног председника – Лукашенко је, како је то и очекивала тадашња премијерка Ана Брнабић, заиста показао да не замера – и недуго затим поклонио нам четири „мига 29“.
Министарство спољних послова Србије током јучерашњег дана није одговорило на наш упит да ли је Србија тренутно придружена неким од важећих санкција против Белорусије.
„Ми смо се усагласили, односно ускладили са ЕУ санкцијама још крајем 2021. али је то било истакнуто само на сајту Европске комисије. Влада Србије није донела никакву одлуку поводом тог ‘усклађивања’, односно ништа што је објављено у Службеном гласнику по том питању. Крајем 2021. године незванично смо из министарства спољних послова добили информацију да се између две земље трговина нормално наставља, с тим да, исто као што важи и за Русију, санкционисана роба не може да транзитира кроз земље ЕУ,“ објашњава саговорник РТ Балкан, иначе економски експерт упућен у међународне трговинске односе наше земље.
„Делимично да, делимично не“
У саопштењу на сајту Европског савета од 22. априла 2022. године наводи се да су се, између осталих, са одлуком о санкцијама сагласиле Србија, Црна Гора, Албанија, Северна Македонија и Босна и Херцеговина.
Председник Србије Александар Вучић је, одговарајући на питање о усклађености Србије са санкцијама Белорусији, међутим одговорио са „делимично да, делимично не“.
„Било је око 25 декларација, са девет јесмо, а 16 нисмо, мислим да је то отприлике то, али то траје годину дана и нема ништа ново, баш ништа“, рекао је тада Вучић, додајући да гледа само оно што је у нашем интересу, како је рекао, „шта можемо, а шта не“, као и „шта не би било пријатељски или коректно“.
Жозеп Борељ је затим 15. марта прошле године са жаљењем констатовао да Београд није подржао одлуку ЕУ о проширивању санкција против Белорусије и истакао да је „Србија једина земља у региону која још није пристала ни на једну одлуку ЕУ о санкцијама Русији и Белорусији“.
„Могуће је да у краћим временским периодима буде одступања од праве природе наших односа али то не ремети историјску димензију пријатељства, савезништва и братства. Наше земље и наши народи су увек делили исту судбину и у тим периодима је у пуној мери испољавана солидарност и пријатељство, а мислим да је и перспектива наших односа не само у чувању него и у јачању тих братских односа за које верујем да ће одолети свим искушењима, без обзира на притиске заједничких непријатеља“, истиче Живадин Јовановић.
У журби на „европском путу“ Србија се неколико пута спотицала у жељи да се постане део Европске уније. Упркос томе што је редовно критикована због недовољне усклађености своје спољне политике са спољном политиком ЕУ, Србија је поклекла притисцима – управо када је реч о једном о најчвршћих српских пријатеља – Белорусији.
„Мислим да у свим условима морамо чувати пријатељство и и заједничку посвећеност принципима равноправности, немешања у унутрашње послове и поштовање суверенитета и територијалног интегритета. Белорусија је одувек уважавала Србију као пријатељску и савезничку земљу а белоруски народ српски народ гледао крао братски народ. Санкције никада нису средство праведног решавања међународних проблема нити цивилизацијског вредновања. Санкције против Белорусије, ко год их уводио, нису засноване на принципима међународних односа нити на међународном праву“, закључује Јовановић.
