Прочитај ми чланак
Српска безалтернативна догма је, после много покушаја, најзад добила своју нову алтернативу – пустош. Изволите, може да бира ко шта воли. Да, морало је доћи до тога баш као што су се једнога дана морале прочитати Хашке пресуде. Да није њих, неЕУропско расположење би остало непримећено, а, да није таквог расположења, не би се политичка елита у самоодбрани дохватала тако тешких речи. Поруке које су нам непрестано пристизале са запада су најзад дешифроване – они могу да раде шта им се прохте јер, како јуче рече Вучић, „опустошена смо земља“.
Да ли је то мудром министру одбране промакао неки ураган женског имена, неко субверзивно унутрашње делање, да ли нас је то неко од споља опустошио вођењем политике недопустивим средствима? Или су то учинили домаћи скакавци. Тим поводом, од данас свој, по мерилима потрошачког друштва, скучени животни простор проглашавам територијом у којој ће и званично превласт над „опустошеним“ преузети слобода, истина, правда, храброст, достојанство… Па, драги пријатељи, молим за разумевање.
А молио бих и режим да се позабави значењем речи достојанство. За белосветске моћнике и тамошње поданике сам то већ знао – њима је појам достојанства ирационалан јер би иначе своје достојанство показивали у опхођењу са (бројношћу) малим народима, и разумели би шта значи порив да се буде достојан(ствен) својих предака. Западни моћници су директни потомци оних предака који су историју задужили разарањима, отимањима, робовласништвом, холокаустом, пљувањем на Бога. Зато им Србија смета, зато хоће да је нивелишу у своју историјску и нову моралну раван. И зато се не треба превише узбуђивати због пресуда и уличних прослава. То је ипак њима на душу, чега се паметан стиди…
ПРЕРАСПОДЕЛА НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА Истог дана и Дачић упућује поруку без кода „све док можемо, ићи ћемо европским путем док то не угрози наше државне и националне интересе“. Да ли ће ЕУ умети да пева као што је Дачић певао о њој? Ако после оваквих изјава саберемо Вучића и Дачића, као резултат ћемо добити њихово свођење националних и државних интереса на голи живот – „не можемо да преживимо без Европе“.
Србију дакле, могу и даље понижавати (шамарати из Хага, шутирати из Берлина, шиканирати из Брисела или Вашингтона), али једино она сама себи може одузети достојанство уколико се сложи са капитулантском изјавом свог премијера.
Ову бих владу по једној ствари издвојио од досадашњих које памтим. Да ли за њено време или због њених дела, тек ова влада је код народа пробудила једну до сада непознато осећање очаја. Откуд у тој незаслуженој нам елити толико самољубља да ни по цену опстанка нације (или пустоши државе) немају намеру да испусте макар делић своје власти не би ли у народу поново пробудили наду, ојачали му вољу. Не зна се шта је горе, самољубље или кукавичлук.
Да ли је храброст препустити се „путу“, предати се освајачу, рећи „биће болно“, мазохистички срљати у механизам. Да ли је храброст или кукавичлук не мирети се, не предавати се, тражити пут, бити достојан. Да ли је мудрост ослањати се на партијски искомбиноване кадрове при доношењу одсудних одлука. Да ли је мудрост или тражење алибија тек недавно упућен позив САНУ, готово месец дана након објављивања рада на фамозној платформи. Оној што нам, заједно са прелазима, решава питање ЕУ.
ПОСАО ЗА СУД Могли би, да не губимо време док чекамо на одлуку Уставног суда о договорима са Приштином, да пред судом (јавности, времена, етике) покренемо и још једно питање – уношење немира међу грађане Србије од стране министра војног. Ако је истина да нас очекује пустош, за то морају да одговарају и они из претходне Владе. Због прикривања чињеница, лажног приказивања, одржавања заблуде. Јер немогуће да „не можемо да преживимо“ без ЕУ, а да нас до сада нико није обавестио о томе (изузимајући пароле о безалтернативности), немогуће је да нас је Динкић дотле довео, да то није знао министар полиције, немогуће да је то истина а да нико на власти не прогласи општу опасност, националну непогоду, Владу националног спаса, ванредно стање.
Изјава „не можемо да преживимо“ јача је од државног удара, страшнија од објаве рата и Вучић због ове своје те реченице мора да одговара. На суду, а пре тога и на хитном ванредном заседању Скупштине. А онда може и пред Саветом Европе због инсинуације да би нас пријатељска ЕУ оставила на цедилу ако од ње одустанемо, да због ње „не преживимо“. Господо из владе, за то што сте Србију испустили из руку, биће вам дозвољено да се и даље браните непогодом, али не и да наставите да браните ту непогоду. Немојте да вам непогода буде сигурна кућа, и да мислите да Србија не може без вас.
И за крај питање за јахаче еупокалипсе: имају ли приватно пријатеље који их безусловно воле и помажу. Могу ли да замисле пријатеље из ЕУ који ће им рећи: „У свему ћемо вас подржати како год да се определите“. Хајде, када сте већ почели да откривате карте, реците да ли је истина када то Руси кажу или су у међувремену морали дићи руке од нас. Због вас.
И да, да не заборавим – ако вас суд не позове, хоћете ли нас удостојити одговора на једноставна питања из овог текста. Ако је изречено лаж, и то признате – верујем да ће вам свако опростити ту глупост само нек нисте у праву. Ако је истина, онда сте у проблему већем него оном у којем је Србија.
(Нови Стандард)
