(Стефано Валсечи)

Требало би се „захвалити“… наводном мексичком милијардеру Карлосу Слими, што је успео да заустави, макар само на који тренутак, изборни кретенизам који у Румунији дивља у последње време. Није то нека велика разлика у односу на Италију, али овде као да је све удвостручено, будући да ће у новембру бити одржани и председнички избори.

Огромни изборни плакати, бескрајне изборне дебате у медијима, најездом на сваког пропаганда, поклони у виду хемијских оловки и мајица с именима различитих странака, чине све жалосније актуалну румунску политичку панораму. Поново су се појавили и пацови државног удара из такозваног Фронта Националног Спаса из 1989 године, које медији бестидно још увек називају револуционарима.

Њихова отужна застава, са рупом у средини, из које је био изрезан комунистички симбол, поново се видела на њиховим протестним манифестацијама. Разлог што су опет изашли на улице, на којима је на сву срећу било далеко више жандара него пацова, проузрокован је тиме, што је из њихових платних врећица односно из њихових пензија укинута ставка, што се односила на извршени прљав посао рушења социјализма, које су различите владе признавале, ето, све до данас. Само дакле кукавно новчано питање, а нипошто покушај рушења садашњег дивљег капитализма румунског, којем су они отворили пут.

Њихов протест није имао много одека у Букурешту. С такозваним миниардесима – дивљим одредима рудара, које је председник Јон Илијеску био позвао да брутално угуше студентске протесте у Букурешту 1991, и ови пацови, творци државног удара из 1989, завршили су у блату историје.

На страни рада, протести радника предузећа у кризи догађају се непрекидно у целој земљи, док румунски економисти тврде са великим претјеривањем у телевизијским студијима, како је криза готова! Треба истаћи како су радници Олтчима из Рамнику Валчеа, највећег индустријског постројења Румуније, запосели локалну полицијску префектуру, да би им у прописаном року биле исплаћене надокнаде за незапосленост.

У међувремену аустријски надвојвода Доминик Хабсбуршки, потомак румунске краљевске лозе, ових је дана дао у продају чувени дворац Бран, у којем је живео и цар Влад или другим речима гроф Дракула. Надвојвода га је понудио румунској влади за „скромну“… цифру од 8О милиона долара.

Шта боље пожелети? Будући да је економски и финансијски лист Jенкија, Форбсм проценио вредност  дворца на $ 140,000,000! Радило би се о „изврсном послу“… румунске државе, уколико би се ова одлучила да га купи, јер је дворац тек 2006 године поново предала Хабсбурговцима, након што га је Социјалистичка Република Румунија конфисковала 1948 године.

На крају, вратио бих се на почетак, односно на мексичког милијардера Карлоса Слима, који је, на састанку са мјесним властима одржаном пре неколико дана у Крајови, у главном граду тог рударског краја, понудио рударима посао у израелским рудницима.

И уколико је неко том приликом намрштио нос, Мексиканац, у чијим биографијама се узалуд не наводи да је филантроп, бацио је на тањир своју мега понуду: 10 $ наднице по сату.

Пошто сам дао ову малу фотографију, устврдио бих да бар овога пута међународни економисти нису направили грешку, кад тврде да је румунски капитализам најдивљији у целој Европи. Како бих констатовао варварство капитализма, будући да је Комунистичка Партија Румуније још увек ван закона, у међувремену изразио бих живу жељу за повратком цара Влада.

Превод: Јасна Ткалец

(Адванце)

Ознаке: капитализам, Румунија, Стефано Валсечи