Pročitaj mi članak
(Максим Соколов:)
Западноукраијински нацисти су у борби за власт не само достигли ниво пуча из минхенских пивара 9. новембра 1923. године, већ су га чак и надмашили. 1923. су нацисти су ипак ограничили побуну само на Баварску, где су је власти угушиле, а најављени марш на на Берлин, није одржан.
Нешто слично пивском пучу се дешава и у Кијеву – отприлике као да су у 1923, нацисти парадирали по Курфирстендаму, најављујући збацивање централне власти. Постоји очигледан напредак.
Постоји и још једна разлика, која такође не иде у корист Украјине. И у 1923-ој положај владе у Берлину, као и покрајинских – посебно, баварске – биоје ослабљен хиперинфлацијом, али је бар спољно мешање у унутрашње послове у Немачкој имало граница. Сузбијање оружане побуне није узроковало гневне изјаве представника великих сила. Ни Енглеска, ни Француска, ни САД нису изражавали бес због сузбијања пивског пуча, старомодно верујући да је то ствар самих Немаца. Тако да је криминално гушење „мирних демонстрација демократских снага“ на Резиденцштрасе – управо тако треба да се опишу догађаји 1923. по високим моралним нормама 2014 – је остало сасвим без последица.
Сада, када су Јануковичу везане руке могућношћу интервенције западних сила – баварскому премијеру фон Кару је било лакше, тешко је предвидети даљи развој догађаја. «Са јаким се не бори, са богатим се не суди», а сада у Кијеву нацисти отворено руше богати и јаку земљу. Али шта год да се деси – ако Јанукович сакупи храбрости и растури европогром, или ако европогром отера њега – то неће решити фундаменталне проблеме. Свакако, елиминација силом, или на неки други начин – «Тушинског логора» у центру главног града ће донекле допринети консолидацији централне власти. Али само донекле.
У случају своје победе Јанукович ће обновити мир у Кијеву и отерати нацисте тамо одакле су дошли, тј. у Галицију, али питање је да ли је у стању – чак и у случају веома велике чврстине духа – да успостави превласт централне власти над Галицијом и опрости јој организацију будућих европогрома. Очигледно, не. У сваком случају, чак и ревносни Јанукович о томе не размишља, и Лавов ће као што је био остати бандеровски. А затим се циклус понавља.
У случају победе тријумвирата Кличко – Тјагнибок – Јацењук, створиће се иста слика али на истоку и југу. Бандеровцима ће бити исто толико нереално да савију врат Харкову и Доњецку и Криму, Њихов партикуларизам, може бити, не толико гласан и агресиван, као галицијски, али је тријумфални марш УПА по Харкову је исто тако немогућ као и умирење Галиције.
Чини се да је осетљива равнотежа присутна све до скора, пропала, али чак и ако се централна власт консолидује, дуализам украјинске државе ће остати у непромењеном облику – до нове кризе. Корени садашњег украјинства – па све до директне бандеровштине – расту од друге половине XIX века, када је двојна Аустро-угарска монархија веома много учинила за буђење украјинске самосвести, на сваки начин је подстичући у инат Петербургу. Чак је и украјински књижевни језик превасходно настао на основу галицијског дијалекта.
Аустро-Угарска не постоји скоро век, али дуализам власти (пачворк идентитет) Украјине постоји као и у Дунавској монархији. Како показује искуство, крпљење не траје дуго. Европогром ће само учинити да везе које спајају закрпе још краће трају.
Аутор: Максим Соколов
Извор: Известија
Приредио: М. Ђорђевић/Евроазија.инфо
