Прочитај ми чланак
Волимо Европу као што је она волела нас. Да није трагично, било би смешно – Нобелову награду за мир ове године добила је, нећете веровати, Европска унија. И што је најсмешније, званичници Европске уније су редом давали изјаве како су и сами изненађени овим великим признањем.
И док се по Европи ређају поспрдни коментари на још једну срамотну одлуку Нобеловог комитета (подсетимо, пре неколико година Нобелову награду за мир добио је амерички председник Обама, и то само неколико месеци пошто је постао председник Америке!), док у Европи полиција сузавцима и воденим топовима растерује демонстранте по трговима Атине, Мадрида и других градова, док представници Европске уније ових дана по Србији шире мир новим уценама и инсистирањем да Србија милом или силом прихвати добросуседске односе са Косовом, код нас (а где би друго!?) има политичара који су пожурили да изразе не само дивљење Нобеловом комитету него и свим достигнућима ЕУ, и то само дан пошто је Штефан Филе отишао код Хашима Тачија да му јави да осим неких ситних, нема других препрека за улазак Косова у Европу. “Жуту кућу” и друге злочине, не помињати.
Пошто, као што знамо, ЕУ нема алтернативу! Могуће је да се неки од наших политичара у дубини својих душа надају да ће једног дана, а можда и пре, и сами добити неку велику европску награду за послушност? Како год било, Нобелова награда за мир је, најблаже речено, иронична, а похвални коментари наших политичара су јадни.
Али тако данас изгледа Србија, и тако данас изгледа Европа. С обзиром на то да Европа нема алтернативу, питам се да ли је један од услова тог безалтернативног раја за Србију, између осталог, и истраживање и експлоатација никла, око чега се у примитивној и сељачкој Србији подигла огромна прашина. Јер, да нисмо примитивни и сељаци око тога нико не би правио питање, пошто је и никл, вероватно, један од услова да Србија уђе у ЕУ.
То нам нико није децидирано саопштио, али с обзиром на чињеницу да наши политичари и даље никлују причу, имамо разлога да верујемо да можда, и на тему никла, немамо алтернативу. Тамо где расту наши виногради, и где су нам лековите минералне воде, тамо ће нићи рудници. Јесте да се ради о прљавој технологији и о еколошкој катастрофи, али ће то донети нова радна места. Па ко не буде умро од тровања тешким металима или од рака, имаће посао. Јер, нови нобеловац, са пуним правом, очекује да Србија, ако жели да уђе и очува мир на својој територији, мора да буде контејнер Европе – шта су јаловишта према пуној запослености? Има да копамо до судњега дана. Јер је неко потписао нешто о чему ми немамо појма.
Можда би Александар Вучић могао да се позабави и афером “Никл” – кад је већ тако храбро и бескомпромисно ударио на корупцију, због чега му је озбиљно порастао рејтинг у народу, не штедећи ни своје блиске сараднике и коалиционе партнере, логично је да се запитамо зашто Александар неустрашиви не пропита мало и актуелног министра Бачевића – толико инсистирање на ископавању никла упркос огромном отпору јавног мнења, и стручњака – звучи у најмању руку необично. А чињеница да мистериозна фирма “Србија никл” и данас прети да ће без обзира на Кустурицу и његову петицију да ровари по Мокрој Гори, звучи заиста застрашујуће. У најмању руку звучи горе од Дулићевих оптичких каблова.
Можда је пут Србије ка Европи поплочан новчићима (никл, никл!), али ред је да нам то неко и каже.
Александар Неустрашиви је у овом тренутку наша једина нада – од њега ових дана очекујемо одговоре о никлу: колико је Србија слаба, ако је фирма “Србија никл” толико јака, и да ли је нови нобеловац, како су ових дана поједини српски политичари у одушевљењу називали ЕУ, осим граница, Косова, корупције, правосуђа, пописа пољопривредног земљишта, шума, јатака, Војводине, геј параде, поставио и захтев да Србија изврши ритуално самоубиство претварањем Опленца, Врњачке Бање, Таре и Мокре Горе у јаловишта.
Морамо да знамо да ли су јаловишта наша чистилишта, пре ного што уђемо у рајски загрљај новог нобеловца.
(Вечерње новости)
