Прочитај ми чланак
Европска унија настоји да по сваку цену минира односе Србије са Русијом. Или је Србија већ ушла у ЕУ само већина нас то још не зна. Наиме, почетком септембра, дан или два пре него што се председник Србије састао у Сочију са председником Русије, на седници ОЕБС-а у Бечу Србија је заједно са свим чланицама ЕУ осудила Москву због случаја групе „Пуси рајат”. Из Москве је од руске амбасаде у Београду затражено да се установи о чему се ради: да није Србија тајно већ ушла у ЕУ? Због тога је амбасадор Русије у Београду упитао наше надлежне о том гласању у Бечу и добио је одговор како је то било „по аутоматизму”.
По истом принципу Москва је могла и да откаже посету председника Србије Томислава Николића, па се поставља питање је ли до нашег, или ЕУ аутоматизма дошло „по аутоматизму”, или је неко мислио да су девојчице из групе „Пуси рајат” заправо интерконтиненталне ракете са нуклеарним бојевим главама? Русија је то саопштење ЕУ прогласила „контрапродуктивним”.
Али Србија је очигледно најревноснији и најагилнији кандидат за члана ЕУ. Заправо, ми смо правоверци, ништа нас неће омести на том ходу ка бољој будућности и на том путу имамо само једну веру, а то је ЕУ. Кад изаберемо веру, онда ту нема врдања, остајемо верни до краја потопа.Некада комунизам, сада европеизам. Исте „изме”, са истим жаром, обожавањем и безрезервном поданичком лојалношћу заступају практично исти чланови или њихови потомци. Већ ме је страх да нас „по аутоматизму” не уведу и у неки рат у којем учествује ЕУ. Пошто у војним мисијама ЕУ већ суделујемо. У Индијском океану против пирата. Одлично искуство за борбу против пирата на Дунаву.
Дакле, зар нисмо могли да се суздржимо око саопштења ЕУ поводом питања групе „Пуси рајат”? Поготово што желимо да дође до потписивања уговора о стратешком партнерству са Русијом. Где, гле чуда, тек се сада у нашој јавности открива да руске фирме нису у прошлости имале једнак третман на нашем економском простору, као што су га имале западне компаније. Мислио сам да код нас сви имају једнак третман. Преварили су ме.
Министар спољних послова Чешке господин Карел Шварценберг изјављује за један наш дневни лист како је „боље да пристанемо на оно што ионако не можемо да променимо, јер услове морате да испуните”. Мисли господин Шварценберг на Косово, па наставља „да је Србија изгубила рат, а у рату се често губе територије, да је то тако увек било у историји, да свако мора од некога да изгуби”. Заиста нисам знао да се у ратовима некада губе и територије, захваљујем чешком министру спољних послова на епохалном открићу, ваљало би његову изјаву ставити и у школске уџбенике. Истина, колико знам, Чехословачка је изгубила Судете и без рата, без испаљеног метка, али се никада није са том чињеницом помирила. И то је тада била реалност, трупе Вермахта у Судетима, па касније и у Прагу. Зашто Чехословаци тада нису прихватили ту реалност? Па и то је била „Нова Европа”. Без граница. Хитлер их је мало порушио.
„Ко изгуби, мора да прихвати”, каже чешки министар спољних послова и тиме директно доприноси урушавању међународног права. Агресија НАТО-а на Југославију 1999. године изведена је без одлуке Савета безбедности УН, који је једини овлашћен да одобри употребу силе. Онај ко прихвата ту нову реалност, као последицу НАТО агресије даје свој допринос „закону силе, закону царства”. Хоће ли то господин Шварценберг да дефинише и нове норме међународног права?
Какав је онда у том контексту укупан смисао Европе? Владавина права, морал, корупција, национализам, расизам, појединачни интереси, политичко јединство континента, еврократија из Брисела, ароганција? Европа Немачке, или Европа малих отаџбина?
Пре месец дана у једном београдском аутобусу слушао сам дијалог једног млађег Енглеза и једног старијег београдског господина. Београдски је господин упозорио Енглеза да не би смео да држи ноге на седишту и замолио га да их скине. Енглез је био директан: „Нећу, ми смо вас потукли у рату 1999. године”.
Чак ни генерал Весли Кларк није смео, с обзиром на међународно право, то да прогласи ратом, па се касније вајкао да није могао због тога да прогласи ни победу. А Чех покушава да нас увери да су победе и порази вечне категорије. А нису…
(Политика)
