Прочитај ми чланак
Шапчанка Драга Љочић је четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине. Не само што је била прва жена лекар у Србији, већ и прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Драга је већ као искусан лекар 1878. у Цириху званично постала „доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести“. Богату праксу стекла је на бојним пољима јужне Србије у српско-турским ратовима.
Драга је 1876. била пред дипломирањем, кад је српска војска кренула у рат за ослобађење јужних крајева. Храбра студенткиња је истог тренутка напустила Швајцарску и кренула у помоћ ратницима Србије. У знак признања за рад у болницама и у крвавим биткама каква је била на Шуматовцу, добила је чин санитетског поручника. Дословно из ратне болнице Драга је 1878. отишла у Цирих и дипломирала, а затим се поново запутила у Србију да ради као прва жена лекар. То је изазавало отпор у тадашњем Министарству унутрашњих дела, у чијој надлежности је било и здравство.
„Ја сам свршила Медицински факултет на Универзитету циришком и положила докторат као доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести, што доказујем приложеном дипломом. На основу овога молим г. Министра да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем. И ако би требало још какав услов да испуним, молим г. Министра само нека наредити изволи и то ћу испунити“, писала је одлучна Драга.
Интервенисао је и њен ратни командант, начелник санитета др Владан Ђорђевић, па је министар пристао да Драга добије дозволу за лекарску праксу, ако положи државни испит. Комисија у којој су били најугледнији српски лекари тога доба Владан Ђорђевић, Младен Јанковић и Ђорђе Клинковски проверили су Драгино знање и дали јој одличну оцену.
ТАЛЕНТОВАНА ПОРОДИЦА
Драга је имала седам година када је породица изгубила имање у парници са богатом шабачком породицом. Огорчен на пресуду, њен отац Димитрије је платио црквењаку да звони на сва звона, а људима који су се окупили око цркве је рекао: „Умрла је правда и њу данас сахрањујем“. Наставио је да ради као пекар да би школовао децу. Драга је основну школу завршила у Шапцу, а потом у Београду уписала Вишу женску школу. Високо образовање стекла су и два Драгина брата. Ђура је завршио Војну академију, а на студијама у Паризу и Цириху стекао диплому инжењера. Светозар је завршио Војну академију и постао професор.
Ипак, она није могла да се запосли у државној служби јер тадашњи закони то женама нису дозвољавали. Зато је 1879. отворила приватну праксу у кући свог брата у Господар Јевремовој у Београду. Већ следеће године постала је члан Српског лекарског друштва, што је било изузетно признање, али су јој од јаке прехладе страдала плућа. Због компликација је 1880. отишла на лечење у санаторијум на Криму, захваљујући колегиници Марији Фјодоровној Сиеболд, која је касније и сама дошла у Србију да ради као лекар.
ак, она није могла да се запосли у државној служби јер тадашњи закони то женама нису дозвољавали. Зато је 1879. отворила приватну праксу у кући свог брата у Господар Јевремовој у Београду. Већ следеће године постала је члан Српског лекарског друштва, што је било изузетно признање, али су јој од јаке прехладе страдала плућа. Због компликација је 1880. отишла на лечење у санаторијум на Криму, захваљујући колегиници Марији Фјодоровној Сиеболд, која је касније и сама дошла у Србију да ради као лекар.
Кад је 1882. Милутин Гарашанин постао министар унутрашњих дела поставио је Драгу за помоћника лекара у Општој државној болници, највећој медицинској установи тадашње Србије. У јануару 1883. она се удала за опозиционара Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и члана њеног Главног одбора. Госпођа Драга Љочић Милошевић била је прва Српкиња која је после венчања задржала и своје презиме.
Почетком октобра 1883. избила је Тимочка буна, а крајем месеца ухапшен је њен супруг. Само осам дана пошто је Драга родила кћерку, преки суд у Зајечару је 28. новембра осудио Рашу Милошевића на смрт. Краљ Милан га је истог дана помиловао, а смртна казна замењена је шестогодишњом робијом. Драга се нашла у незавидној ситуацији, морала је да настави с приватном праксом и да брине о беби, мужу затворенику и његовим старим родитељима.
Кад је 1885. избио српско-бугарски рат радила је у три београдске болнице: Општој државној, Инфективној и Болници за рањенике смештеној у Великој школи. После пораза на Сливници осуђени радикали су пуштени на слободу, па се 1. јануара 1886. Раша Милошевић вратио кући. Крајем исте године, на свет је дошла њихова друга кћерка Радмила. Она је касније наставила мајчиним стопама, студије медицине завршила је у Цириху и од 1911. је радила у Општој државној болници.
У децембру 1886. министар Гарашанин је унапредио Драгу Љочић у „лекара секунданта“, али она и даље није била изједначена у правима с колегама, па се у мају 1889. обратила министру тражећи равноправност у служби. Као одговор добила је – отказ. Затим се запослила у Управи монопола као хонорарни лекар, а са Саром Карамарковић 1904. је основала „Материнско удружење“, установу која је имала задатак да смањи смртност одојчади и збрине напуштену децу.
Захваљујући предузимљивости др Драге, удружење је следеће године добило зграду у Студентској улици у којој је отворен „Дом за нахочад“. Она је без икаквог хонорара лечила и ученице Радничке школе при београдском Женском удружењу. Плату је примала само у Фабрици дувана и шибица, где су је радници звали „својом мајком“.
Министарство унутрашњих дела Кнежевине Србије је 1878. одуговлачило да др Љочић да званично одборење за лекарску праксу, јер тадашњи закони нису предвиђали да жене могу да буду лекари. У томе Србија није била изузетак, напротив, време је показало да је била и либералнија и брже давала права женама од већег дела Европе. Угарски министар просвете је тек у новембру 1895. издао дозволу „да се женскиње пуштају на универзитет“.
Иако стално у сукобу с предрасудама, др Драга је постала крајем 19. века идол Београђана, причао је академик Александар Дероко. У интервјуима и мемоарима он је истицао да је проговорио захаваљујући докторки Љочић.
Иако стално у сукобу с предрасудама, др Драга је постала крајем 19. века идол Београђана, причао је академик Александар Дероко. У интервјуима и мемоарима он је истицао да је проговорио захаваљујући докторки Љочић.
Постала је позната и широм Европе, јер се и немачка штампа дивила жени лекару и учеснику ратова из Србије. Кад су почели балкански ратови, докторка Драга имала је 57 година и здравље јој је било нарушено, али то је није спречило да 1912-1913. ради даноноћно у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића.
Током Великог рата организовала је слање пакета српским заробљеницима у немачким и мађарским логорима. Њен супруг Раша и кћи Радмила с војском прелазе преко Албаније, иду на Крф, па на Солунски фронт.
Тек кад се вратила се у Србију 1919. др Драга је и формално добила звање лекара, а 1920. је постала први председник Друштва београдских жена лекара. Умрла је 5. новембра 1926. и сахрањена у Београду.
(Вечерње новости)
