NATO uporno radi na tome da naše Ratno vazduhoplovstvo bude na istom nivou iz 1999. pa i ispod toga.

Војска Србије је ове године учествовала у 11 војних вежби међународног карактера, а до краја године учествоваће у још 10. Већина ових вежби одржано је са земљама са којима је успостављена војна сарадња а које су чланице НАТО пакта. И са самим НАТО успостављена је далеко већа сарадња у виду конкретних споразума него са Русијом и Војском Русије.

Па ипак, на Западу влада право узнемирење а у неким суседним земљама права паника, јер се ове године вежбе са руском војском први пут одржавају на територији Србије. Да ли је то само због тога што САД тврдоглаво сматрају Балкан у целини својом интересном зоном, где свако појављивање руског војника пали црвене лампице?

У току је заједничка војна вежба „БАРС 2016“ (Братство авијатичара Русије и Србије), којом се увежбава контрола и заштита ваздушног простора и борбено трагање и спасавање. Вежба се изводи од 9. до 15. октобра на аеродрому Батајница авионима МИГ-29 и хеликоптерима МИ-17. У питању је свега 20 припадника Руског ратног ваздухопловства, који, заједно са нашим пилотима, у виду мешовитих посада изводе пресретање ловцима или акције трагања и спасавања хеликоптерима.

Спроводи се увежбавање искључиво дефанзивних борбених радњи, пресретање ваздухоплова који би повредили наш ваздушни простор и спасавање на терену које се може односити и на цивиле. Стога није јасно зашто се на Западу диже око тога толика прашина. Много више се о томе расправља у страним него што се том догађају посвећује пажња у нашим медијима.

Предузимају се и неке ничим изазване противмере јер је наша уредно најављена вежба схваћена као претња. У БиХ је експресно покренута вежба Еуфора са Војском БиХ која се изводи на Мањачи. У Хрватској је изведена војна вежба у луци Лора, али Хрвати сматрају да би требало предузети и нешто озбиљније, „јер су Руси свега тридесетак километара од хрватске границе, у Никинцима“. Стижу и претње њихових политичара, посебно министра одбране који помиње њихове нове (старе) борбене хеликоптере „кајова“, панцир хаубице и борбена оклопна возила „патриа“.

СЛОВЕНСКО БРАТСТВО

Шта ће тек да буде и како ће бити схваћена код наших комшија и на Западу друга вежба, која ће по плану уследити до краја октобра а која ће бити обимнија и већа по броју учесника. Ради се о показној вежби под називом Словенско братство, у којој ће учествовати 180 руских, 60 војника из Белорусије и 330 наших војника. Вежба је ће се изводити на аеродромима Батајница и Ковин и на војном полигону Пасуљанске ливаде.

Какву ће тек опасност Хрвати и Бошњаци видети у томе, јер је планиран приказ и ваздушног десанта на аеродром Ковин. Десант је офанзивна борбена радња и изазваће још веће подозрење. Наше комшије већ истражују колику јединицу могу десантирати Руси. Боље да не сазнају јер би у њиховој параноји тек то изазвало панику. Нервозу не смањује ни чињеница да су стране дипломате уредно позване да присуствују и прате наше заједничке вежбе ако су заитересовани.

Запад једноставно не може да прихвати нашу војну неутралност, која нам даје право да сами бирамо земље са којима ћемо сарађивати на војном плану, па тако и по питању размене искустава током заједничких вежби. У чему је њихова стварна забринутост? Наша јавност сматра, такорећи без изузетка, да је та брига вештачка и да су разлози искључиво политички. Да су сви оркестрирани притисци на Србију експресно покренути само из страха да се Србија потпуно не окрене Русији и да не би, уместо сарадње, са Русијом склопила војни савез.

Свакако да такав страх на Западу постоји, али постоји и један други страх, на који наша јавност није обратила пажњу. Сигуран сам да је итекако присутано подозрење да би Војска Србије, поред наоружања чија је куповина већ уговорена, могла у сарадњи са руским официрима, посебно пилотима и ракеташима, стећи нека важна знања која би приликом неке будуће војне интервенције, или кампање, како они то воле да зову, могла угрозити НАТО армаду. Без обзира на бројност њихове војне машинерије, они су веома осетљиви на обарање и једног авиона, а да о евентуалном страдању пилота и не говоримо.

НАТО је одавно заборавио витештво. За њих је нормалан обрачун, нормална ситуација и нормалан рат само ако су апсолутно супериорни и када противник нема никакве шансе да им се супростави и да им нанесе губитке. О томе брину владе водећих земаља НАТО, пре свега САД. У „кампању“ се не креће док се не зна баш све о противнику и његовим могућностима и док се унапред не знају прецизне координате циљева које би требало на почетку уништити. Оно што је тешко уништити то је неко ново стечено знање у виду нове тактике, која би дала веће могућности већ постојећем оружју.

НАШИ ХЕРОЈИ: НИКО НИЈЕ РЕКАО НЕЋУ

Мора се одржати ситуација где пилоти и официри НАТО уствари и не ратују, него играју игрице на екрану када уништавају циљеве и када их уопште не тангира што приликом тога гину људи. Веома смо се изненадили снимку разговора НАТО пилота који се радују уништавајући противника коме нису дали баш никакву шансу да се супростави. Тако су се веселили и када су обарали наше авионе приликом злочиначког напада на Србију 1999. године, где пилоти раздрагано вичу: „Оборили смо два! Надамо се да су и пилоти у њима!“ А било би људски и у складу са неписаним кодексом да поштују живот пилота, колеге на супротној страни фронта.

Ми као нација понекад имамо кратко памћење када су наши хероји у питању, али припадници НАТО итекако памте да „нико није рекао нећу“, о чему су рађене филске документарне приче.

Вероватно се и данас на Западу проучава одлучност наших пилота и команданата да се пресретну авиони НАТО приликом агресије на Србију. Они су, то је сигурно, најбоље знали да немају никакве шансе, па су ипак добровољно полетели такорећи у сигурну смрт. Не причам напамет, јер сам једно кратко време као официр службовао у 204. ловачком авијацијском пуку на аеродрому Батајница, чија је једна ескадрила једина била наоружана са МИГ-29. Тако знам да је та јединица имала обавештајни кабинет и обавештајног официра, што уопоште није уобичајено за јединице тог нивоа. Значи, итекако су добро знали могућности НАТО авијације и њихових електронских система, а полетели су, тек толико да се зна чије је наше небо.

Како тада, тако и данас, трају дилеме, да ли је тадашњи конамдант РВ и ПВО генерел Смиљанић требало да нареди пресретање НАТО авиона, знајући да ће му ваздухопловство бити уништено. На то питање најбоље је одговорио Иљо Аризанов, пилот чији је МИГ-29 оборен и који је преживео праву голготу спасавајући свој живот након тога: „Мислим да је требало да полетимо. Наша је земља била нападнута“. А полетели су ловцима на којима су и неке виталне ствари за ваздушну борбу биле неисправне – више пилота је тек у ваздуху схватило да им не ради радар што им онемогућава гађање и лансирање ракета.

И пре НАТО напада било је шпекулација да ли ће наши пилоти смети да полете зато што су шансе за борбу биле далеко мање од наших пилота који су се супроставили немачкој авијацији приликом бомбардовања Београда 1941. године. Знао сам да ће полетети, јер сам лично познавао те храбре и одлучне људе. Њихова имена не смемо заборавити, било да су погинули, било да су преживели катапултирањем пошто су погођени.

Неки од њих су ми касније, када су склоњени из РВ и ПВО и маргинализовани, резигнирано причали како их нису позвали на бомбастично -прослављани Дан српске авијатике, на који су иначе били позвани и курта и мурта. За наше хероје ту није било места. У новије време ту се нешто мења, и то брине НАТО, јер се поново креће у изградњу давно порушених моралних принципа.

ОНИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА СЛОБОДУ

Младе генерације требало би да знају и никада не би требало да забораве:

• Да је пуковник Миленко Павловић – који, наравно, као командант 204. ловачког авијацијског пука, није планиран да полети да пресретне агресора – практично истерао из авиона свог младог потчињеног официра и затим полетео уместо њега и погинуо. Није ли то гест вредан дивљења;

• Да се Иљо Аризанов, који је оборен изнад Косова, два дана сам пробијао између албанских села и кроз борбени распоред УЧК, али је успео да се дочепа аеродрома у Приштини, иако је изгубио седам килограма од глади, напора и исцрпљености;

• Да су се пилоти Слободан Перић и Зоран Радосављевић добровољно јавили да полете иако су им авиони били неисправни и да су обојица погођени и оборени. Радосављевић је погинуо, Перић је преживео катапултирањем;

• Да су исто учинили Предраг Миладиновић, Небојша Николић, Драган Миленковић и још неки иако су пре тога скоро сви који су полетели оборени а неки и погинули.

Не би требало заборавити ни одлучност и решеност генерала Љубише Величковића. Он је на ракетном положају једног ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде, као командант РВ и ПВО, наредио да се укључи нишански радар и гађају НАТО авиони. Наредио је то у превише рискантној ситуацији јер наши застарели ракетни системи нису имали велике шансе против модерне технологије НАТО армаде. Погинуо је заједно са својим официрима и војницима. Можда је и погрешио, али његов гест и пожртвовање мора да се цени и вреднује. Није он то наредио из безбедног склоништа или из канцеларије, него на ракетном положају, где је рескирао и свој живот и изгубио га.

Не треба заборавити ни наше успехе, јер смо једина војска која је успела да обори Ф-117, као „невидљиви“ авион. Наравно да су и тај успех анулирале претходне владе Србије кад су досволили да Золтан Дани, који је са својом екипом официра учинио фантастично изненађење, ради као пекар уместо да преноси своја знања и искуства на млађе генерације.

Не би требало заборавити – а шефови НАТО армаде итекако нису заборавили – да су падобранци 63. падобранске бригаде планирали диверзантску акцију на НАТО базу Авијано, одакле је полетала главнина авиона која је бомбардовала Србију. Није то била самоубилачка акција, него сасвим реална, добро планирана и изводљива. Свесно су планирали губитак половине људства, а да друга половина буде заробљена.

Хтели су да униште НАТО авионе на земљи када већ није могло у ваздуху. Акција је отказана због примирја и краја рата, али НАТО генерали немају никакву сумњу у то да ли би она била изведена, јер никада нису сумњали у храброст и способности српских падобранаца као најелитније јединице. Наравно да их то и данас брине, јер они морају и сада унапред знати да ли би се то у бућности могло поновити ако поново покрену „кампању“ на Србију.

Треба ли нам боље штиво за младе генерације? Има ли бољих примера пожртвовања за свој народ и земљу? Ми, ето, имамо таквих примера и у блиској историји иако немам ништа против да почнемо од Цара Лазара и Милоша Обилића. Знају то добро на Западу, и оно што их брине јесте – шта би тек било ако се Срби дочепају неког равноправног оружја или савременог тактичког знања. Неке наше резоне они не могу да схвате јер њихови пилоти никад нису били ни у сличној ситуацији, као, на пример, размишљање Драгана Миленковића пред полетање: „Знао сам да је авион неисправан, али, ако тог тренутка ја не полетим, нема ко други да полети“.

ШТА МОЖЕМО ДА НАУЧИМО ОД РУСА, А ШТА ОНИ ОД НАС?

Западне силе потрудиле су се да преко наших бивших поданичких влада елиминишу и маргинализују све оне који су показали пожртвовање и који су били одлучни у одбрани земље. Наравно да су такви поступци вређали част и достојанство тих људи до понижења. Неки су ми и рекли да им је тај ударац био тежи од удара НАТО ракете у њихов авион. Морали су да оду како се драгоцена борбена искуства и клица одважности не би пренели на младе генерације.

Мој пријатељ Предраг Миладиновић, кога нико и не зна по имену и презимену него га једноставно зовемо Гроф, у поверењу ми је давно испричао да га је приликом слетања на аеродром Ниш оборила наша ПВО јер му није радио уређај за идентификацију. Тек недавно је о томе јавно проговорио и крио је то као неку нашу срамоту. И неки други пилоти су се жалили да су током избегавања НАТО радара и ракета били озрачивани радарским снопом са земље, што их је бринуло и одвлачило им пажњу. Претпостављам да је наше ваздухопловство те проблеме и дилеме давно решило, али ме неби чудило и да није, јер многа ратна искуства нису искориштена.

Намерно склоњени оборени пилоти говорили су да многе ствари треба истражити. На пример, да ли су стварно радари отказали у том броју или је у питању електронско ометање. Да је неисправан радар, након полетања су приметили Перић, Николић, Илић, Миладиновић и још неки. Да ли је то могуће да се то догоди тако масовно за тако кратко време и поред лошег одржавања због беспарице? Није касно ни сада да се извуку корисна искуства. Значи, многе ствари морају да се уважбавају и непрестано уигравају како не би долазило до грешака у најтежим ситуацијама. И од других можемо чути поучне ствари кроз војну сарању. Зар то да нам неко забрани?

Наравно да и руски пилоти од наших могу научити штошта јер смо ми ретка војска која је имала директан сукоб са НАТО. Например, где и како су нас обарали; да се нису спуштали ниже од 4.500 метара; да је у свакој групи авиона био „мали Авакс“, авион пун електронике; да су се групе борбених авиона појављивале иза крстарећих ракета које су имале сврху не само да погоде циљеве и нанесу штету него да одвуку пажњу од борбених авиона у којима седе пилоти итд.

ТАКТИЧКА ИЗНЕНАЂЕЊА

НАТО је желео и на томе упорно радио преко својих послушника да наше Ратно ваздухопловство буде на истом нивоу као 1999. па и испод тога, када су наше авионе обарали као глинене голубове. И данас желе да будемо потпуно инфериорни и да такво стање држе под строгим обавештајним надзором, јер добро знају квалитете наших пилота, авиомеханичара и техничког особља.

Знају квалитете и могућности наших ракеташа, који су им обарањем необоривог авиона пореметили не само војну концепцију него и војне програме развоја ваздухопловства. Знају да су модификације, иновације и друга изненађења од стране припадника Војске Србије увек могућа, а тиме и непријатна изненађења у најнепогоднијем тренутку за њих јер је сналажљивост традиција српског војника.

НАТО процењује да су након заједничких вежби са Русима могућа и друга изненађења – тактичка. Након агресије 1999. године, скоро сви оборени пилоти су запазили да тактика коју су користили приликом пресретања НАТО авиона није добра. Посебно је то објашњавао Слободан Перић, јер је закључио да се не може летети право на много јачег и опремљенијег агресора. Пре него што је погођен Перић је покушао сам да нешто мења у наступу према неупоредиво јачем непријатељу и одлучио се за низак лет.

Тада му је наш официр за навођење тражио координате где се налази, јер га није видео на радару, што представља тоталну глупост, јер ће тада и противник знати где се налази. Перић је касније све те грешке и неспоразуме проучио и, као искусан пилот, предлагао је промену тактике и имао конкретна решења. Зато је морао бити склоњен, јер тактичка решења која могу угрозити НАТО су посебно опасна.

Данас се зна какве су тада биле шансе наших пилота, чак и да су им авиони били исправни. НАТО нас је напао са 600 најсавременијих ловаца и бомбардера, а ми смо у том тренутку имали само 14 авиона МИГ-29, који су једини од наше авијације технолошки дорасли нападачу. Али није само бројност била у питању. Два велика „авакса“ све време су била у ваздуху, један је кружио изнад Мађарске, а други изнад Босне и контролисали у потпуности наш ваздушни простор. Наводили су своје авионе на циљ и применили снажно електронско ометање.

Домет радара на НАТО авионима био је 120 километара, а на нашим свега 60. Исто тако, домет наших ракета био је дупло мањи. Тако су НАТО авиони лежерно и без икаквог ризика са велике дистанце могли гађати наше авионе док их наши пилоти и не виде на радару.

НИКАД ВИШЕ ГЛИНЕНИ ГОЛУБОВИ

Наравно да руски пилоти не би могли доћи у такву ситуацију јер по питању борбених авиона никад нису заостајали у односу на Запад. Једно време заостајали су у електроници, али је данас јасно да су потпуно овладали борбеним електронским системима. Сем тога, њихова ваздухопловна тактика прилагођена је евентуалном сукобу са најбољом авијацијом НАТО, и у том смислу се непрестано увежбавају. Управо од тога зазиру на Западу – преношења таквог знања и искустава на српске пилоте. Плаше се преношења знања како да се преваре и изиграју моћни електронски системи НАТО, и ту већ улазимо у зону која је за Запад недопустива – да не будемо баш потпуно инфериорни и у односу на налете НАТО авиона и да понеког оборимо ако се дрзну да поново крену у „кампању“.

Могу се научити и многе друге ствари које ја, наравно, не могу ни претпоставити. Рецимо само и то да нам ни спасавање оборених пилота није била јача страна. Оборени пилот Аризанов се спасавао сам. Нека искуства морамо извлачити и сами. На пример, Аризанов је имао велики проблем јер је требало, спасавајући се, да пређе реку, а био је лош пливач. Значи, у обуци пилота томе се мора посветити пажња и сл. Наравно да ту нешто мора да се мења и вероватно је због тога у вежби са Русима планирано и борбено трагање и спасавање, за шта сада имамо одличне хеликоптере.

И ту ће нам бити драгоцена знања и искуства руских пилота који у вези са тим радњама сигурно имају далеко увежбаније екипе. Вероватно сличне америчким, које успешно проналазе и спашавају своје пилоте, као што су лоцирали и извукли пилота обореног Ф-117 пре него што су га наше патроле пронашле.

Чак и да нема тако драгоцених искустава, сарадња и вежбе са другим армијама увек укажу на нешто ново и донесу нека побољшања и корекције у властитој војсци. Тако ће бити и на овим војним вежбама, које су толико узнемириле водеће НАТО земље и уплашиле наше комшије у БиХ и Хрватској. Значи, нису циљеви покушаја наше војне изолације само политички – дубоко су и војни.

НАТО жели да вежбамо само са њима, јер тако могу да нам дозирају на кашичицу оно што би ми требало да знамо да би смо остали инфериорни. Наравно да то нећемо дозволити, јер то је наше право. Нећемо дозволити ни због тога што је наша дужност да нашим пилотима и другим официрима омогућимо да се наоружају и савременим оружјем и знањем, а не да буду глинени голубови за потенцијалне агресоре.

Izvor: standard.rs

Oznake: Ljuban Karan, analiza, vojne vežbe, Rusija, Srbija