Pročitaj mi članak

Zašto su u majskom prevratu 1903. ubijena i 123 člana kraljevske porodice Obrenović

0

Odmah nakon ubistva srpskog kralja i kraljice pucano je i na kraljicinu rođenu braću potporučnike Nikolu i Nikodija, predsednika vlade Dimitrija Cincar Markovića i ministra vojnog Milovana Pavlovića. U majskom prevratu 1903. ubijeno je još oko dve stotine najbližih saradnika srpskog kralja ali i 123 najbliža člana kraljevske porodice Obrenović, a sa ciljem da više nikada niko iz ove srbske kraljevske dinastije ne može ostvariti pretenziju na srbski presto

Краљ и краљица су убијени из пиштоља, а потом су њихова беживотна тела избодена сабљама и, на крају, искасапљена секиром.

0Раскомадане остатке тела српског краља и краљице завереници су ставили у лимени ковчег (Дока Трифковић Лимар је заварио ковчеге) и пожарним колима превезли до старе цркве светог Марка на Ташмајдану и положили у гроб краљеве баке Анке Јеврема Обреновић.

Истог дана, одмах по изласку Сунца Београд је окићен заставама, а убице србске краљевске породице су парадирале Београдом са интимним деловима њихових тела натакнутим на сабље. Каква срамота, какво понижење!

О томе ко су и какви су били они који су убили српског краља и краљицу може се понешто закључити и из података да је у ноћи крвавог пира опљачкан дворски сеф из кога су украдени Хиландарска тапија и Мирослављево јеванђеље.

Тапија је касније враћена и пренета у Народну библиотеку али не и Мирослављево јеванђеље које је откривено код краља Петра Карађорђевића тек по отпочињању Првог светског рата. Међутим, исте те године нестала је Тапија и никада више није пронађена. Крађа и потоњи догађаји око Тапије били су везани искључиво за покушај прикривања чињенице да је крајем XVII века Хиландар као гранични манастир постао турска војна караула и да га је од Турака 1821. откупио Милош Обреновић.

Немогућност Милоша да у већој мери материјално помогне Манастир приморала је монахе да се почну задуживати код Бугара што су они искористили за преузимање Хиландара под своје. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца, а крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин“.

Хиландар у србске руке враћају краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Пре него што је априла 1896. године као једини краљ присуствовао првим олимпијским играма модерног доба у Атини Обреновић је на Велики Петак посетио Свету Гору и Хиландар. Краљ је свечано дочекан и испраћен лепо од братства манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свих манастира светогорских. Још пре доласка у Хиландар Обреновић је по Ивану Павловићу, тадашњем српском конзулу у Солуну, послао, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул уручио пресдставницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину). Но, по доласку у Хилендар у ноћи између Великог четвртка и Великог петка краљ Александар Обреновић одлучује да исплати све манастирске дугове, што, пре одласка, саопштава и манастирском братству.

Дан по Великом петку сербски краљ је засадио маслину и даривао братство са још 500 дуката, а архимандрит Василије у Савином пољу подише чесму у знак сећања на његов боравак. Међутим, у знак захвалности династији Обреновић хиландарско братство краља Александра дарива Мирослављевим јеванђељем које постаје својеврсна веза између Обреновића и великог жупана рашке Стефана Немање који је 29. септембра 1198. године написао и потписао Хиландарску повељу. Писању и потписивању Повеље присуствовао је његов најмлађи син Растко који ће, након што се изборио за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године, поставити темеље Србске православне цркве.

                     ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!