Прочитај ми чланакЗападне земље одавно примјењују доктрину да је било какав режим, уколико је сагласан и подобан њиховим интересима, аутоматски прихватљив. Уколико неки властодржац интерес властитог народа претпостави ономе што се од њега тражи са запада, онда, према виђеном сценарију током последњих деценија, против таквог лидера биће очекивано (неки би рекли и легитимно) примјењиване економске санкције, обојене револуције, па чак и директна војна сила.
Србија, Република Српска и Русија не смеју поновити модел понашања према Црној Гори од пре једне деценије
Западне земље одавно примјењују доктрину да је било какав режим, уколико је сагласан и подобан њиховим интересима, аутоматски прихватљив. Уколико неки властодржац интерес властитог народа претпостави ономе што се од њега тражи са запада, онда, према виђеном сценарију током последњих деценија, против таквог лидера биће очекивано (неки би рекли и легитимно) примјењиване економске санкције, обојене револуције, па чак и директна војна сила.
У супртоном, када су наредбе западних центара моћи апсолутан приоритет за неког „државника“, било какав облик унутрашње страховладе биће толерисан и, како примјер Црне Горе најбоље показује, чак и непосредно подржаван.
Индикативно је да ниједан властодржац у новијој историји Европе није нанио толико штете не само сопственој држави већ и буџетима земаља ЕУ као Мило Ђукановић. Мафијашка хоботница организована од стране Ђукановића и његових домаћих и страних партнера на простору ЕУ организовала је шверц цигарета, наркотика, оружја и трговине људима.
У неким од наведених криминалних активности, као, рецимо, шверцу цигарета и наркотика, Црна Гора је представљала основну логистичку базу ових криминалних група и уживала заштиту црногорског државног апарата.
Тоне документације о криминалним пословима Ђукановића и његових партнера Станка Суботића, Дарка Шарића, Насера Кељмендија, Сафета Калића и др., поред тужилаштава и судова Италије, Шпаније, Француске, Њемачке и Швајцарске, чува се и у архивама њихових тајних служби.
Из архива служби, компромитијући материјали о Ђукановићу бивају периодично достављени медијима на Западу. То углавном важи у случајевима када западни моћници посумњају у послушност Мила Ђукановића и његову посвећеност извршавању постављених задатака.
Наравно, ни тада Ђукановићево учешће у међунардним криминалним активностима не добија судски епилог, већ бива заташкано чим његова послушност буде доведена на задовољавајући ниво.
АБОЛИЦИЈА ЗА ЂУКАНОВИЋЕВ КРИМИНАЛ
Ово објашњава његова конвертитства од 90-тих до данашњег дана. Подсјетимо да је почео као млади комуниста, фасциниран ликом и дијелом прво Јосипа Броза, потом Слободана Милошевића, док данас са једнаким жаром изражава дивљење према Хашиму Тачију и Билу Клинтону.
Подсјетимо да је своју лојалност Ђукановић доказивао Слободану Милошевићу тако што је због хрватске шаховнице замрзио шах. Касније је своје подаништво, условљено простим страхом да ће изгубити слободу и криминалом стечено богаство, доказивао предајом ратних планова ВЈ НАТО пакту и захтјевом да се бомбардује „сјевер Црне Горе“.
Наставио је са цијепањем Државне Заједнице СЦГ, признањем лажне државе Косово, гласањем за њен пријем у УНЕСКО, санкцијама Русији итд. За послједњи задатак шефу криманалне организације, који обавља и функцију црногорског премијера, одређен је – улазак Црне Горе у НАТО по сваку цијену.
Дакле, Ђукановић аболицију свог криминала и имунитет од обојене револуције тражи кроз послушност и подаништво западним центрима моћи. Непослушност или одлучност да се сачува национални и државни интерес води до употребе наведених бруталних инструманта притисака.
Против Срба кренуло се од санкција, поменимо за последицу трагична дешавања у бањалучком породилишту 1992, када је наочиглед читавог свијета умрло је дванаест беба. Потом је усиједила војна агресија на Српску и СЦГ, да би све било окончано петооктобарским превратом.
Готово истовјетан ред корака, западне силе спровеле су и према Републици Српској. Једина разлика је што задршка између војне агресије и покушаја обојене револуције развучена на двије деценије. Јасно је да су активности Запада на Балкану мотивисане, подстицане, и да се реализују у намјери да се ослаби руски утицај и прецизније да се ослаби сама Русија тако што ће НАТО контролисати српски народ и простор на којем живи.
Пошто долазим из Црне Горе, маркирао бих још једном судбоносну важност спречавања уласка БЈРЦГ у НАТО за очување православне и традиционалне компонете Балканског полуострва. Западни моћници, уз помоћ мафијашког режима Мила Ђукановића, процес усисавања Црне Горе у НАТО, као последње тачке на Јадрану, али готово и на Медитерану изузев Сирије ван формалне контроле западне војне алијансе, планирају окончати у првој половини следеће године. Након тога сви потенцијали Запада концентрисаће се на реализовање обојених револуција у Републици Српској и Македонији, а кроз неких 4−5 година Србија би могла у потпуности да буде окружена НАТО земљама и временом остане као последњи плијен.
ЛЕКЦИЈА НИЈЕ НАУЧЕНА
Стога значај спречавање уласка Црне Горе у НАТО далеко превазилази значај мале земље. Заустављањем НАТО у Црној Гори релаксирала би се позиција Републике Српске и позитивно утицало на очување њене државности. Очување РС представљало би гаранцију да ни Босна и Херцеговина у овим границама неће постати чланица НАТО. Могуће је, не мора да значи, да би то утицало и на спречавање ширења НАТО на Македонију. Дакле, битка коју тренутно водимо у Црној Гори није само наша, већ битка за очување традиционалне православне вертикале Балкана.
Србија, Република Српска и Русија не смију поновити модел понашања према Црној Гори од прије једне деценије. Подсјетићу да су власти Србије и Русије међу првима признале покрадени референдум о државноправном статусу Црне Горе 2006. године а да је значајан подстицај црногорском оцјепљењу дошао, нажалост, и из Републике Српске.
Лекција није научена. Сви директори предузећа у Србији и представници робних марки из Србије у Црној Гори су национални Црногорци и други, а као по правилу никад Срби (осим у случају М-тел, гдје нисам сигуран). Руски инвеститори су, као по правилу, за своје најближе сараднике бирали, вјеровали или не, управо русофобе. Хотел Сплендид, као највећа гринфилд инвестиција у Црној Гори, стопроцентно финансирана од руског инвеститора користи се као центар НАТО порпаганде.
Вјерујемо да је интеграција западног Балкана у НАТО усмјерена против интереса Руске Федерације. Осим плана НАТО да размјести одбрамбени систем на западном Балкану у међувремену се дешавају бројне друге активности које за циљ имају „истиснути сјећање и помен Русије из Српске, Црне Горе и Србије”.
Једна од активности НАТО у српским земљама је слабљење повјерења и губитак поштовања према Русији – те се код некада стопроцентних русофилских Срба кроз активност прозападних невладиних владиних организација, уз неактивност саме државе Русије, полако јавља русофобично обликовање српског друштва. Дакле, од русофилије, изузетно изражене код Срба, до русофобије пут је једноставан и довољно је да руска бирократија остане незаинтересована по овом питању.
О улози политичара из Србије у антисрпској хистерији у Црној Гори, како оних на власти, тако и у опозицији, из поштовања према организатору и овом скупу не бих данас говорио.
Неопходно је, без сувишног калкулисања, повезати српске и руске просторе, једнако снажно као што су били повезани кроз историју. Важност заустављања НАТО у Црној Гори данас упоредива је са заустављањем Турака и Татара на Газиместану и Куликовом Пољу.
Излагање са скупа „Паљење Балкана – од Македоније до Републике Српске“, одржаном у Београду 31. маја 2016.
