Зашто британска влада сада поступа супротно ономе како нас је учила да је најбоље

Слободан Рељић

06:20 28.03.2024.

Пошто су стигли до банкрота, "Дејли телеграф" и "Спектејтор" су пред продајом фонду RedBird IMI из Уједињених Арапских Емирата, са 75 одсто власништва шеика Менсура, заменик премијера и потпредседник УАЕ, који је у енглеској јавности на добром гласу јер је од Манчестер Ситија направио један од најбољих фудбалских клубова на свету

Да, ако је човек новинар – замисли се од вести да су Дејли телеграф и Спектејтор стигли до банкрота. И да су ти енглески поноси „слободне штампе“ – а Енглеска је колевка штампе која се звала „слободна“ – пред продајом фонду RedBird IMI.

Дејли телеграф је основао Артур Б. Слејт 1855. године. Мото листа је: „Био, јесте и биће“. Спектејтор је недељни новински магазин усмерен на политку, културу и актуелна дешавања, основан је 1828. „што га чини најстаријим живим недељником на свету“.

Узнемирујуће лет црвене птице

На ту реалност је, рекло би се непримерено, реаговала влада у Лондону саопштењем да ће „страним владама бити забрањено да поседују британске новине и часописе“. На јасно нарушавање слободног тржишта британска влада је додала, нешто што би личило на мисао из сахрањеног комунистичког блока, да ће предложени закон „пружити додатну заштиту за слободну штампу“.

„Црвена птица“ (RedBird), у ствари, нема никакве везе са мрским „црвеним“ комунизмом. Из Уједињених Арапских Емирата је. Фонд је у 75 одсто власништво шеика Менсура, који је заменик премијера и потпредседник УАЕ. Шеик је, иначе, у енглеској јавности на добром гласу, јер је од Манчестер Ситија направио један од најбољих фудбалских клубова на свету.

Онда је портпарол шеиковог фонда саопштио да су „изузетно разочарани“. Чудно им је да Енглези дају фудбалски клуб, а не дају новине којима су тиражи драматично пали до стања да им је угрожен опстанак. И чудно им је што Енглези, који су читав свет учили слободном тржишту као најбољем леку за све невоље, одједном не верују у то начело.

Портпарол се Енглезима обратио енглеским аргументима: „До данас, RedBird IMI је направио шест инвестиција широм Велике Британије и САД, а веровали смо да је и медијско окружење у Великој Британији вредно даљег улагања“. А „као и код сваког нашег посла, били смо јасни да је аквизиција Телеграфа и Спектејтора у потпуности комерцијалан подухват“. Плус, порука: „Сада ћемо проценити наше следеће кораке, при чему ће комерцијални интереси и даље бити једини приоритет“.

У сукобу са сјајном историјом

Да, Енглези су с таквим порукама јездили светом и – учили све шта је – слобода. Како они мисле да је.

Држава, писао је Херберт Спенсер (1820-1903), „има да се брани за то да се одржавају услови – под којим свако има удела у пуном животу којим се може сјединити с исто тако пуним животом његових суграђана“. Уважавани немачки социолог Вернер Зомбрат (1861-1941) је у једној студији у којој је сагледаван енглески дух ову мисао сажео да „појединац има према држави само ‘права’, која су у основи права да слободно тргује“.

Чудно је да се енглеска држава, најмеркантилнија државна установа у историји којом влада трговачки дух, сад појављује као брижник за неке старе истрошене новине. Зар се нисмо сви удивљавали пред државном „ноћобдијском идејом“ коју су Енглези бацали по свету презирући државе које се не могу замислити као њихова, „у слици ноћног чувара, чија се читава функција састоји у томе да спречи разбојништво и преваре“.

Енглези би да је било само до њих „најрађе одстранили сваку државу, судство и полицију распродали на јавној продаји онима који најмање захтевају а вођење рата желели да препусте акционарским друштвима“, писао је европски мислилац Фердинад Ласал пре век и по.

Срећан број као несрећа других

Енглези су вековима своју моћ подизали на „најсрамотнијој изреци коју је икад могла изрећи трговачка душа: поступај ‘добро’ да би стекао ‘добитак и дуго живео на Земљи'“. То је основна мисао „целокупног учења енглеске етике“ (Зомбрат).

Џереми Бентам (1748-1832), оснивач енглеског суштинског филозофског правца утилитаризма, држао се идеје да је „срећа врховни циљ људског стремљења“, а да је „највећа срећа највећи број“. Тако да се читава енглеска представа о срећи, у ствари, заснива на „негативним врлинама“ које се противе умерености, искрености, правичности…

Шта се то сад дешава – да се на „том ћифтинском начину мишљења“ подигнута држава – оглашава као контрапункт самој себи?

Зар нису Енглези у последњем кругу њихове аморалности нама (свима нама на Истоку у беспризорном процесу транзиције с пљачкашком приватизацијом) укуцавали у мозгове да није важно ко је власник новина. Оне су ту да извештавају, а свако извештавање које се слаже с англосаксонским практичним идејама, које су у основи пљачке – добро је извештавање.

И Репортери без граница, Фридом хаус и ко год, јавиће да „слобода штампе“ ту живи. Каква држава! Они су твоји пријатељи, а твоја држава је твој непријатељ. И они ће ти помоћи да убијеш непријатеља.

Последица јесте, да се читави информативни системи претворе у дезинформативне машине, али за енглески дух то неће бити неприхватљиво док се преносе енглеске дезинформације.

Митологизација слободе штампе

„Слобода штампе“ је у Великој Британији успостављена 1695. године кад је укинуто тзв. лиценцирање новинара или новина иза којег је стајао Licensing of the Press Act, 1662. Објављивање вести и мишљења није било дозвољено без дозволе владе. Укидање тог акта је нови почетак.

Алан Расбриџер доскора главни уредник Гардијана држао је 2011. да то достигнуће није угрожено: „Сетите се како су слободе које смо овде освојили постале модел за већи део остатка света, и будите свесни како нас свет још увек посматра да види како штитимо те слободе“.

Да, то да их свет посматра и слуша њихове савете, једно је од највећих достигнуће енглеске империје, највећег царства у историји људске цивилизације, које је запремало 33.700.000 квадратних километара, скоро четвртину копна на Земљи. Оно је успевало да своје митологизоване вредности шири светом као неупитна достигнућа цивилизације.

Рецимо, Џон Милтон је 1644. објавио свој говор у парламенту о потреби за слободом говора, која је Енглеској важнија од трговине вуном и другим робама, а под насловом Ареопагетика. Та књига се и данас чита као ода слободи. „Дајте ми слободу да знам, изјављујем и слободно расправљам на основу савести.“ И слобода говора је расла на колонијама и безакоњу, експлоатацији народа, трговина људима… Апсолутно је све било на одсуству потребе да би пљачканим требало да се дозволи да се огласе.

Нико као Енглези није умео да мотологизира „слободу штампе“. Џон Стјуарт Мил је у легендарном спису О слободи (1859) тврдио да „треба да постоји потпуна слобода изрицања и расправе, као питање етичког уверења, било које доктрине, колико год неморално се то могло сматрати“.

Опасан ризик је, говорили су ауторитативно, да ако ућуткамо мишљење, можемо ућуткати истину. И зато се слобода индивидуе у том наративу издиже изнад света: „Када би читаво човечанство минус један било једног мишљења, а једна, а само једна особа супротног мишљења, човечанство не би било више оправдано да ућутка ту једну особу, него што би он, да има моћ, био оправдан да ућутка човечанство“.

Човек који је овако писао (Џ. Ст. Мил) био је упосленик у Источноиндијској компанији чији су послови узор над узорима у историји како се може пљачкати навелико, отворено, уз асистенцију државе у којој цвета „демократија“ подигнута на „слободи говора“.

Штампа оружје

Улога штампе у том друштву је систематски идеализована. Нису се бирале речи. Најмудрији људи су смишљали најсликовитије описе, што је сасвим у складу с филозофијом да је најнормалнија „усмереност целокупног енглеског мишљења на практичне сврхе“.

Тако је Томас Карлајл, у есеју „Знакови времена“ (1829), писао да „права Енглеска црква, у овом тренутку, лежи у уредницима њених новина. Они свакодневно, недељно проповедају народу; опомињу саме краљеве; саветујући мир или рат, са ауторитетом који су имали само први реформатори и давно прошла класа папа“.

У већ помињаној студији из 1915. чији је наслов Трговци и јунаци – патриотска промишљања Вернер Зомбрат описује пуно учешће енглеске „слободне штампе“ у Првом светском рату – наравно, као средства за вођење рата. Он то описује као „најпростије“ средство „потекло из најнижих трговинских инстинката, којим се Енглеска као што је познато, на мајсторски начин послужила за овог рата“ а што се звало „журналистичко опкољавање“ непријатеља.

„Својим новцем она (Енглеска) је поставила или купила све телеграфске каблове света које сада безобзирно користи за ширење својих лажних вести“. Даље: „својим новцем она је подмитила бирое за депеше, новине и часописе, илустраторе и новинске агенте, да раде у енглеском интересу. Увек трговац од главе до пете, овај пут чак умашћени трговац.“

За илустрацију наводи чланак у Тајмсу септембра 1914. где се поручује да „са становишта британског индустријалца важи правило: што рат дуже траје, то боље по британску индустрију. Данас можемо осећати притисак, а за неколико година имаћемо добит.“

Наравно, не морате сумњати да су Дејли телеграф и Спектејтор, и тад и увек, били на „линији фронта“. А данас су стигли Гугл, Фејсбук и друге мреже, које је англосаксонски смисао за покретање инстинкта за „добровољно ропство“ у човеку развило, али сад углавном у Америци. Исти шириоци слободе су, управо ових дана, кренули на Тик-ток који је кинески. Да га једноставно преузму, или затворе, јер они су навикли да је најбоље да се они други убијају без оружја.

И зато вам није тешко замислити да се данас неком у влади у Лондону чини да – кад распродајеш медије остајеш без оружја у хибридном рату, а тај Арапин шта год да каже, не можете му веровати.

Како неком Енглезу са вишевековном искуством чему медији/штампа служи може бити достатно објашњење да ће „у том послу комерцијални интереси и даље бити једини приоритет“. Не, није ту проблем што су ти интереси у индустрији „слободне штампе“ комерцијални, него што се све данас тако љуља да је све извесније да то неће бити енглески комерцијални интерес.

Наравно, кад се дошло до те бриге – вероватно се стиже до историјског краја. Трговци (нигде и никад) немају ни самилости, ни респекта за старце и бивше шампионе, они – као што су научили од Енглеза – знају да постоје само интереси. Није пријатно кад вам постаје јасно да то готово извесно неће бити ваши интереси.

И зато енглеска влада, чак и кад је из комерцијалног интереса предата Индусу, помишља да је време да се удари на то – забранама. То је вероватно закаснели потез. Али у нешто се ударати мора.