Причу око крађе беба својим текстовима у Вечерњим новостима међу првима  покренуо је Миша Васовић. Овај храбри новинар написао је и књигу под насловом „Рођени да нестану“, која садржи приче родитеља којима су деца украдена.

„Пронашла ћерку после 25 година“, „Потресна прича мајке украдене бебе“, „Највише беба украдено у Београду“, „Доказала да јој је син украден 1983. године“…

Ово су само неки од небројено много сличних наслова у последњих 25 година. Оно што су најдубљи страхови сваког родитеља, за неке су нажалост стварност. У последњих 50 година тзв.„беби трафинг“ био је једна од најуноснијих и најстроже чуваних грана криминала. Из године у годину повећава се број људи који сумњају да су им деца украдена из породилишта, али и оних чије су се сумње доказале као тачне.

Највише случајева крађе беба у породилишту, по доказима и документацији коју поседују родитељи, догађало се на територији општине Савски венац у  Београду. На подручју ове општине смештена су два породилишта, Народни фронт и ГАК у Вишеградској улици. Управо за ова породилишта у Београду велики број родитеља има доказе да су им бебе украдене одмах по рођењу!

Бројна је документација коју су родитељи морали да прикупе како би успели да докажу своју причу, обично, то је трајало неколико година. У нормалним околностима довољан би био само један документ – потврда о смрти!

– Потврда о смрти представља документ којим се потврђује чињеница смрти једног лица. Након смрти, у надлежној институцији (здравственој установи) се попуњава спроводница леша и леш отпрема у Капелу а одатле на гробље. Уколико је реч о Београду, за сахрану је надлежно Јавно комунално предузеће – Погребне услуге (Рузвелтова 50).

Сахрану прате у основи следећа два документа: спроводница леша и  Извод из матичне књиге умрлих лица.

Број извода из матичне книјге умрлих лица који издаје матична служба која припада општини на  територији на којој је наступила смрт посматраног лица, уписује се у регистар података ЈКП погребне услуге. Немогуће је да једно исто лице има два различита броја Извода из матичне књиге умрлих лица, односно да има један текући број у евиденцији матичне службе општине, а други у евиденцији сахрањених лица на гробљу.

За горе поменутим породилиштима не заостаје остатак Србије. У овој црној статистици следе их породилишта у Нишу, Лозници, Суботици, Шапцу, Новом Саду, Крушевцу… Готово да нема града у ком се за време постојања СФРЈ и периода 90-их година протеклог века нису крале бебе.

Метод „рада“

Ланац трговине бебама врло је сложен. Чине га лекари, бабице, општински и социјални радници, полиција, царина… Деценијама су познати дупли протоколи и сумњиве ставке у документацији „Народног фронта“ и ГАК-а. Примера ради, уместо имена породиље – празни одељци, отпусне листе без факсимила надлежног лекара, вешто замрљани печати болница… Сличне методе присутне су и у другим државним болницама и породилиштима.

Задатак радника социјалних служби био је да за новорођенчад, док су још у породилишту, пронађу лажне родитеље. Деца су најчешће продавана у земље западне Европе, Турску, али и унутар наше државе.

Зашто држава ћути?

На ово питање нико од нас, верујем нема прецизан одговор.

Протеклих година у Србији су се смењивале власти, странке, позиција и опозиција и нико од њих није ни почео да решава овај случај. Актуелни министар здравља, Златибор Лончар, у последњем разговору са родитељима и рођацима украдених беба истакао је да овај проблем мора бити решен.

Министар је, надамо се упознат са чињеницом да у Србији не постоји закон који директно регулише овакве случајеве. Неретко се у судској пракси догоди да се крађе деце воде као „малолетничка деликвенција“ и ако нема никакве везе са тим.  Морао би министар такође да зна и да су поједини случајеви доведени до судског епилога, али из неког разлога судије не доносе коначне пресуде или судске процесе воде годинама, све до застарелости. То је недопустиво за државу које се залаже за борбу против криминала и уопште за један правни систем.

Да у Србији постоји још увек одређен круг људи којима не иде у прилог да се сазна истина о крађи беба и да одговорни буду кажњени, потврђује и разговор наших новинара са човеком који је годинама радио у полицији и то у времену када је цветао „беби трафинг“. Наиме, када смо замолили нашег саговорника да нам каже нешто о овој теми, добили смо следећи одговор:

-„Радио сам у служби када је у Србији било највише случајева крађа беба. Моје мишљење ја да су за то сви знали, али се о томе ћутало. Добро се сећам да се у једном моменту у вези крађа беба говорило о некаквом ПРОЈЕКТУ, али не знам детаље тога. Најбоље би било да и Ви одустанете од писања о томе, јер још увек постоје интересне групе људи којима не не само да не одговара да се такви случајеви реше, већ и да се о њима пише и прича у медијима“.

Ми нећемо одустати од писања о овој теми.

У следећим наставцима читаћете исповести и приче родитеља несталих беба које су објављене у књизи „Рођени да нестану“, аутора Мише Ристовића. Такође имаћете пррилику да читате сазнања до којих је дошла професорка Снежана Кнежевић, после вишегодишњег бављења овом темом.

И још много тога.

(наставиће се…)

аутори серијала: Милица Јеремић и  Иван Ерцеговчевић

контакт са ауторима: [email protected]

(SrpskiForum)

Ознаке: корупција у здраству, крађа беба, породилишта, пројект, српске бебе, српско здраство