На падинама Цера, у августу 1914, одвијала се крвава битка између аустроугарских и српских снага које су грчевито браниле отаџбину од надмоћнијег непријатеља. У ноћи између 15. и 16. августа земља се тресла, а планина сијала од непрекидних експлозија граната испаљених са обе стране. Горели су и небо и земља, а у одсудној борби српски се војници боре дословно за сваку стопу покушавајући да зауставе обесног агресора.

Несебична помоћ војсци: И жене гурале топове

У шуми званој Ранковача воде се крваве борбе. Експлозија гранате рањава два војника Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије. Иако тешко рањени, не допуштају друговима да напусте борбу да би им помогли, него се сами сналазе и са изразитом упорношћу успевају да се домогну празне куће Тихомира Стевановића у Текеришу.

Ујутру црна тројка агресорских војника проналази исцрпљене рањенике и као на лутрији једног убија, а другог, видевши да су му обе ноге израњаване и да се не може кретати, оставља да умре у мукама.

Нису рачунали Аустроугари на одлучност и инат српског сељака. Рањени Милета Милутиновић, из свилајначког села Седлара, скупио је снаге и успео да уђе у кућу, проналази пешкир и у њему девојачку спрему.

– Милета је у сандуку пронашао два пешкира, какве су у то време девојке ткале и украшавале за своју спрему, и њима је превио ране. Касније су га пронашли српски војници и однели на безбедно. Преживео је рат и вратио се у своје село, а један од пешкира успео је да сачува и донесе из рата. Прошло је 60 година и 1974, на годишњицу Церске битке, Милета је са унуком дошао на обележавање јубилеја и потражио кућу у којој је нашао спас.

Зликовци нису имали милости ни према рањеницима

Пешкир је оставио Месној организацији савеза бораца која га је касније предала Народном музеју у Шапцу. Пешкир је танког платна, дугачак око метар и 45, а широк скоро 50 центиметара. Извезен је и на њему пише на једном крају „Перса Спајића ђевојка“, на другом „Добро јутро, добри домаћине. Сретан ти празник“, а крајеви су украшени чипком – каже Светланка Милутиновић из Народног музеја у Шапцу. 

Реплике

Удружење жена инвалида рада из Шапца тка реплику Персиног девојачког пешкира. Исткали су их, каже Милутиновићева, до сада петнаестак које Град Шабац дарује високим званицама. Посебност тог поклона јесте та што уз њега иде и изузетна прича стара пун век. 

Милета се добро сећао и крваве Ранковаче и места где је рањен, а приметио је и да у дворишту куће из које је узео тканину није више било храста. Судбина је хтела да пешкир девојке Персе, удате за Тихомира, непосредно пред рат спасе живот једном српском борцу.

Насупрот Милети, сама Перса није имала среће. Лепа плавокоса жена била је писмена, што тада није био често међу девојкама са села, а читала је и латиницу. Имала је свега 23 године када је умрла од грудобоље оставивши за собом тек рођену кћерку Живку и петогодишњег сина Милисава. 

Седло и труба

Иако предмета из Церске битке, али и осталих великих бојева има по музејима, није много оних који са собом носе и причу попут Персиног пешкира. У Народном музеју у Шапцу чува се и седло коња Ацуле са којим је кроз Први и Други балкански и кроз Велики рат пројахао војник Драгомир Рајић из Узећа код Богатића као борац Коњичког пука Дринске дивизије. По повратку из ратова, Рајић свог коња-саборца, који му је живот спасао у преласку преко Албаније, ‘пензионише“ и оставља га да живи неоптерећен сеоским пословима.

Када је дошло време да Ацула оде на други свет, Драгомир је позвао саборце и сахранио ратног друга онако како је то носећи га кроз ратне вихоре заслужио. У музеју се чува и труба војника Павла Мутавџића из Мачванског Метковића који је са њом сигнализирао наређења кроз балканске и Велики рат.

Ни Милисав није био дугог века, па умире 12 година после мајке, а Живка се удала и добила четворо деце. Дочекала је и деветоро унучића и шесторо праунучића пре него што се на Ускрс 1986. придружила мајци и брату. Милети се није испунила жеља да још једном обиђе поприште љутог боја и крајем 1981. одлази у небеску дивизију своји ратних другова.

Иза њих је остао девојачки пешкир и прича о судбини једног војника рањеног у боју са свирепим непријатељем.

(Вести)

Ознаке: Милета Милутиновић, Први светски рат., српски хероји