За неке Србе територијални интегритет код Украјине недодирљив а код Србије небитан

Драгомир Анђелковић

06:40 10.03.2023.

И док немали део овдашњих медија, НВО, политичара, заговара „трампу” дела наше територије за апстрактну ЕУ перспективу или плодове „донаторске конференције”, навелико хвале „принципијелну” позицију Украјине

Нећемо да мењамо мир за територије. Наши медији су ових дана пуни таквих порука. Логично би било да помислимо да је тако у вези са Србијом. Јер нашој земљи водеће западне државе отимају Косово и Метохију те од официјелног Београда траже да, у што краћем року, ту отмицу озваничи прихватањем тзв. француско-немачког, а заправо америчког плана, о тзв. нормализацији односа Србије и њене сепаратистичке покрајине. Разуме се на основама које подразумевају државност Косова.

И док немали део овдашњих медија, НВО, политичара, безочно заговара „трампу” дела наше територије за апстрактну ЕУ перспективу или плодове обећане посткосовске „донаторске конференције”, навелико преносе и хвале „принципијелну” позицију Украјине. Њу одражава став изнет на почетку текста, на који нас је, поводом годишњице почетка западно-руског сукоба на простору те земље, подсетио Михаил Подољак. Испада да је за неке Србе територијални интегритет недодирљив ако је украјински, али је небитан – гле лицемерја – када је српски.

А не би смело тако да се, макар и из крајње прагматичних мотива, резонује. У питање се не довoди само Косово, већ и опстанак читаве наше државе. Поменути саветник актуелног председника Украјине образложио је позицију Кијева да неће да прави територијалне уступке на следећи, и за нас релевантан, начин: „Увек ћете имати проблеме, јер то значи – код вас може увек неко да дође, нека јача земља и каже – ми хоћемо овај део територије.“

Историја нас учи да је неретко било баш тако. Довољно је да се сетимо Прве поделе Пољске из 1772, после које су делови елите те земље мислили да је по цену болних уступака купљен опстанак остатка државе. Међутим, уследиле су друга (1792) и трећа подела те земље (1795), те је Пољска нестала са политичке мапе света. А како нам је још 2007. године рекао тадашњи немачки амбасадор у Београду Андреас Цобел, Србија, по мишљењу неких западних кругова, има још отворених територијалних питања. На пример, Рашку област или Санџак као и Војводину. А ту је и, што није поменуо али зато су Албанци спремни да то питање у погодном моменту наметну, југ централне Србије који они накарадно називају „Прешевском долином“.

Зато је, немојте у то да сумњате, прихватање онога што нам сада нуде из Вашингтона, Берлина и Париза, не само једнократно комадање Србије поводом питања Косова и Метохије, већ призивање нових опаких невоља па и сукоба. То није допринос миру и стабилизацији већ увод у ратове, економски колапс, избегличке кризе и све друго што смо нажалост доживели крајем прошлог века. А све те трагичне појаве сада, за разлику од Украјине и Русије, немамо. И тешко је да ће до њих поново дођи док год на рационалан и одмерен начин држимо линију одбране целе државе на Косову и увези са њим. Но, све се мења ако са ње одступимо, на чему се сада ради.

Очито нам и Подољак, савезник западних центара моћи који нас терају да се одрекнемо Косова, не само посредно, поручује да не смемо да прихватимо косовску капитулацију. Она би била темпирана бомба постављена испод онога што остане од Србије. Али неки такво решење, из личног егоизма, ипак намећу нацији као „спасоносно“. Како нам, правећи паралеле са његовом земљом, украјински политичар каже: „То су изгледа људи који говоре дајте да им дамо наше српске домове у замену за неки митски мир.“

Не улазећи сада дубље у природу рата који се води на истоку Европе – где су многе ствари у условима стварања нових нација и прекомпоновања идентитета те конфузног цртања и прецртавања граница нејасне – речи у рату прекаљеног страног политичара морамо озбиљно да схватимо. И да не заборавимо да се Срби, на просторима где и данас живе, као значајан европски народ помињу почетком 9. века од стране франачког научника и писца Ајхнхарда. Тада нико још није ни чуо за већину народа који су данас велики и обликују глобалне процесе. То нас такође обавезује да не дижемо руке од онога што су нам оставили преци. Код нас су ствари много јасније него на истоку Европе где се Украјина први пут помиње крајем 12. века и то као део руских земаља.