Pročitaj mi članakNa vlasti su se smenile sve stranke, a njihovi predstavnici su nemilosrdno pljačkali državu i narod. Stvorene su tri generacije lopova i prevaranata, koji su zgrnuli imovinu vrednu nekoliko stotina milijardi evra. Otimačina traje i danas. Aleksandar Vučić, koji sada predvodi zločinački pohod na Srbiju, dok je bio u opoziciji govorio je da će pljačka trajati dok god neko ne bude obešen. Bio je u pravu. Poslednji je čas da razbojnici budu uhapšeni i, u fer i poštenom sudskom postupku, osuđeni na zakonom određene kazne.
Врана врани очи не вади, зато су се на власти смењивали пљачкаши из разних партија, а никад нико није кажњен. Скривени иза различитих идеологија и политичких парола, представници сваке власти отимали су јавне ресурсе и приватну имовину. Само у последње две деценије из Србије су изнели плен вредан око 250 милијарди евра. Тај процес траје и данас, под контролом Александра Вучића, вође картела окупљеног око Српске напредне странке.
Прва генерација пљачкаша стасала је у време владавине Слободана Милошевића. Ратове, санкције и хиперинфлацију искористили су за черупање јавних фондова, финансијске малверзације и шверц дефицитарних роба. Тако су први милион стекли најкрупнији представници тајкунске касте Мирослав Мишковић, Милан Беко, Богољуб Карић, Предраг Ранковић, Радоман Божовић, Драган Томић Симпо и многи други.
После петооктобарских промена неки су рекетирани, али већина њих је без проблема прешла на страну победника. Нова власт никада није решила мистерију „Кипарских пара“, више од 50 милијарди долара, које су Милошевићеви сарадници изнели из Србије. Новац је пронађен на рачунима у кипарској Народној банци, али напрасно је нестао. Власници рачуна су се нагодили, ДОС-овим истражитељима су платили рекет, а већи део плена задржали за себе.
Другу генерацију створио је Зоран Ђинђић. Прва ДОС-ова влада организовала је пљачкашку приватизацију државних и друштвених предузећа. Директор сектора за тендерску приватизацију у Агенцији за приватизацију био је Синиша Мали. У распродаји државне имовине учествовао и Ђинђић лично, који је свом куму и тадашњем директору Демократске странке Миодрагу Костићу дао три шећеране у Војводини за укупно 9 евра.
И други Ђинђићев кум, Драгољуб Марковић, добро је профитирао. Марковић је по багателној цени купио три фирме: „Војводина продукт“, Пољопривредно-индустријски комбинат „Моравица“ и Индустрију меса Чајетина. У тој фази приватизације учествовао је и Милан Јанковић Цептер, а профитирали су и Зоран Јањушевић, Ђинђићев саветник за безбедност, и Немања Колесар, шеф Ђинђићевог кабинета.
Јањушевић и Колесар су неколико месеци после Ђинђићевог убиства постали главни јунаци пореске афере, коју је отворио Божидар Ђелић. Мађарска финансијска полиција обавестила српски МУП о спорним трансакцијама преко кипарских и сејшелских офшор компанија Мyрон Салес Лтд и Леннаy Цонтрол Лтд на рачуне Јањушевића и Колесара током 2002. године.
Ђелић је инсистирао да се утврди ко им је и зашто уплаћивао суме од по неколико стотина хиљада евра. Оба јунака корупционашке афере тврдила су да ништа нису скривили, паре су стекли поштено и да потичу из изузетно богатих породица. Медији су открили да је Јањушевић 1992. године радио као шофер Драгана Кијца, шефа Државне безбедности Републике Српске. Документи из тог времена показују да је имао завршену средњу школу. По доласку у Србију пријавио је диплому сарајевског Електротехничког факултета.
Колесар је тврдио да је 400.000 евра, за спорну куповину куће у Улици Риге од Фере, није добио као мито за продају цементаре Нови Поповац, него да га је позајмио од Јањушевића. Обојица су имали заштиту премијера Зорана Живковића.
– Ја сам их питао да ли су платили порез и одговорили су да јесу – рекао је Живковић.
После Живковића, у време кохабитационе владавине Војислава Коштунице и Бориса Тадића распродато је све што је вредело у Србији. Александар Влаховић и Данко Ђунић, лидери прве гарнитуре ДОС-ових експерата за отимање државне имовине, учествовали су у већини приватизационих афера, од смедеревске Железаре, коју су америчком УС Стилу продали за један долар, до Ц Маркета, који је продат Мишковићу по 900 милиона евра нижој цени од тржишне.
Борис Тадић, тадашњи председник Србије, пре неколико дана је рекао да је у његово време највећа афера била она кад се сликао како мази јуне у предизборној кампањи. Заборавио је на 24 спорне приватизације, на чијем разрешењу је инсистирала Европска комисија. До избора 2012. године, кад је Тадић пао с власти, српска тужилаштва су водила истрагу о само три случаја, о Ц Маркету, Мобтелу и панчевачкој Азотари.
По доласку Томислава Николића и Александра Вучића обустављене су и те истраге, а нису ни покренуте оне које су се односиле на Сартид, Југоремедију, АТП Војводину, Керамику Кањижа, Шинвоз, Срболек, Луку Београд, Ветеринарски завод Београд и остале афере.
Пре доласка на власт, Вучић је обећавао да ће разрешити све пљачкашке приватизације. Млађану Динкићу је обећавао робијашко одело с бројем 1. Хапшењем и дугим боравком на робији претио је и Влаховићу, Ђунићу, Горану Питићу, Александру Радовићу и осталим „жутим лоповима“, за које је тврдио да су из Србије изнели око сто милијарди евра. Вучић је робију обећао и Божидару Ђелићу, кога је оптужио да је узео мито од француске банке Креди Агрокол приликом куповине новосадске Меридијан банке. Креди Агрокол је 2005. године у две транше платила укупно 99 милиона евра, од чега је 11 завршило на рачуну тадашњег потпредседника Владе и министра привреде Ђелића. Од тог новца је Ђелић купио вилу на Сењаку, вредну око пет милиона евра.
Весна Џинић је прошла много боље од Ђелића. Још у време ДОС-ове владавине за њу се говорило да је првих 20 милиона евра стекла као директорка Агенције за санацију, стечај и ликвидацију банака. Она је угасила четири највеће српске банке и довела стране, које су преузеле тржиште вредно пет милијарди евра годишње. Кад је смењена, на њено место је постављен Колесар. Џинић се привремено удомила у банци Сосијете женерал, да би до средине 2009. године била директорка Агенције за приватизацију. Оставку на ту функције поднела је, наводно, из личних разлога, незадовољна што јој је плата смањена са 344.000 на 292.000 динара.
Извори из Агенције за приватизацију тврде да је Џинићева отишла јер је била изложена притисцима око спорне приватизације хотелског комплекса Генекс на Копаонику. Нови власник, МК Група Миодрага Костића захтевала је да Агенција одобри препарцелизацију земљишта, како би део могао да прода. Џинић се, наводно, успротивила томе, па је, на инсистирање председника државе Тадића и председника владе Мирка Цветковића, морала да напусти функцију. Није отишла празних џепова. Напротив, извори из њеног окружења тврде да је стекла имовину вредну око сто милиона евра, коју је пренела у Сједињене Америчке Државе.
Од 2000. до 2012. године из Србије је изнето око сто милијарди евра. Новац је оставио трагове, али нова власт није урадила ништа да би открила ко је и колико опљачкао. Кад је корупционашка афера у којој је главну улогу имао Немања Колесар добила сраман судски епилог – поступак је обустављен због застаревања кривичног дела – Александар Вучић је тврдио да је то могуће „само зато што нико никад није обешен“.
Спрега корумпираних политичара и истих таквих тужилаца и судија омогућила је некажњену пљачку државе.
Где су стали пљачкаши из времена Коштунице и Тадића, наставио је Вучић. Ставио је под контролу тајкуне из прве две генерације, Милошевићеве и ДОС-овске, а сам је створио нову групу скоројевића. Вучић је добро научио криминалне и корупционашке системе „жутог предузећа“. Наставио је са истом праксом, само је повећао размере пљачке. У спорним комбинацијама на којима су „жути лопови“ зарађивали по милијарду динара годишње, као на Бус Плусу, сада „шарени напредњачки лопови“ обрћу 30 милијарди динара. Разлика у вредности плена утицала је на темпо успона напредњачких богаташа. Дојучерашњи конобари, аутомеханичари, лимари и пекари постали су тајкуни, чија имовина вреди и по неколико стотина милиона евра.
Славиша Кокеза је бизнисом почео да се бави на Краљичиној плажи у црногорском летовалишту Милочер. Тамо је шетао магарца. Туристима је наплаћивао један евро по фотографији с магарцем. Тако је и упознао Александра Вучића. Дружење и пословну сарадњу наставили су у Београду, у кафићу „Контакт“ и Српској радикалној странци. Кад је Вучић дошао на власт, Кокеза је конобарску кецељу заменио „Бриони“ оделом од 20.000 евра. У крупни бизнис упустио се оснивањем предузећа Срећни Милионер.
Заиста, посрећило му се кад је ушао у власништво компаније Вин-Вин, коју је пре две године продао тајкуну Ненаду Ковачу за 130 милиона евра.
Кокезина фирма Проинтер и данас добро ради, без проблема добија послове на тендерима, иако се он дистанцирао од Вучића после оптужби да је шверцом робе из Турске, Албаније и Црне Горе згрнуо 640 милиона евра. Пошто је заборавио да Вучићу исплати обећану провизију, Кокеза се склонио на безбедну удаљеност, у Сједињене Америчке Државе.
И многи други напредњачки тајкуни одлучили су да новац стечен криминалом, а опран кроз грађевинске и трговачке послове, пребаце на рачуне у америчким банкама. Процењује се да су из Србије за ових десет година изнели око 150 милијарди евра.
Ниједан народ у Европи не би издржао оволику пљачку каква је задесила Србе и Србију.
Међутим, ниједан народ не би ни дозволио да му се то деси, да га поробе и очерупају хероји с магарца, шофери којекаквих удбаша, пилићари с теткиног кауча и слични бедници. Што је најгоре, напредњачки разбојници не намеравају да се зауставе. Отели су све, а и то им је мало. Наставиће док год буду могли, али то не зависи од њих, него од тога кад ће жртве да се побуне. „Мирно жањите да бисте мирно гладовали, од таквог мира морамо да се бранимо.“
Стихови Љубомира Симовића упућују на решење пљачкашког похода, који траје деценијама. Мир с лоповима је могућ само кад они буду на робији, а Србија на слободи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 11, 2022
