Србија се већ десет и по година налази у прокси грађанском рату. Србија у том рату губи, остаје без територије и људи. Побеђује картел Александра Вучића. Диктатор и његови ортаци из заједничког злочиначког подухвата опљачкали су јавне ресурсе и приватну имовину, па се сад припремају за одбрану плена. Вучић зна да неће моћи да избегне сукобе са грађанима због колапса привреде, инфлације, литијума, издаје Косова, санкција Русији... О ратној тактици коју ће диктатор користити у обрачуну с опозицијом, неподобним медијима и свим осталим нормалним људима пише Предраг Поповић, заменик главног уредника Магазина Таблоид, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Што је било далеко, дошло је близу. Кад је доведен на власт, 2012. године, Александар Вучић је учинио све што је могао како би се представио као нови Зоран Ђинђић. Удовици Ружици је поклонио туђу вилу на Дедињу, а њену ћерку Јовану је запослио у Влади Србије. На годишњицу смрти, Вучић је полагао венац на месту где је Ђинђић стрељан. Горан Весић је добио задатак да се, као сурогат-удовица, заклиње да је Вучић визионар и реформатор баш као Ђинђић.

У то време, Вучић је заборавио да је, на испраћају Војислава Шешеља у Хаг, са бине на Тргу Републике обећао да ће „истребити Ђинђича као губу из тора“. Заборавио је да је осуђеног атентатора Звездана Јовановића називао „новим Гаврилом Принципом“, а одрекао се и библијских цитата, којима је оправдавао ликвидацију „српског Хомеинија“, како је називао ДОС-овог премијера.

Кад је обустављена акција „Сабља“, Вучићу се вратила храброст, па је ортаке из свог окружења увесељавао вицевима о томе како мрави у Алеји заслужних грађана могу да играју Премијер лигу, или како се Весић прехладио кад је ноћ пре Ђинђићеве сахране провео у гробници, да се увери хоће ли шефу бити удобно.

Осим морбидног хумора, Вучић је презентовао и познавање теологије. Дворску свиту је фасцинирао цитатима из Старог и Новог завета, које је стављао у контекст актуелне политике. У том заносу, објашњавао је да Ђинђић није имао право да се нада хепиенду. „Нанео је много зла, а апостол Павле је говорио да нема опроштаја без проливене крви“, говорио је Вучић.

Пошто је Вучић добар део лета 1999. године, после свађе са Шешељем и напуштања Српске радикалне странке, провео у манастиру Ковиљ, под контролом свог духовника, тадашњег игумана, а данас патријарха Порфирија, не чуди што је читао Нови завет. Из апостолских посланица је памтио само оно што је могао да употреби у политичкој борби. Из тог арсенала је и реченица из посланице Јеврејима апостола Павла (9:22), која гласи: „Уистину, по Закону се скоро све чисти крвљу, то јест, без проливања крви нема опроштења“.

На том трагу, психолози и психијатри би могли да објасне Вучићеву патолошку склоност ка медијском призивању атентата на вољеног себе. Из истог корена расте и његов страх од суочавања с одговорношћу за све што је радио откад је завео диктатуру. Вучићеви истањени живци не могу да поднесу притисак, зато хистерише на сваку медијску прозивку и претњу.

Обичне грађане, који га псују и вређају, излаже правосудном прогону, а политичке противнике отвореним политичким и медијским компромитујућим кампањама, али и подлим саботажама у њиховим странкама и међу њиховим гласачима.

По Вучићевом наређењу недавно је покренута хајка на Срђана Миливојевића, народног посланика из редова Демократске странке. Осим што упорно прозива Вучића за сарадњу са Вељком Беливуком и Предрагом Колувијом, Миливојевић прети суђењем свим напредњацима, и то на тзв. Националном стадиону, пошто ће суднице бити мале за све који ће бити оптужени. Миливојевић је на Твитеру написао предикцију онога што чека најистакнутије чланове породице Вучић: „Данило и Андреј ће да се крију као пацови са милијарду евра у шахтовима“.

Алузија на Моамера Гадафија и оно што га је задесило кад су га либијски побуњеници уловили у шахту, узнемирила је Александра Вучића, али Миливојевић има посланички имунитет, па није могао да га ухапси, као што би урадио с обичним грађанином који би написао такав твит. Међутим, Миливојевић се није позвао на имунитет. Напротив, јавно је изазивао диктатора и његове ортаке из картела.

– Признајем, написао сам твит да ће неки Данило и неки Андреј, не пишући презимена, да се крију као пацови и биће пронађени као Гадафи, са милијарду евра. Ако напредњаци препознају брата и сина председника те странке, шта је то што они знају о њима? Колика је та провизија од Рио Тинта? Колико они пара имају, ако их препознају као људе са милијарду евра. Како то да није поднета кривична пријава против онога ко је претио да ће их силовати, стрељати, побити или подавити? Зашто напредњаци не штите судски свог председника и његовог сина и брата? Кад неко трепне на пешачком прелазу, они га ухапсе, а сад ништа не предузимају. Хајдемо заједно до Специјалног суда или у Тужилаштво за високотехнолошки криминал. Имали би тамо да кжемо нешто и о томе како се крије афера „Јовањица“, па нешто о шверцу оружја, па да кажемо нешто о убиству Владимира Цвијана или о убиству Оливера Ивановића – рекао је Миливојевић.

Иако је спорни твит написан пре годину дана, напредњачка политичка и медијска машинерија сада је покренула артиљеријску припрему за јуриш на Миливојевића. Напад није нанео дао резултате у Народној скупштини, али јесте у Демократској странци. Миливојевић је смењен са места председника Извршног одбора ДС-а. Зоран Лутовац, Драгана Ракић и остали високи функционери ДС-а такође су изложени тортури напредњачких кадрова и медија, али смета им Миливојевићев речник, сувише је реалан и конкретан.

Вучић је задовољан смањењем Миливојевићевог утицаја у ДС-у. С друге стране, није задовољан повећањем утицаја Здравка Поноша на грађанистичком делу политичке сцене. Понош би, за Вучића, био лака мета, коју би без проблема могао да демолира у медијима, али тај посао отежавају две ствари: подршка западних дипломата и већег дела гласача који су до априлских избора подржавали Драгана Ђиласа. Понош је, пре неколико дана, формирао органе свог покрета Србија – Центар, тзв. Срце. С обзиром на његов досадашњи имиџ, ставове које заступа и, врло битно, сукоб са бившим блиским сарадником Вуком Јеремићем, очигледно је да ће Понош покушати да освоји што више разочараних Ђиласових гласача.

Реално, Вучића не може да угрози нико са грађанистичке левице, па макар сам себи наменио место у центру политичког спектра. Тако профилисана странка или покрет обраћа се корупусу гласача, који није већи од 20 одсто укупног бирачког тела.

Ипак, Вучићу је изузетно битно да у том блоку односи буду подешени у складу с његовим интересима. А, његов основни интерес се своди на то да Ђиласу обезбеди статус лидера опозиције. Много је разлога за то. Прво, Ђилас је безопасан.

После вишегодишње медијске компромитације и милион пута поновљених оптужби за криминал и корупцију, председник Странке слободе и правде нема шансе на озбиљнији изборни резултат. Друго, Ђилас је склон кохабитацији и колаборацији. То је доказао после априлских избора, кад је потрчао на поклоњење „неспорно легитимно изабраном председнику свих грађана“.

Успут, трчећи у зграду Председништва, Ђилас је сам себи пуцао у обе ноге. Остао је без пола странке, а и без онога што му је Вучић обећао, и јавно и тајно. Вучић га је слагао да ће поновљене београдске изборе заказати за децембар 2022. или за март 2023. године. Слагао га је и да ће, преко посредника, купити СББ. У том послу, бар према информацијама из Вучићевог окружења, Драган Шолак је требало да зарадио две милијарде евра, а Ђилас 400 милиона евра.

У истом пакету, Шолакова телевизија Нова С требало је да добије националну фреквенцију. Није искључено да се цела трансакција кад-тад реализује, али под условом да Вучић добије повољнију цену. До тада, Ђилас мора да остане на политичкој сцени, не сме да искористи „златни падобран“ вредан 400 милиона евра, па да се дистанцира што даље из каљуге у коју је упао. Да ствар буде компликованија, кроз то време, док чека отпремнину, Ђилас мора да докаже употребну вредност. У пракси, то значи да мора оправдати самопрокламовани статус лидера опозиције.

С обзиром да је Вучић много инвестирао у Ђиласа – обезбедио му је финансијску, медијску и логистичку подршку – не сме дозволити некаквом Поношу да им квари стратегију. Довољно је да Понош освоји пет одсто гласача грађанистичке провинијенције, па да Ђилас падне испод цензуса, дубоко у прошлост. Да би то спречио, Вучић је предузео неколико субверзивних активности. У те акције укључио је одбачене и компромитоване бивше сараднике, али и појединце који тек покушавају да се промовишу као нове наде опозиције.

Сандра Божић, чланица Председништва СНС, на Твитеру је извређала Саву Манојловића из покрета Крени-Покрени, Владимира Вулетића из покрета Црно на бело – за праведну Србију, као и Синишу Јаснића, бившег директора Универзијаде.

– Од зла оца и још горе мајке! Саво Манојловић, Вулетић… са све Синишом Јаснићем (хапшен због Универзијаде). Лепо се види ко је та екипа! Све сами преваранти и лопови! Крени и криминално удружење покрени – написала је Божић оно што јој је наредио Вучић.

Фотографија с вечере на којој су били Манојловић, Вулетић и Јаснић није привукла већу пажњу корисника друштвених мрежа, али јесте многих опозиционара.

За разлику од Сандре Божић, која и кад би хтела не би могла да разуме поруке које су пласиране преко те фотографије, искуснији и паметнији аналитичари су схватили да је Манојловић означен као сарадник Вучића. То је потврдило сумње, које су настале пре годину дана, када је Манојловић иницирао блокаде саобраћајница са захтевом да се повуку два спорна закона – о експропријацији и о референдумској процедури.

Кад су се протести проширили и озбиљно угрозили режим, Вучић је дао бесу Манојловићу да ће повући законе под условом да овај обустави протесте. Договор је постигнут лако и брзо. Вучић је решио проблем, Манојловић се истакао као лидер који је способан да на улице изведе веће масе, а масе су издувале незадовољство и разишле се подвијеног репа.

Манојловић је, у то време, фигурирао као нови лидер, млад и некомпромитован, баш онакав каквог је опозиција чекала годинама. Група независних опозицинара, међу којима је био и владика Григорије, покушала је да увери Манојловића да би било добро кад би пристао на сарадњу са Поношом, па да направе заједнички политички покрет, који ће преузети примат на опозиционом делу сцене.

Манојловић је то одбио с објашњењем да у својој будућој организацији не жели никога ко је раније био ангажован у некој странци. Тражио је чисте људе, без путера на глави и багажа из времена бивше или актуелне власти. На крају, нашао је Синишу Јаснића.

У сарадњи с тадашњим министром спорта Вањом Удовичићем, Јаснић је учествовао у неколико корупционашких афера. После вишегодишњих перипетија, Удовичић се, захваљујући Вучићевој заштити, извукао из проблема који је настао кад су откривене проневере у Министарству спорта. По оптужници Посебног одељења за сузбијање корупције Вишег јавног тужилаштва у Београду и даље траје суђење Удовичићевом ортаку Јаснићу, који је тада био председник удружења „Универзитетски спортски савез Србије“.

Јаснић је средином јула ухапшен под сумњом да је, као директор привредног друштва „Европске унивезитетске игре 2020“ извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица. Јаснић се терети да је оштетио буџет Србије за 10,2 милиона динара, а „Универзитетски спортски савез Србије“ за 2,97 милиона динара. У новом поступку он је осумњичен да је на незаконит начин поделио више од пола милиона евра из буџета намењеног изради мастер плана за Европске универзитетске игре. Та спортска манифестација није ни одржана 2020. године, због пандемије корона вируса, а Јаснић се овог лета нашао у притвору због пандемије корупције.

Удовичић је изашао из Владе, Јаснић из притвора, али обојица су остали у Вучићевом окружењу. Иако су остали без функција, систем се није променио. Уместо Удовичића, на чело Министарства спорта постављен је Зоран Гајић, бивши трофејни селектор одбојкашке репрезентације Југославије. Синиша Јаснић је остао на месту председника Савета београдске Спортске академије, шефа катедре за менаџмент и информатику и наставника на катедри за друштвене науке.

У Спортској академије предаје и министар Зоран Гајић, па и Иван Тодоров, звани Гризли, бивши помоћник директора БИА и актуелни амбасадор у Будимпешти. Оснивачи Академије су Олимпијски комитет Србије, Град Београд, ЈСД Партизан, СД Црвена звезда и Фондација „Леон Лукман“.

Синиша Јаснић, без дозволе Александра Вучића, не би могао ни секунд да остане на том послу, у таквом окружењу. То што је ухваћен с рукама у тегли, за Вучића може да буде само доказ подобности за наставак сарадње. Не смета ни то што је био хапшен и процесуиран. Као што сам Вучић каже: „Нема везе ако Јаснић буде осуђен на годину дана затвора. Узео је милион евра. На слободи не би могао да заради толике паре.“

На слободи, Јаснић мора да за шефа одради прљаве послове, међу којима је и сарадња са опозиционарима попут Саве Манојловића и Владимира Вулетића. Јаснић је погодан за то. Лак је за компромитацију, у јавности је перцепиран као напредњачки лопов, а зна да управља људима и новцем. Вучић преко њега може да подрива статус Манојловића и Вулетића, све с намером да ослободи простор за Ђиласа, али и да ослаби стартне позиције Поноша.

Међутим, као по старом правилу – ко тебе фотком, ти њега фотком – Вучићеву намеру да Манојловића и Вулетића обрука доказом о дружењу са Јаснићем, доживела је фијаско после објављивања фотографије с вечере на којој, за истим столом, насмејане и веселе седе Сандра Божић и Мариника Тепић.

Божићка није ту фотографију поделила на Твитеру и није цитирала објаву: „Од зла оца и још горе мајке“. Уместо ње, такве коментаре су остављали бројни корисници друштвених мрежа, који су осули паљбу по Тепићки, уверени да и та фотографија потврђује спекулације о сарадњи СНС-а и ССП-а. Мариника Тепић није удостојила своје пратиоце и бивше гласаче одговора на питање откуд она у друштву Сандре Божић, коју је доскора засипала жестоким критикама.

Вучић не мешетари само у опозицији, велику пажњу посвећује и кадровима из свог картела. Тренутно, ужива у игри са живцима некада блиских сарадника, које је избацио из извршне власти. Браниславу Недимовићу, бившем министру пољопривреде, обећао је место председника Фудбалског савеза Србије, на коме ће наследити несталог Славишу Кокезу. Јадранку Јоксимовић, бившу министарку за евро-интеграције, држи на леду. Пошто не сме лично да се суочи с њом, упућује је на Ану Брнабић. Могао би да је на преговоре шаље и код Симе Спасића, он на одлуке о постављању кадрова има исти утицај као и Брнабићка.

Јоксимовићка то зна, зато води шаптачке диверзантске акције против, којима подрива Вучићев ауторитет. Она са искреним кајањем признаје да је изабрала погрешну стратегију пред формирање актуелне владе. Иако добро зна ко је и какав је Вучић, веровала је да он неће имати храбрости да је пусти низ воду. Сад, кад се то десило, Јоксимовићка кука што није, попут Горана Весића, јавно упозоравала Вучића да пази шта ради.

Весић је, искусно и храбро, користио сваки медијски наступ да шефу поручи како му не пада на памет да се задовољи функцијом министра културе или неким другим ресором у коме нема пара. Уместо да се нада и чека милост, Весић је постављао своје услове, који су се сводили на жељу да преузме Министарство грађевинарства. Кад је Вучић, преко својих медијских сателита, пласирао најаву да ће из тог ресора бити издвојена канцеларија за капиталне инвестиције, Весић је одмах реаговао: „Ако је инфраструктура могла да буде у Министарству грађевинарства кад га је водио Тома Мона, мораће и сада“. Наравно, Вучић је попустио.

Небојша Стефановић се нада да ће Вучић попустити и у његовом случају. Сатанизовани и одбачени бивши Вучићев потрчко нада се да ће се удомити на место директора Коридора Србије. На тој функцији некада се налазио Стефановићев кум Дмитар Ђуровић, иза кога су остале афере тешке по неколико десетина милиона евра. Стефановић би, утешен тако масним пленом, лако прешао преко свих проблема које му је Вучић створио оптужбама за припрему државног удара, корупционашке и криминалне афере и сарадњу с кланом Вељка Беливука.

Вучић није далеко од одлуке да испуни жељу свог кума Стефановића, рачуна да би тако избегао опасност од новог сукоба, који би могао да се измакне контроли, па да у јавност стигну и многи докази разних злочиначких подухвата, који се налазе у фиоци бившег шефа полиције и војске.

Вучић ужива у сплеткарењу с ортацима из картела, али бави се и корисним комбинацијама. Корисним за њега, штетним за Србију. Магазин Таблоид је објавио серију информација о Вучићевом споразуму са менаџерима Рио Тинта и представницима Европске уније о отварању рудника литијума у Јадарској долини.

Пре неколико дана то је потврдио и немачки дневни лист Ханделсблат, који је објавио тајни документ о иницијативи „Глобална капија“, у којој се износи 20 конкретних предлога пројеката, међу којима је и почетак експлоатације литијума у Србији. Према наводима из тог документа, Немачка инсистира да Рио Тинто и друге рударске компаније, које су већ ангажоване у Србији, што пре почну са радом, како би се обезбедио литијум потребан за производњу батерија за електричне аутомобиле.

Иако је још пре четири године направила стратегију, која се заснива на употреби литијума, Европска унија не дозвољава експлоатацију те руде у државама чланицама. Само је у Португалу отворен рудник литијума, али за потребе производње керамике, а не батерија, што подразумева употребу другачије технологије, која мање загађује животну средину.

Чак и у таквим условима, португалске власти су тек прошле године издале привремену дозволу за експлоатацију, пошто није утврђен начин на који ће се решити загађење воде и ваздуха, потрошња енергије и депоновање отпада. И Немачка, иако промовише употребу литијума у аутомобилској индустрији, не дозвољава ни издвајање литијума из реке Горње Рајне, пошто би то угрозило животну средину. Власт у Србији нема тих дилема, Вучић је пристао да уништи Јадарску долину, Подриње и све остало, само да би се Немцима доказао као поуздан партнер.

Објављивање тајног документа, који открива позадину Вучићевог плана да омогући Рио Тинту експлоатацију литијума, није једини проблем с којим се суочава српски диктатор. Америчке обавештајне службе недавно су прекинули шверцерски ланац, којим је у Србију стизало вештачко ђубриво из Русије. У том ланцу, којим су нарушаване европске санкције према Русији, учествовало је неколико приватних компанија из Србије, Албаније и Црне Горе, као и појединци из државних структура.

Пре избијања рата у Украјини, српске фирме су преко територије Црне Горе у Русију извозиле око 6.000 камиона жита, а увозиле око 8.000 камиона вештачког ђубрива. Роба је пролазила с руским фактурама. Од априла, кад је Црна Гора увела санкције Русији, преко њене територије је у Србију прешло 4.600 шлепера са неутврђеном количином вештачког ђубрива, које је препаковано у џамбо вреће од по неколико стотина килограма, на којима није било ознаке о земљи порекла робе и сировинском саставу. Као званични посредник у продаји означена је приватна фирма из Албаније, која је ђубриво преузимала у луци Драч, па га преко граничног прелаза Божај пребацивала у Црну Гору и затим у Србију. С обзиром да царинске контроле нису проверавале садржај шлепера, јасно је да су кријумчари имали подршку власти у све три државе, у Србији, Црној Гори и Албанији.

– За овакве врсте операција ангажована је екипа окупљена око Андреја Вучића, брата председника Србији, који у великој мери контролише токове роба и новца – рекао је за подгорички дневни лист Побједа саговорник, који располаже информацијама о шверцу руске робе.

Америчке обавештајне службе су крајем новембра обавестиле српске, црногорске и албанске службе о том кријумчарском послу, којим су прекршене санкције према Русији. Од тада ниједан брод из Русије није упловио у луку Драч са товаром намењеним Србији. Међутим, не треба сумњати да ће криминалци из врха српске власти, предвођени ратним и послератним профитером Александром Вучићем, наћи нове канале за шверц ове и сваке друге врсте робе.

Нека будућа истрага требало би да утврди колико је Вучић зарадио на шверцу вештачког ђубрива, нафти и осталој дефицитарној роби, којој је драматично скочила цена после избијања рата у Украјини. Вучићу остаје само нада да ће одговарати по актуелним законима, а не по старозаветном, на који се позивао кад је говорио да Ђинђић није могао да очекује опроштај без проливања крви.

Вучићев страх је оправдан, али и за њега и за Србију било би најбоље кад би, без иједне капи било чије крви, био приведен правди и суочен с одговорношћу за све зло које је нанео држави и народу.

https://t.co/yC7DftgBKC

— СРБИН инфо (@srbininfo) December 26, 2022

Извор: intermagazin

Ознаке: Александар Вучић, грађански рат, КИМ, Србија