Прочитај ми чланакКартел Александра Вучића краде, пљачка, убија, киднапује и злоставља политичке противнике, протерује све нормалне људе... Народ ћути и трпи тортуру. Понижени и поражени, грађани не пружају отпор ни кад им режимски мафијашки ескадрони отимају и кољу децу. Уместо гнева обичног света, коме је уништио будућност, диктатор стрепи од освете својих криминогених кумова Стефановића, Кокезе, Петровића, као и пословних ортака из Црне Горе и са севера Косова с којима се посвађао око поделе плена. О узроцима сукоба у врху напредњачког картела и изостанку мотива за побуну нормалних људи пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак сарадник и пријатељ Вучића.
Док је био у опозицији, Александар Вучић је често истицао да „нема јефтинијег меса од србетине”. Кад је доведен на власт, додатно је оборио цену. Данас, по Вучићевом ценовнику, један човек, односно један глас на изборима, кошта као два килограма јунетине у “Максију”.
До девалвације србетине није дошло случајно. Вучић се злом бави као научно-истраживачким радом. Вредност људи је свесно оборио како би доказао тезу да се гладан коњ не рита. Успео је у томе. Створио је друштво у коме се пет одсто примитивних и похлепних чланова владајуће касте енермно обогатило, пљачком јавних ресурса и приватне имовине. Петнаест одсто, и то образованих и радно способних, емигрирало је из Србије, с намером да се никад не врате. Сви остали су изложени свакодневној борби за егзистенцију.
Пензионерима је опљачкао давно стечену имовину, а запослене у јавном сектору претворио у таоце, којима плата зависи од тога да ли ће гласати за свог отмичара. Радницима је навукао пелене, свео их на ниво робова и послао их у фабрике тзв. страних инвеститора, које субвенциоше новцем истих тих пролетера.
Уништио је здравствени систем, који је у условима пандемије корона вируса показао све своје слабости. Србија је данас пета држава у свету по броју умрлих од Ковида и укупном броју преминулих. Британски магазин Економист објавио је податке према којима је у Србију, у периоду од 1. априла 2020. до 30. јуна ове године умрло 30.210 људи више него у истом периоду 2019.
У последњој недељи у септембру, власт је тврдила да је у Београду просечно умирало по 70 људи. Истовремено, обављано је по 220 сахрана. Пошто није могуће да је један покојник сахрањиван три пута, пре ће бити да власт фалсификује податке како би прикрила трагичне последице својих експеримената. “Власт је једну смрт признавала, а три до четири сакривала. Тек ћемо наредних година уочавати пораст смрти од других болести зато што је касно постављена дијагноза. Оболели од рака, који нису могли да дођу до лекара ове и прошле године умреће за годину до три”, каже епидемиолог Зоран Радовановић. Пулмолог Дејан Жујовић упозорава да брза и сигурна смрт чека и “хроничне болеснике који нису имали могућност да се лече, да промене терапију, да ураде неопходну дијагностику”.
Вучић је геноцид инситутуционализовао на разне начине. Правосуђе је изнајмио страним банкама, како би незаконито надувавали ионако прескупе рате кредита. Природна богатства је продао Рио Тинту и кинеским прљавим индустријама, светским шампионима у загађивању животне средине. Државу је претворио у мафијашку колонију, која служи за производњу и дистрибуцију дроге и оружја и, нарочито, за прање новца стеченог криминалом.
Поред “Београда на води”, највеће европске праонице пара, у Србији се годишње кроз изградњу “некретнина од кокаина” званично легализује око пет милијарди евра. Незванично, у кешу и кроз разне спекулативне комбинације, опере се петоструко већа сума.
И – ником ништа!
Иако је очигледно да су Вучић и саучесници из врха картела, плус чланови Кризног штаба, искористили пандемију вируса за пљачку буџета, за пораз у “рату с невидљивим непријатељем” грађани су преузели одговорност на себе. Нису криви лажови који су у априлу прошле године причали да су “следеће две недеље кључне” и да ће “вирус нестати на лето, јер не може да опстане на високим температурама”, а у јуну су, пред изборе, прогласили победу. На то се заборавило, сад вакцинисани ратују против невакцинисаних.
Адвокати су дигли глас против кршења закона. На протесту, на коме су штитили интересе око 200.000 грађана, који су директно изложени удару банака, појавили су се само адвокати, опозициони активисти и новинари. Да је дошло тих 200.000 оштећених дужника, па још са члановима својих породица, Србија би била већ ослобођена напредњачке диктатуре.
Међутим, опљачкани се нису потрудили да изађу на улицу. У Зрењанину, где 19 година нема пијаће воде, против кинеског загађивача Линг Лонга, нема ко да протестује. У Лозници и Мионици су људи протестовали против Рио Тинта. На протестима је било десетоструко мање него њихових комшија који су тој рударској компанији већ продали своја имања.
Сви штрајкови и протести мотивисани су искључиво личним, односно сепаратним интересима одређених цехова. Свако тражи само мало крупније, масније мрвице са царске трпезе. Свако се отима за свој појас за спасавање, никога не занима мука сапатника и сапутника из потпалубља Вучићевог Титаника.
Људи не пружају отпор ни кад власт врши насиље над њима или над њиховим ближњима. У јулу прошле године, Вучићеви криминалци у цивилу и полицијским униформама мирне протесте пред Домом Народне скупштине угушили су у крви. Полиција је претукла, притворила и ухапсила око 700 грађана. Више од половине њих осуђено је због ремећења јавног реда и мира и спречавања службеног лица у вршењу дужности. Не зна се број претучених и повређених грађана.
На друштвеним мрежама објављене су фотографије и видео снимци дивљачке бруталности полиције и пратећих чопора напредњачких батинаша. После тога, кад је крв опрана с београдског асфалта, као да се ништа није десило. Ниједан родитељ, чије дете је пребијено, није изашао да се побуни. Додуше, неки су кукали на Твитеру. Уместо Вучића, али у његовом маниру, адвокат Владимир Гајић им је објаснио да то тако иде и тако треба, “ко хоће да се бори за промене мора да рачуна да ће добити батине или бити ухапшен”.
Не само за претучене, нико не мари ни за жртве које су трагично страдале у присуству власти. На колективном нивоу, никога није брига за мртве. Поплаве су, 2014. године, у Обреновцу однеле 52 живота. Синиша Мали, тадашњи градоначелник Београда, и Мирослав Чучковић, председник градске општине Обреновац, позивали су Обреновчане да остану у кућама, безбедни су. Никад нису одговарали за те лажи, којима су стварали заблуду, која је у црно завила 52 породице. Три године касније, 57,42 одсто Обреновчана на председничким изборима је гласало за Александра Вучића, а прошле године, на парламентарним изборима за Вучићеву листу је у тој општини гласало чак 67,52 одсто.
Још морбиднији пример моралног потонућа дају чланови породица Вучићевих политичких противника, који су на онај свет испраћени рафалном паљбом. “Не пијем алкохол. Само четири пута у животу сам се напио, кад сам прославио Звездину титулу у Барију, кад ми се родио Данило и, касније, кад су убијени Славко Ћурувија и Зоран Ђинђић”, говорио је Вучић. Ћурувији је јавно, преко насловне стране новина чији власник је био његов садашњи министар Ратко Дмитровић, претио осветом, а то је једно од ретких обећања које је испунио. Вучић је тврдио да је Ђинђић “чедо мафије”, “похлепни криминалац, кога треба истребити као губу из тора”. Ђинђић је истребљен, а његова удовица Ружица је закључила: “Вучић је исти као мој Зоран”, па ћерку Јовану увалила на радно место у Влади Србије. Милена Поповић, незванична удовица Оливера Ивановића, себе је увалила у СНС, посланичку клупу и, њој најважније, на Инстаграм. Нова, напредњачка Милена, широко деколтирана и намуњена, не препознаје себе на фотографијама с Оливером, из времена кад су му Вучић и другари из картела цртали мету на леђима. Мета је погођена са шест метака, а весела удовица с губитком меморије, а и части.
Од Ђинђићевог и Ивановићевог тужног примера монструознији је само случај Владимира Цвијана. За разлику од претходних Вучићевих жртава, Цвијан није ни сахрањен као човек, под пуним именом и презименом. У омерти, која је трајала три године, а и ко зна колико би још да је није разбила наша редакција, учествовала је цела Цвијанова породица – отац, мајка, сестра и бивша супруга Александра. Здрав разум то не може објаснити. Колики страх или колики мито је потребан да сакријеш и информацију, а камоли истину о томе да је убијен син, брат или супруг? Ако је породица пристала на омерту, ко ју је уплашио? Ако је мито, ко га је дао и колико кошта један мртав Вучићев политички противник?
Александар Вучић основао криминални ганг који је, после убиства Александра Станковића, званог Сале Мутави, водио Вељко Беливук. По речима министра полиције Александра Вулина, Беливукова група је убила више од 60 људи, а засад су прикупљени докази само за пет тих злочина. Родитељи, браћа, сестре, супруге жртава ћуте, не желе ни да јавно говоре о трагичним судбинама својих ближњих, а камоли да оптуже актуелног господара живота и смрти, правог команданта Беливукове криминалне групе.
За истину о својим синовима боре се само Мара Халабрин и Сања Михајловић.
– Контактирам са доста родитеља несталих младића, али људи просто не желе да се појављују у јавности. Знате како је… Ово је јако незахвално. Увек постоје људи који ће вас оптуживати, који ће рећи да су нам деца била криминалци, шта сад тражимо… Без обзира на то што су били, опет мислим да имамо право да знамо шта им се десило. Мислим да мој син није био ништа лошији од осталих. Чак мислим да има много већих криминалаца у нашој држави, који се крију иза својих родитеља, значки, функција. Наша деца, сви ти момци који су нестали, нису ништа мање вредни од било ког грађанина Србије – рекла је Сања Михајловић за Yоу Тубе канал Србин Инфо.
Сања Михајловић је у праву. Њен син Горан, као и Александар Халбрин, бавио се криминалом. За све што је радио, заслужио је одређену казну, али у регуларном судском поступку, а не у јарку поред неке њиве код Сопота или у машини за млевење меса у Ритопеку. Две мајке од државних органа траже само истину о томе ко им је убио децу. Иако Мара Халабрин помиње да је њен покојни син контактирао с Данилом Вучићем, ни она не жели да политизује своју трагедију. То је радио само Јово Ћурувија, који је бескомпромисно захтевао истину о наручиоцима и извршиоцима атентата на његовог брата Славка.
Јово Ћурувија је оптуживао Слободана Милошевића, Миру Марковић и Војислава Шешеља. Није се задовољио њиховим падом с власти. Напротив, тада је почео да врши притисак на Зорана Ђинђића, од кога је јавно тражио да подржи истрагу, која би открила ко му је убио брата, власника Дневног телеграфа. Док је Јово Ћурувија објављивао интервјуе, саопштења и огласе у новинама, у којима је прозивао Ђинђића, Бранка Прпа, удовица Славка Ћурувије, имала је више разумевања за нерад полиције и тужилаштва. Ипак, у кључном тренутку, 2014. године, кад је Александар Вучић монтирао оптужницу за убиство Ћурувије, Прпа је успела да истином му поквари шараду, којом је хтео да опере савест и крваве руке. Без обзира на медијску кампању, којом су је кроз блато провукли Вучићеви кербери Владимир Беба Поповић, Вук Драшковић и Љиљана Смајловић, Прпа није пристала на трговину покојним Ћурувијом.
Данас људи немају храбрости, снаге и воље ни да траже правду за своју прогнану, пребијену, ухапшену или убијену децу. Ћутке прелазе преко најтежих злочина, којима су лично погођени, па како очекивати да се побуне због кријумчарења оружја из “Крушика”, производње и продаје дроге из “Јовањице”, офшор рачуна Вучићевих министара и кумова, черупања буџета, уграђивања у инфраструктурне послове, дуплирање јавног дуга и сличне пљачкашке комбинације, које нормални људи перципирају као некакву метафизику, за њих страну и недоступну.
У таквим околностима, док српско племе мртвијем сном спава, Вучић стрепи од ортака из свог карела. Полако и стрпљиво плете мрежу око кума Небојше Стефановића, али још није нашао храбрости да се упусти у коначни обрачун. Другог кума, Славишу Кокезу, успео је само да медијском хајком компромитује и смени с места председника Фудбалског савеза Србије. На јаче и опасније играче не сме да удари. Нарочито не на Ивицу Дачића. На њега не сме јер добро памти догађаје од 4. јула 2008. године у ресторану “Доријан Греј”.
Пред мајске изборе те године, Александар Вучић и Александар Никачевић, консиљере Војислава Коштунице, договорили су се да СРС и ДСС формирају коалицију и преузму власт. По том плану, у случају потребе, ако не буду освојили довољно мандата у Скупштини, у коалицију ће примити и СПС. Ивица Дачић је на то пристао, надајући се да ће бити језичак на ваги. Нада му се испунила. Радикали и Коштуничини амиши нису могли сами да формирају владу, па су се договорили са Дачићем. Као предигра за републички ниво, СРС, ДСС и СПС свечано, у ресторану “Калемегданска тераса”, потписали су споразум о формирању коалиције у Београду, по коме је Вучић требало да постане градоначелник.
Наравно, Борис Тадић није седео скрштених руку. Покушао је да врбује Дачића. Шкрт, покушавао је на лош начин. Понудио му је само место потпредседника владе, задуженог за односе с Русијом. Потцењен, Дачић је демонстративно прекинуо преговоре и склонио се на безбедну удаљеност, у Беч, код Ивице Тончева, да се бави односима с руским и осталим тинејџеркама.
У цајтноту, пошто нико из врха ДС-а није могао да дође до Дачића, један саветник Тадића организовао је састанак у “Доријан Греју” с Предрагом Ранковићем, званим Пецони. У почетку преговора, Пецони је одбијао сваку помисао да посредује, тврдио је да подржава Дачића и СПС, али не се бави политиком, занима га само бизнис. “То је одлично, али сад размисли како ће ти изгледати бизнис кад ми распишемо нове изборе, на којима ћемо да победимо, па онда формирамо владу без твој Дачића. Мораћемо да преиспитамо приватизације у којима си куповао фирме, како си добијао кредите, порекло имовине, ко зна шта ће све да се отвори”, рекао му је Тадићев изасланик. Господину Ранковићу је требало око шест секунди да укључи телефон и позове Дачића, па да му објасни како би било јако паметно да се хитно врати и преговара с добрим момцима из ДС-а, они су будућност Србије.
Пецонијев предлог подржали су Александар Антић и још неки Дачићеви другови од поверења. И, ето Дачића у “Доријан Греју”. Лукав, с осмехом Дел Боја, одмах је одбио и да разговара о мизерној понуди за потпредседничко место. Кад је чуо да му се нуди фотеља министра полиције, покушао је да одглуми незадовољство: “Нема шансе, нећу да ме зову Ивица Пендрек, као што су ми тату звали Деско Пендрек”. “Е, ако не схваташ колико је значајно место министра полиције, онда нам и не требаш“, рекао је жути преговарач. Наравно, Дачић је схватио. Пристао је да откачи тужног Вучића и уђе у коалицију с Тадићем. (У том кадровском претумбавању настрадала је сујета Драгана Шутановца, који се већ уживео у улогу министра полиције. Но, Шутановац није битан за ову тему, а и за све остало.) Три дана после тајне вечере у “Доријан Греју”, формирана је жуто-црвена коалиција, а Вучићу је остало само да у медијима, а нарочито у својој Правди, кука што га је изневерио несуђени политички младожења.
Епизоду из “Доријана Греја” не памте само Вучић и Дачић, него и међународни мајстори политичког инжењеринга. Млађан Ђорђевић, председник покрета Ослобођење, недавно је из Москве презентовао руски план за решење српске политичке кризе. План има више смерница, али суштина се своди на то да опозиција изврши ванинституционални притисак и принуди Вучића да поднесе оставку. Као што Устав дефинише, функцију председника вршио би председник парламента. Техничка влада, у којој би били само експерти, без страначких функционера, добила би рок од годину дана да припреми услове за нове изборе.
Кад је чуо за ту стратегију, Вучић је покушао да провери да ли иза ње заиста стоји званична Русија. Није успео, нико из Кремља није хтео да се оглашава тим поводом. Ипак, довољно јак сигнал му је било и то што није успео ни телефоном да дође до Путина, да му честита рођендан. Путин је 7. октобра прихватио позиве двадесетак светских државника, али не и Вучићев.
Ма колико било непријатно сазнање да га је Путин ставио на “игноре”, Вучић се тешио чињеницом да се Русија никад не меша у унутрашње ствари других држава. Ето, Москва га више не подржава, али неће подржавати ни опозицију, бар не јавно, логистички и финансијски. Утеха је трајала кратко, само док није обавештен да су амбасадори Квинте, на првом редовном октобарском окупљању, неформално закључили да “Дачић уопште није лош избор”. Наравно да није лош, на њега су типовали Американци, што је забележио и амбасадор Вилијем Монтгомери у својим мемоарима, још 2004. године, а касније и Британци, о чему је говорила Кетрин Ештон.
Дачић је прихватљив за све, једнако за Вашингтон, Брисел и Москву, па и за српску опозицију. Како год и кад год дошло до смене власти, Дачић и СПС ће имати значајну улогу у том процесу.
Вучић не може да мирно прихвати реалност, карактер му је јачи од интелигенције. Под притиском, понекад се примири, па успева да рационално сагледа стање у које је сам себе довео. Тада је склон да прихвати излазну варнијанту у којој би остао без власти, али под условом да му се гарантује безбедност, заштита од кривичног прогона и имовина, коју је згрнуо за ових десет година власти. Као повод за повлачење из политике истакао би здравствене проблеме, потребу за одмором и, по обичају, жељу да заштити породицу од одијума јавности. Вучић је ту стратегију, не откривајући праве разлоге, најавио сарадницима, које је обавестио да постоји могућност да се не кандидује на председничким изборима. Уместо њега, кандидат Српске напредне странке био би Александар Шапић.
Шапићу се то свидело. Вучић воли да му обећава, Шапић воли да се радује, иако је чак и он већ схватио да га је шеф сваки пут слагао. Вучић му је обећао да ће га, чим смени Небојшу Стефановића, поставити за председника Градског одбора странке. Стефановић је смењен, а Брнабићка постављена за координатора. Вучић му је обећао место председника СНС-а. Ништа од тога. После тога, вођа се заклео да ће га до октобра поставити на место градоначелника Београда, како би с те позиције водио предстојећу кампању за градске изборе. Опет, ноу и њет.
Један једини пут кад се Шапић охрабрио да га пита шта ће бити с обећањима, кад ће добити бар неку од најављених функција, Вучић га је скрушено замолио за разумевање и стрпљење. Тобоже, Шапић је сам крив што је испаљен, није смео да јавно прети телевизијским водитељима Марку Видојковићу и Ненаду Кулачину да ће им ишчупати срце. Како усред тог скандала да буде промовисан на чело СНС-а или београдске власти? Уз молбу да обузда темперамент, Вучић је Шапићу признао да је једва успео да спречи тужилаштво да га процесуира због дивљачких претњи.
Прво основно тужилаштво у Београду је, заиста, одбацило кривичну пријаву, коју су против Шапића поднели Кулачин и Видојковић. Тужилаштво је одлуку образложило проценом да Шапићева изјава “Ишчупао бих ти срце и бранио достојанство по цену живота” нема обележје кривичног дела угрожавања сигурности. Тужилац је закључио да претња није озбиљна, већ је дата у афекту, “што је и сам Шапић потврдио рекавши да их никада не би повредио”. Због псовања Вучића на друштвеним мрежама, надлежно тужилаштво сваке године покреће око 1.700 истрага, од којих 700 добије судски епилог. Нема везе што су псовке и увреде написане у афекту. Што вреди за Шапића, не вреди за нормалне људе.
Такође, Вучићу не вреди да прави планове за које се нада да ће му помоћи да избегне одговорност за све злочине над Србијом. Опљачкао је државу и народ, постао је најбогатији политикант, који влада најсиромашнијом земљом у Европи. После десет година његове диктатуре, људи јесу јефтини, али слобода је скупа. Колика јој је цена Вучић ће схватити кад устану опљачкани и понижени, кад се актуелна девиза “готови смо” промени у “готов је”. Тада ће се видети ко ће коме, у афекту, да ишчупа срце.
