Прочитај ми чланак
Било би веома важно да Србија у мандату наредне владе потврди своју војну нутралност јасним документом у форми закона.
Централно питање Србије после избора биће питање одрживости њене војне неутралности. Зашто је то питање, на пример, важније од питања Косова и Метохије, Војводине или од питања економије, које у свим кампањама заузима централно место. Разлог је веома прост: питање неутралности конвертује се на сва ова и још много важних питања, док обрнут вектор не постоји.
Ево о чему се ради? Војна, а одмах за њом и политичка неутралност данас су питања на којима се тестира државни суверенитет Србије. Само војно неутрална Србија може бити суверена. Истовремено, само суверена Србија може да се бори за Косово и Метохију, прецизније против притисака који ће уследити за сагласност Србије да Косово постане чланица УН. Одмах затим, само неутрална и суверена Србија може зауставити трендове једноиподеценијских кретања у Војводини, који северну српску покрајину удаљавају од остатка Србије. Коначно, само освајање неутралности и суверенитета могу омогућити Србији да преиспита свој еконономски модел. Обрнуто није могуће.
О ЦЕЛИСХОДНОСТИ И ОДРЖИВОСТИ
Наравно, често се постављља питање да ли је војна неутралност Србије целисходна, а одмах потом и да ли је могућа. Две су групе оних који поричу целисходност војне неутралности. У првој групи су они који верују да је Србија ионако дубоко унутар територије коју заклапа НАТО и да нема другог избора него да приступи том савезу. Проблем је, међутим, што би Србија тада морла да се покори геополитичкој пројекцији тог савеза, унутар које не постоји ни решење српског питања на Балкану нити механизми преко којих би Србија могла да заступа своје елементарне државне и националне интересе.
srbijavojska03У другој групи су они који верују да неутралност не може бити довољан оквир, него да би Србија морала да уђе у чврст војни савез са Русијом. Међутим, та опција би већ у фази својих припрема за Србију отворила многе проблеме, поред осталих и војне, који би долазили од НАТО. Са друге стране, не би се рекло да постоји ни расположење Русије за војним сучељавањем са НАТО на Балкану (додуше ни ообратно), већ потреба за много суптилнијом игром, која би пратила глобалне геополитичке процесе. Коначно, војна неутралност не искључује војну сарадњу са Русијом, додуше ни са НАТО.
Бројнији су противници концепта војне неутралности који тврде да он није могућ. Примери Швајцарске и Аустрије, међутим, показују да је ипак могуће. Швајцарски пример можда није најбољи за Србију, будући да је Швајцарска деценијама словила за неку врсту „ничије“ земље, попришта разних преговора сукобљених блокова а онда и међународних институција.
Пример Аустрије можда је бољи путоказ за Србију. Војна наутралност Аустрије постигнута је тзв. аустријским Државним уговором који су 1955. године потписале влада те земље и силе победнице у Другом светском рату. Темељ војне неутралности почивао је на чињеници о једнодеценијској окупацији те земље после Другог светског рата од САД, СССР, Француске и Велике Британије. Како је Немачка већ била подељена (Западна је била у НАТО, а Источна у Варшавском пакту), у Аустрији је постигнут консензус великих сила да све војне снаге и источног и западног војног савеза напусте ту земљу, гарантујући притом њену неутралност. Војна неутралност Аустрије је дакле произашла из њене прошлости окупиране земље.
Србија је, са друге стране, била земља жртва агресије НАТО, што је и у моралном и у правном смислу довољно да она данас нема обавезу да уђе у НАТО. Гаранције да неће склизнути у други блок у настајању – проруски – дала би сама српске влада, али и сама Руска Федерација, док би се НАТО обавезао да неће ни на који начин вршити притисак на Србију да постане део тог савеза.
КАКО ДО ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ
Који је пут до тога? Србија у овом моменту има скупштинску декларацију о неутралности из 2006, која, показало се у каснијим годинама, јасно говори о њеном опредељењу, али није довољна да би уверила НАТО да је то опредељење коначно и да није могућа његова промена услед полиитчких и других притисака. Зато би било веома важно да Србија у мандату наредне владе потврди то своје опредељење јасним документом у форми закона, којим би до танчина дефинисала своју позицију.
Такво опредељење пратила би јака дипломатска офанзива и на Истоку и на Западу, где би се тражила сагласност за такву позицију. Ради се, наравно, о закону о војној неутралности, који би, у тренутку када буде згодније него данас „отпаковати“ устав, постао недвосмислена уставна категорија.
srbijavojska02Наравно, јасно је да у овом моменту не би све велике силе, посебно САД, биле раде да подрже такво опредељење Србије. Јак аргумент Србије у том правцу могао би да буде референдум – изјашњавање народа о војној неутралности, утемељеној на снажном мировном опредељењу. Земља изложена агресији и њеним дугогодишњим последицама свакако би имала и морално и политичко право на то. Тако нешто било би тешко оспорити било каквим аргументима, док би нека друга врста оспоравања – после серије америчких неуспеха у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији – била политчки теже изводљива. Наравно, Србија не би морала да расписује референдум, али би било добро да западне силе схвате да је она у стању да то уради. Огромна већина становника, која би своје антиНАТО опредељење испољила могућим гласањем за неутралност није слаб аргумент у будућој дипломатској офанзиви.
Извор: Нови Стандард – Андреј Милановић
