Прочитај ми чланакПошто сам се добровољно одрекао свих банкарских картица, док чекове већ годинама одбијам да користим, као да су оружје за масовно уништење, спремам се да коначно ударим на последње утврђење зеленашког финансијског поретка.
Пошто сам се добровољно одрекао свих банкарских картица, док чекове већ годинама одбијам да користим, као да су оружје за масовно уништење, спремам се да коначно ударим на последње утврђење зеленашког финансијског поретка.
Наиме, све чешће имам утисак да сам без жуте банке. Преостаје ми да се наоружам енергетским оклопом против глади и сиромаштва, што значи да избацим бар један оброк дневно и да се окрепљујем савским бисером, популарном чесмовачом. Наравно, у нади да и у водоводу нису попут мене, увели мере штедње на хлору и осталим хранљивим хемикалијама.
Али, чак и да позеленим као жаба, ударићу свом снагом на последњи бастион мог финансијског посрнућа. Пробаћу да се ослободим дозвољеног минуса, на који се плаћа камата од које би и харачлије частиле пићем целу кафану.
Тако зелен сам заправо идеална жртва за зеленашење, али шта ће ми та створења са бејзбол палицама, кад сам већ одавно заробљен у лавиринту српског банкарског система. Тако очерупан и без зелембаћа, проналазим све више истине у речима легендарног тупамароса, бившег председника Уругваја Хосеа Мухике, који је рекао да криминалци нису они који пљачкају банке, већ они који их оснивају.
Ваљда је стари, добри Хосе, имао довољно времена да размисли о тој животној филозофији током 13 година које је провео у затворском бунару, када су га оптужили да је изводио оружане нападе на финансијске институције да би сиротињи делио хлеб.
И мени се чини да сам на дну бунара, али немам револуционарне бубице као Мухика, јер је он за разлику од мене, који живим од недозвољеног минуса, направио недозвољени плус бруто друштвеног производа, створивши јужноамеричку Швајцарску од своје земље. Уругвајци имају четири и по пута више грла стоке од броја становника.
У тој симболици видим начин да се ишчупам из чељусти дужничке банкарске немани. Да радим као марва на фарми глобалног капитала.
Знам да ћу после овог текста доспети на црну листу сивих банкарских чиновника, али је транзициона дијета показала да је за здраво тело и дух једнако важно ослободити се не само вишка хране, већ и претераног конзумирања финансијских добрих услуга. Ако вам се чини да предлажем да се вратимо сламарицама уместо сефовима за којима, прича се, влада све већа потражња, викните вруће.
Можда би било боље да сам себе закључам у сеф и прогутам кључ, сваки пут када ми нуде кеш-кредите, рефинансирање постојећих задужења или многе сличне благодети које ћу искусити ако се поново и поново задужим.
Свестан те замке, смислио сам и нови слоган антибанкарског покрета отпора:
– Узми кеш, ако смеш!
Некада нам се чинило да тај блештави свет турбо-капитализма само чека на нас, да пружимо руке и зграбимо тај бољи живот, али у уговору с новим добом нисмо читали ситна слова. Пали смо испод црте, па сад живимо у недозвољеном минусу.
