Прочитај ми чланакСрб, мало место у крајинској покрајини Лика, сваке године крајем јула пуни ступце новинских вести у региону, од хрватске окупације, после ВРА „ОЛУЈА“!
Срб, мало место у крајинској покрајини Лика, сваке године крајем јула пуни ступце новинских вести у региону, од хрватске окупације, после ВРА „ОЛУЈА“!
Како је у земљама ЕU, крајем прошлог века успешно напредовао процес „ревизије“ историје антифашистичке борбе, тако је хрватска власт, све видљивије пустала са ланца потомке усташа и следбенике усташке идеологије, да манифестују своје тобожње незадовољство, 27-о јулском србо-четничком прославом у Србу!
Далеке `41.године, српском народу у Крајини прелила се чаша, своју судбину узео је сам у своје руке и латио се оружја, да спречи даљи хрватски геноцид, који је дотада у Крајини попримио стравичне размере!
Домаћи Хрвати и муслимани из Бихаћке регије, утркивали су се на Тромеђи у бестијалностима над мирољубивим српским становништвом, суоченим са страшном смрћу као јединим извесним избором, ако се физички не одупру хрватском геноциду!
Преостали грађански прваци, чланови удружења четника, подофицири, финанси, жандарми, потомци некадашњих хајдука и бунџија, као последња одбрана, жена, деце и стараца, суочени су са неминовним те кренуше у општенародни устанак, против хрватског фашизма!
Одлучност, при освајању усташке оружничке постаје у самом месту, охрабрила је устанике, као и вест да су браћа Срби са друге обале Уне такође кренули у устанак, те насрнуше на Доњи Лапац, среско место у усташкој жупанији „Крбава и Псат“, да га ослободе од фашиста.
Знали су устаници да је то борба на живот и смрт, као увек када су буне у Крајини дизане.
Тромеђа је планула, као општесрпска варница у хрватској усташкој држави, али не предвођена наводним хрватским комунистима и браваром, дугогодишњим усташким савезницима и саборцима против државе Југославије, који у тим крајевима нису били ни бројни, ни утицајни.
Устанак је почео под српским тробојкама, најчешће црквеним, дотад сакривеним, као увек када наиђе зло на српски православни народ у тим западним крајевима, па најпре пострада СПЦ и њени свештеници.
Бројни трагични примери, бестијалних убистава српских првосвештеника и свештеника, нарочити попадија и деце, потврдили су горко искуство.
Не чуди стога, што је међу устаничким вођама од самог почетка и свештеник Момчило Ђујић, који ће цео антифашистички рат у тим крајевима, предводити ЈВуО формације ДЧД (Динарска четничка дивизија).
После јулске седмице устаничких победа над локалним посадама усташког оружништва и усташких станова, успешно је очишћена велика територија од хрватских фашиста, а усташки прваци у Загребу суочени су са изазовом, или угушити устанак или имати двовлашће у држави!
Зато, домобрански генерал Лукић, професионални војник који је служио у војскама Двојне монархије и Југославије, поведе цео пешадијски пук домобрана, прикупљених у Бихаћу да угуше четничку побуну (тако пише у хрватским документима!), док је у зачетку.
Искусни војник, знао је да време не ради за хрватску фашистичку власт, али није знао колико је српски народ намеран и одлучан, да се избори за живот и слободу!
Домобрански генерал у напад је кренуо са три колоне, тако је учен као некадашњи питомац бечке војне академије, али није знао, да је „Петар Мркоњић“ (устаничко име краља Петра Карађорђевића) као устанички вођа још у устанку на Тромеђи (1875.-1878.), научио претке ових устаника, како се у густим шумама разбијају три агресорске колоне!
Припреме за отпор фашизму, почете још у јесен`40. у тим српским крајевима, водили су чланови четничке организације, усмеравани од радне групе из југословенског генералштаба.
Иако су после окупације земље, српски официри отерани у заробљеништво, нису хрватски фашисти успели поубијати све чланове четничке организације, те су претекавши ипак имали предзнање, како припремити дочек хрватским злотворима!
Борба у Пишталској драги, како се зове место оружаног сукоба, прва је велика војничка победа припадника ЈВуО над фашистичком војском, јер устаници нису били партизани (још није ни коришћено то непознато име!), већ самоорганизована српска народна војска, по важећем упуту за четничку војну!
Педантни немачки генерал Edmund Glaise-Horstenau (представник немачког Wermacht-a у НДХ), страшни пораз хрватских домобрана, потпуним разбијањем пешадијског пука и убијањем неколико стотина домобрана, приписао је застарелом моделу организовања хрватске војске, која је кренула у одбрану хрватске фашистичке државе, те све приче о домобранима као партијској бази хрватских комуниста, од почетка попримају карактер ловачких прича за „пургерске фрајлице“ а не за српски народ, који је претекао три хрватска злочина, само у прошлом веку!
После устаничке победе у Пишталској драги, српски народ ће спонтано испевати стихове –
„Кад Десница уз митраљез врисне, нема више Павелићу независне,
Десница је јунак са Оштреља, што усташе митраљезом стреља“!
Упорно лажући о партији јуначкој и вођи безгрешном, током пола века, хрватски комунисти у Србу нису успели закопати истину, припадници ЈВуО у саставу ДЧД, у Канади, Аустралији и САД, оставили су драгоцена писана сведочанства о опште народном српском јулском устанку, против хрватске фашистичке државе!
Данас, прославе српског антифашистичког устанка у Србу, воде потомци усташа и домобрана!
Цинично звучи учешће Стјепана Месића, челника ХДЗ из 1990.године, који ће у Загребу изјавити да је испунио домољубни налог, и да Југославије више нема (документовани видео запис о том, приказан је и у Хаагу), а данас у Србу наводно брани хрватски антифашизам!
Други представник такозваних салонских „антифашиста“, упорно пати од несећања, никако не спомиње НДХ одликовања драгог тате, државног тајника (секретар) фашистичке владе НДХ!
Цела фарса, са претходно режираним циркусом дивљања присталица комби странчице „А-HSP“ (аутохтона Хрватска странка права) код споменика у Србу, заправо је наручена, да би се тобоже показало да у Хрватској ипак постоје „леве снаге“, само им треба отворена подршка „левих“ у Србији, да предвођени слободарским NАТО, крену у отворену борбу са мрачним православљем, које се упорно неда, на целокупној тероторији некадашње Југославије!
Разне сорош баке, тете, секе, деконтаминерке, и остала „антифашистичка“ тевабија, подржаће одмах нашег драгог Стипицу и све наше борце против четника, да нам се не понови та 41.!
Српски народ, тешко да ће подржати Стипицу и сво то сорошево плаћеничко НВО друштво, из разлога, да му се не понови ни`41. ни`91., на српском етничком простору!
Напомена
1. Десница је презиме, најпознатијег крајинског митраљесца на Тромеђи, у рату са хрватским фашистичким формацијама 1941. -1945.године.
